10.10.2012. –
Прошли век познат је као век крвавих ратова. Међу њима се издваја и Први балкански рат, чију стогодишњицу ових дана обележавају историчари.
Почетком друге деценије 20. века Балкан се претворио у један од објеката борбе великих сила, подељених на војне блокове, као и балканских држава које су претендовале на вођство на полуострву. Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка трудиле су се да искористе слабљење Османске империје, пре свега тежећи максималном проширењу сопствених територија. Ипак, без обзира на слабост последње, ни једна балканска држава није могла да изађе на крај са Османском империјом сама. Зато су морале да склапају савезе, привремено заборавивши на унутрашње противречности.
Почетак италијанско-турског рата, који је очигледно показао војну слабост Османске империје, подстакао је блаканске земље на склапање савеза повољног по њих. 1912. године уз посредништво руске дипломатије био је потписан српско-бугарски споразум о пријатељству и савезу. Заједно са споразумом био је потписан и тајни прилог уз њега. У њему је договорен редослед поделе територија које ће заједно извојевати Србија и Бугарска од Османске империје. Србија је признавала бугарска права на Тракију. Бугарска је признавала права Србије на Косово и Новопазарски санџак. Камен спотицања била је Македонија, која је била пожељна територија и за Србију и за Бугарску. Споразуму је додат тајни прилог према којем ће Бугарска и Србија поделити Македонију.
Још један савезнички споразум и војна конвенција били су потписани 29. маја 1912. године између Бугарске и Грчке. У октобру 1912. године Балканском савезу се придружила и Црна Гора.
Формални повод за мобилизацију војних снага балканских савезника био је још један покољ хришћанског становништва у Османској империји. Русија и Аустоугарска, заинтресоване за очување статуса кво на Балкану, на све начине су покушавале да омету рат који је могао да изађе ван географских оквира европског „бурета барута“.
Победе савезника над Турцима османлијама изазвале су национални успон у свим земљама словенског света. Стотине добровољаца из југословенских области Аустроугарске и Русије бориле су се против Турака у редовима српске, црногорске и бугарске армије. У Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини протутњали су таласи масовних иступања југословена под паролама – Балкан – балканским народима! Поново је оживела идеја Балканске федерације словенских народа.
Мировни споразум као последица притисака великих сила био је потписан 30. маја 1913. године. Турци су губили све своје поседе у Европи изузев мале територије источно од линије Енос-Мидија. Македонији је била одбијена независност и земља се нашла фактички рашчлањена између Србије, Грчке и Бугарске. За Србију Први балкански рат је био посебно важан, истиче руски историчар Олег Барабанов.
– Са једне стране управо у овом рату и фактички под протекторатом великих сила била је формриана држава Албанија, што је лишило Србију излаза на Јадранско море. Са друге стране, Србија је вратила у свој састав Косово и Метохију, која је дуго било центар националног уједињења Срба Османске империје.
Први балкански рат је довео до битних територијалних промена на Балкану. А одлуке Лондонске конференције биле су извор једног од најконфликтијих питања на Балкану – такозваног албанског питања – сматра Олег Барабанов. Нажалост, територијалне амбиције балканских народа који су сачували историјско сећање о својој некадашњој величини, нису им дозволиле да сачувају јединство и биле су узрок за међусобно непријатељство у Другом балканском рату. Између осталог идеја формирања Велике Албаније до данас лебди у ваздуху, потврђујући познату истину да се лекције историје лоше уче.
Олга Журављова,
