Насловна / Србија / Степић: Само Русија и Кина могу подржати политичко-територијални ентитет у границама српских земаља

Степић: Само Русија и Кина могу подржати политичко-територијални ентитет у границама српских земаља

* Србија, српски народ и српске земаље у целини нашли су се „на брисаном простору“ постпоретка и постдржавности, на милости и немилости светских и балканских супарника. Као припадници не-западног света, Срби су једини излаз потражили у коренима – враћању православној вери и традицији, националној самоспознаји и интересу, балканском духу и „место-развоју“, аутентичном државотворном наслеђу средњовековне и обновљене Србије, те континенталистичком геополитичком идентитету

Руски евроазијски интегративни приступ одговара Србији са цивилизацијског, геополитичког и економског становишта више него атлантистички, мада би и у њему, као и у сваком империјалном пројекту, њен суверенитет био у великој мери релативизован. Као компензација, можда би могла би да буде прихватљива конкретна подршка стварању интегралног српског политичко-територијалног ентитета у границама српских земаља, а који би као целина постао конститутивни чинилац евроазијског федерализма

Могуће је да се Кина, кроз свој „свилени пројекат“ преуређења света, заложи за висок степен самосталности и ултрапостмодерно схваћени суверенитет Србије. Није искључено да подржи и формирање целовите српске националне државе као стабилног гаранта својих све очигледнијих амбиција на геополитички круцијалном Балкану

На југу, у рашком и косовско-метохијском делу Србије, заступљено је арбанашко и муслиманско/бошњачко становништво као пространа ексклава експанзионистичке Исламске цивилизације. Стога је Србија, као припадница демографски регресивне Православне цивилизације, у опасности да постане поцепана земља, деликатног положаја „у преси“ између Западног и Исламског света не само у цивилизацијском, већ и у геополитичком смислу

___________________________________________________________________________

Проф. др Миломир СТЕПИЋ, Институт за политичке студије, Београд*

1. ТРАГАЊЕ ЗА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ И ГЕОПОЛИТИЧКИМ ИДЕНТИТЕТОМ У УСЛОВИМА ПОСТПОРЕТКА И ПОСТДРЖАВНОСТИ

КРАЈ претходног и настанак новог светског поретка увек изазива „геополитичку катаклизму“ великих размера, чија снага и последице су додатно појачани ако се упоредо догађају још и смена идеолошких система и промене у цивилизацијским односима. Управо то „слагање геополитичких сила“ догодило окончањем Хладног рата.

Уследила је свеобухватна деконструкција „старог“ – нечега тренутно, на брз начин, а нечега поступно и транзиционо – док је „ново“ било још магловито и недокучиво. И овога пута поновило се оно што се код тако снажних „тектонских геополитичких покрета“ редовно догађа: „цунами“ је са лица Земље „збрисао“ неке хетерогене, сложене и неодрживе државне творевине, а после повлачења „таласа“ указале су се нове државе, промењене границе и редефинисани односи моћи регионалних и континенталних размера.

Упоредо, будио се, а убрзо и експлодирао, национални, верски и цивилизацијски екстремизам и милитантни радикализам – нарочито на периферијама и у контактним зонама – који је у претходном периоду био селективно потиснут анационалним и антинационалним идеологијама.

У промењеној стварности наступило је логично напуштање старих и потрага за новим парадигмама.

Иако су афирмисани (нео)класични и постмодерни геополитички постулати, нису потпуно одбачени ранији принципи сарадње и традиционални интегративни чиниоци. Критичко преиспитивање, одрицање и анатемисање претходних геополитичких постулата, посебно ако су они били проткани идеолошким догмама, из нужности прерасло је у конјунктуру. Међутим, „преживели остаци“ старог, како победничког, тако и пораженог система (нарочито њихове државе-предводници), панично су тражили сопствени raison d’être.

Проф. др Миломир Степић

Штавише, иако у тријумфалистичком заносу, Американци су били свесни доласка новог доба, у коме ће тешко задржати не глобално доминантну, већ и водећу улогу. У околностима слома биполаризма и релативно краткотрајног, али трагичног „униполарног тренутка“, фукујамистичког „краја историје“ и вишедимензионалног, а привидног „end-изма“, позиција територијално-демографски малих држава и народа постала је незавидна.

Сходно томе, Србија, српски народ и српске земаље у целини нашли су се „на брисаном простору“ постпоретка и постдржавности, на милост и немилост светских и балканских супарника. Као припадници не-западног света, Срби су једини излаз потражили у коренима – враћању православној вери и традицији, националној самоспознаји и интересу, балканском духу и „место-развоју“, аутентичном државотворном наслеђу средњовековне и обновљене Србије, те континенталистичком геополитичком идентитету.

2. ПОЗИЦИЈА СРПСКЕ ДРЖАВЕ У КОНТЕКСТУ НОВИХ ФАКТОРА, ЈЕЗГАРА И ФОРМИ (ДЕЗ)ИНТЕГРИСАЊА

Униполаризам је означио традиционалну државу за реметилачки фактор функционисања „глобалног села“ и релативизовао њену улогу као кључног субјекта међународних односа. Она је проглашена сметњом глобализацији као свеобухватном процесу и глобализму као новој идеологији.

Будући да „постмодерни систем (…) не уважава примат суверенитета“, држави је била намењена судбина историјског баласта, одумирања и рудимента у новом светском поретку. То су прво осетиле комунистичке федерације. Чехословачка се некако „провукла“ са мирним распадом јер је била централноевропска, у немачкој интересној сфери, у оквиру Западне цивилизације и имала мање-више етничку границу између Чеха и Словака. С друге стране, СССР и Југославија су почивали на аналогном федералистичком концепту и који је подразумевао принцип сузбијања Руса и Срба као „хегемона“, „склоних монархизму“, „највећих, па тиме и најодговорнијих“…

Од Руса и Срба на сличан начин ампутиране су тзв. октроисане нације, а формиране су и вештачке, неетничке границе федералних јединица унутар обе државе. Стога су и СССР и СФРЈ доживеле дезинтеграцију, која је у југословенском случају била у виду трагичног, крвавог, споља индукованог и подржаваног „разби-распада“. Деструктивна инерција се наставила и на резидуалне државе – постсовјетску Русију (Чеченија, Дагестан) и постјугословенску Србију (Косово и Метохија).

Држава се доводила у питање низом систематских потеза: омекшавањем и обесмишљавањем граница, изузимањем (преношењем) прерогатива самосталности, нарушавањем територијалног интегритета, фаворизовањем прекограничног повезивања и стварања вештачких, трансграничних региона, оснаживањем обласних идентитета и деструктивног регионализма, подстицањем федерализма, сепаратизама и сецесионизма.

Упоредо са деконструкцијом држава одвијала се „демонтажа народа“ и „пролиферација синтетичких, тј. инстант-нација“. С друге стране, форсирало се наддржавно мезо- и макрорегионално интегрисање, које је пратио покушај стварања вештачких супер-нација. Исход је био снажење неколико великих сила, које јачају своју државност и поспољашњују своја унутрашња политичка питања, те умножавање раслабљених средњих и малих држава (каква је Србија), које све теже одлучују и о најелементарнијим националним интересима. Оне постају лак плен постмодерног колонијализма.

У њима су власти слабе, уцењене и корумпиране, осетљиве на инострани притисак. Под плаштом демократизације, велики неформални утицај често имају споља инсталирани појединци и групе, НВО, криминогене структуре и нова економска елита која је стекла богатство на сумњив начин (приватизације, намештени послови, шверц…).

Такве државе су под сталном претњом изазивања социјалног бунта, студентских немира, „обојених револуција“, етничких сепаратизама…

У различитим виђењима будућности и геополитичким концепцијама устројства света државама је намењена специфична позиција:

* Евроатлантистички део света има одбојан став према држави. Остварујући униполарни „таласократски потоп“, тј. геополитички запоседајући територије пораженог, он „усисава“ земље централне, источне и југоисточне Европе, које су током биполаризма биле у саставу конкурентског источног блока (ВУ и СЕВ).

Оне наизглед добровољно улазе у кључне организације Запада – ЕУ и НАТО – а у ствари су на то приморане снажним политичким притиском, уцењене економским, социјалним, етничким и територијалним проблемима, лишене референдумске одлуке или је она намештена/игнорисана…

Прикључивање се спроводи на пет начина – 1) захваљујући снажној сопственој тежњи да се удаље од Русије и да као римокатоличке/протестантске уђу у састав Запада (Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка, Словенија, прибалтичке републике); 2) на основу дуга и реванша за отворену (и војну) савезничку помоћ ради остварења експанзионистичких националних циљева (Хрватска, Албанија); 3) на трагикомичан начин, испуњавајући све захтеве Запада по цену самоуништавајућег идентитетског трансформисања и територијалног цепања (БЈР Македонија, Црна Гора, Украјина); 4) прагматично, испуњавајући геополитичке интересе Запада да се приближи руским границама из западног и југозападног смера, и тако контролише балканске обале Црног мора (Румунија и Бугарска) и 5) евентуалним попуштањем „непослушних земаља“ (Србија и Босна и Херцеговина због Републике Српске).

* Руски (нео)евроазијски пројекат је изгледна алтернатива посусталом, деклинистичком америчко-европском трансатлантизму и такође је империјалног карактера, иако то за сада не манифестује отворено. Он промовише добровољно, интересно повезивање на континенталистичкој основи како би се у почетној фази малим и средњим државама Евроазије представио као атрактивнији од евроатлантизма.

Концептуално не доводи у питање територијалну целовитост и границе постојећих држава, али на вишим интегративним нивоима подразумева релативизовање њихових суверенитета. С једне стране, (нео)евроазијство није за обесмишљавање самосталних држава, чему тежи атлантистичко-униполаристички глобализам, а с друге стране, није ни за реафирмацију европоликих држава-нација.

Такође, не захтева унификацију националних идентитета „у ‚општем лонцу за претапање‘ за шта се залажу атлантисти“, мада се противи ирационалном истицању и јачању етничких колективитета који би тако постали сметња евроазијској руској Империји, тј. прерасли би у „анти-Империју“. (Нео)евроазијци се залажу за „трећи пут“ – успостављање евроазијског федерализма као хијерархизованог и хетерогеног система аутономија. Оне би имале различит степен и тип самоуправе, али не и сувереност, док би се кључне одлуке доносиле у једном стратегијском центру.

Овај интегративни приступ са цивилизацијског, геополитичког и економског становишта више одговара Србији него атлантистички, мада би и у њему, као и у сваком империјалном пројекту, њен традиционално схваћен суверенитет био у великој мери релативизован. Као компензација, можда би могла би да буде прихватљива конкретна подршка стварању интегралног српског политичко-територијалног ентитета у границама српских земаља, а који би као целина постао део поменутог система аутономија, тј. конститутивни чинилац евроазијског федерализма.

* Будући да савремено евроазијство „више неће бити екслузивно руска, већ и кинеска варијанта“, оно ће своју експанзионистичку природу манифестовати кроз „Свилену (геополитичку) концепцију“, која је само тренутно прикривена „економском бенигношћу“.

У складу са старом кинеском пословицом – „Као што не може бити два Сунца на небу, тако не могу бити ни два цара на Земљи“ – њен циљ је остварење Средишњег царства као традиционалне кинеске историјске, географске, цивилизацијске и геополитичке самоидентификације. Стога она, као и сваки империјални пројекат, такође нерадо гледа на самосталност и суверенитет осталих држава.

С обзиром на суштинско несагласје и све оштрије сучељавање кинеских и америчких интереса, укључујући и комплементаран кинеско-руски наступ на антиатлантистичкој основи, могуће је да се Кина, кроз свој „свилени пројекат“ преуређења света, заложи за висок степен самосталности и ултрапостмодерно схваћен суверенитет Србије. Није искључено да подржи и формирање целовите српске националне државе као стабилног гаранта својих све очигледнијих амбиција на геополитички круцијалном Балкану.

* Исламски чинилац убрзано прераста из објекта у важан субјект цивилизацијског и геополитичког преобликовања света. У току је формирање „Исламског Heartland-а“ на континенталистичком принципу, који се темељи на централном глобалном положају, контроли кључних зона и тачака унутар афро-евроазијског мега-копна (Мекиндерово „Светско острво“), демографским и енергетским потенцијалима, те исламској верско-цивилизацијској „пасионираности“ и пориву за просторним ширењем.

Управо једна од кључних особина Исламске цивилизације јесте да „ауторитет суверене државе не може по степену поштовања да се мери са неприкосновеношћу Алаха и са традиционалном идентификацијом појединца са племеном и верском заједницом (ума)“. Из тих разлога, али и услед јасно испољених свемуслиманских, неоосманистичких, великоалбанских, бошњачко-унитаристичких и других експанзионистичких амбиција према Балкану, исламско (и исламистичко) верско и геополитичко схватање супротстављено је било каквом постојању суверене Србије или целовите српске државе.

3. ИНДУКОВАНА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО-ГЕОПОЛИТИЧКА „РАСТРЗАНОСТ“ СРБИЈЕ

Унутар светских цивилизација, које све више учествују у глобалној геополитици и креирању светског поретка, државе ће имати другачији смисао и позицију у односу на уобичајену улогу у досадашњим савезима или стратегијским блоковима.

Према С. Хантингтону, на челу великих цивилизација налазе се државе-језгра (core state), док остале државе имају различит статус и утицај: а) државе-чланице (member state) потпуно припадају једној цивилизацији и недвосмислено се налазе унутар њеног ареала; б) усамљене земље (lone country) имају сопствена културна својства која се потпуно, нарочито религијски, разликују од цивилизације која је окружује; в) поцепане земље (cleft country) су вишедимензионално, првенствено етнички, хетерогене, подељене и латентно нестабилне, са израженом могућношћу конфликта, сепаратизма и распада; г) растрзане земље (torn country) су у етничком и цивилизацијском погледу мање-више хомогене, али се њихове елите труде да их издвоје из домицилне цивилизације и пребаце је у другу, суседну.

.        Према овој класификацији, Србија би условно могла да се сврста у државе-чланице јер баштини источно-хришћанску (српско-византијску) традицију и изразита већина њеног становништва је православне вероисповести. Стога она несумњиво припада Православној цивилизацији, како је позиционира и картографски приказује и Хантингтон. Међутим, Србија је на њеној западној периферији, на додиру са моћном, богатом и агресивном римокатоличко-протестантском Западном цивилизацијом, која има атлантистички, таласократски геополитички карактер. Штавише, у границама Србије, у северном делу земље, има становништва које припада Западној цивилизацији (мађарска, хрватска и словачка национална мањина, те буњевачка и шокачка етничка група).

Такође, на југу, у рашком и косовско-метохијском делу Србије, заступљено је арбанашко и муслиманско/бошњачко становништво као пространа ексклава експанзионистичке Исламске цивилизације. Стога је Србија, као припадница демографски регресивне Православне цивилизације, у опасности да постане поцепана земља, деликатног положаја „у преси“ између Западног и Исламског света не само у цивилизацијском, већ и у геополитичком смислу.

Реферат за скуп Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“ одржан 1. децембра 2018. године у Кући Крсмановића у Београду. У организацији Института за политичке студије, поводом 100 година од стварања југословенске државе

Факти

Актуелно

Италија се придружује кинеској иницијативи „Један појас, један пут” упркос претњaма САД

МИЛАНО – Италијански вицепремијер Ђузепе Конте обавезао се да ће Италија бити прва чланица Г7 која …

ЕУ се припрема за почетак трговинског рата против Кине

Лидери ЕУ ће на сутрашњем самиту, поред брегзита као доминантне теме, разговарати и о политици …

2 Коментара

  1. Доктор са Чубуре

    Политичко – територијални ентитет већ имамо свуда где живе Срби. Треба нам држава.

  2. Зашто сте поставили слику деце са усташким капама????????
    Није битно чија су та деца, већ шта слика представља!!!!!!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons