Насловна / Став / Сурово пљачкајући Србију Вучић пристао да Србију насели мигрантима, а Србе отера из ње
Сурово пљачкајући Србију Вучић пристао да Србију насели мигрантима, а Србе отера из ње 1

Сурово пљачкајући Србију Вучић пристао да Србију насели мигрантима, а Србе отера из ње

Судбина Александра Вучића је одређена. Кад падне с власти, ако буде имао среће, завршиће иза решетака. И он то зна, али нада се да ће бити најбогатији робијаш у новијој српској историји. Нада му је на климавим ногама. Отето је проклето. И, биће одузето. Осим што је покрао српски буџет, Вучић и његов картел узеће 2,5 милијарди евра да пола милиона миграната, о трошку најсиромашније државе, удоме у њој! О томе пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши глодур Дневног Телеграфа, Национала и Правда и близак Вучићев сарадник и пријатељ

Вучић воли паре више од свега, па и од породице или здравља. У политику није ушао због идеологије или родољубља, већ да би лако и брзо стекао што већу имовину. Захваљујући аморалном карактеру и таленту за сплеткарење, остварио је ту амбицију. Још као радикал, тргујући туђом несрећом, згрнуо је велике паре, неколико станова и замак у Јајинцима.

Тврдим националистичким паролама освајао је гласове лаковерних Срба, да би посланичке мандате користио за рекетирање богаташа. Сваки квадрат некретнина које данас поседује клан Вучића плаћен је главама мученика из Крајине, Босне и с Косова, које је гурао на стратишта и хушкао да гину и убијају. Касније, одрекао се жртава своје политике, трансформисао се у напредњачког еврофанатика и наставио да отима све што може.

Откад је Српска напредна странка засела на власт, у пракси је потврђено правило – што је Србији горе, Вучићима је боље.

Крајем прошле године, Александар Вучић је у одабраном друштву прославио освајање друге милијарде евра.Од тада, плен се битно увећао. Опљачкао је грађане и распродао државну имовину. По багателним ценама отишле су фабрике, пољопривредно земљиште, реке, рудници… Нешто од тога је продао самом себи, скривајући се иза арапских и кинеских фирми, а профитирао је и од провизија, које је добио од стварних купаца. Крађа по крађа и постаде Вучић најбогатији политикант у савременој историји Европе.

На његову жалост, постоје многи сведоци и докази лоповлука. Неки од саучесника већ су прекршили омерту, па, засад незванично, откривају трагове злочина. Један од њих је Душан Вујовић, бивши министар привреде и финансија у две напредњачке владе. И пре него што је побегао из тог злочиначког удружења, Вујовић је указивао на многе спорне Вучићеве комбинације. С дугим стажом у Светској банци, док је учествовао у транзиционим процесима у Совјетском Савезу, Кини и Вијетнаму, нагледао се свакаквих начина за черупање државне и друштвене имовине, али, како сам прича, није могао ни да претпостави шта ће га снаћи у Вучићевом окружењу. Иако шокиран, јуначки је трпео и ћутао, све док није и лично умешан у једну од крупнијих и маштовитијих диктаторових превара.

Махинације са Железаром Смедерево показују на шта је Вучић све спреман, само да приграби туђе паре. У рекордном року направио је две комбинације са тим посрнулим гигантом. Оба пута је Србија претрпела штету, а он профитирао. Прво је, у марту 2015. године, управљање Железаром препустио словачкој компанији ХПК Инжењерингу, холандској ћерки-фирми америчко-словачког ХПК Менаџмента. Само 13 месеци касније Србија је највећи део имовине Железаре продала кинеском Хестилу. Жељко Сертић, тадашњи министар привреде, у вучићевском патолошком маниру, на конференцији за медије љубио је уговор с Хестилом, представљајући га као спас српске економије. Далеко од камера, уговор је љубио и Вучић. Како и не би, имао је педесетак милиона конвертибилних разлога.

Преварни систем који је Вучић осмислио и реализовао, разоткривен тек овог пролећа, у поступку пред Лондонским судом за међународну арбитражу, где је ХПК Менаџмент тужио државу Србију због незаконитог раскида уговора. Суд у Лондону је прихватио тужбени захтев да Србија плати одштету од 12,4 милиона долара. Пошто казна није исплаћена у задатом року, словачка компанија је недавно тужила Србију и пред судом у Вашингтону.

Суђење у Лондону је открило да је за годину дана, колико је ХПК Менаџмент управљао Железаром, направљен пословни губитак од 150 милиона долара. Петер Камараш, власник ХПК, доказао је да је Железара, кршећи уговором преузете обавезе и овлашћења, „све време била потпуно и директно у власништву и под контролом државе Србије“. Такође, доказано је да се Александар Вучић лично мешао у пословање Железаре. Кад је ХПК проценио да производња није рентабилна и да би је требало зауставити, како се не би стварали додатни губици, Вучић је то одбио и наредио да се настави са срљањем у пропаст.

Није било тешко да се препозна Вучићева намера да што више ослаби Железару како би је припремио за будућег купца. С једне стране, обарао је вредност смедеревске фирме, а, с друге, губитке пребацивао на терет државе. Републички фонд за развој, у децембру 2014, дао је Железари кредит од 13,3 милијарде динара и, одлуком Владе на чијем челу је био Вучић, замрзнут је дуг према Електропривреди Србије од две милијарде динара. Поред тога, у члану 10 уговора са Хестилом, Србија је прихватили да обештети све обавезе настале пре закључења трансакције.

Шта се спрема знао је и Камараш, али имао је добре разлоге да ћути. Уговор са Србијом гарантовао му је месечну плату од 340.000 долара, плус бонус од 12,4 милиона долара уколико држава некоме прода Железару. Кад се све сабере, Вучићева власт му је платила 16.820.000 долара, да би направио губитак од 150.000 долара.

Коначан резултат је катастрофалан. Из буџета Србије биће плаћена одштета ХПК Менаџменту и дугови смедеревске челичане, Кинези су добили прилику да, по изузетно повољним условима, уђу на европско тржиште, а Вучић је напунио џепове.

Кад је цео посао окончан, Вучић се жалио сарадницима да је зарадио много мање него што је очекивао, само педесетак милиона евра, Очекивао је да ће Кинези бити издашнији, пошто им је поклонио Железару без динара старих оптерећења. Сви детаљи махинације откриће се кад Хестил, као што је урадио и ХПК, одустане од посла у Смедереву и тужи Србију. Тада ће на значају добити исказ сведока-сарадника Душана Вујовића.

Крајем 2015. године, Европска комисија је позвала Вујовића на саслушање поводом спорних државних субвенција смедеревској Железари. Бриселски контролори су захтевали одговоре на питања где је завршио новац који је из буџета уплаћиван челичани и да ли прологирање наплате дуговања Железаре представља повећање учешћа државе у њеном пословању. Вујовић, наравно, није могао и смео да представницима Европске комисије каже истину, да је све то само Вучићева превара која се своди на добијање што веће провизије од Хестила. Ипак, све што није хтео да каже европским бирократама, Вујовић је рекао Вучићу, кад је објашњавао разлоге за оставку на министарску функцију. Укратко, поручио му је да не жели да учествује у његовим лоповлуцима.

Вујовићев пример још не следе други министри, али хоће. Зорана Михајловић, ако не жели на дугогодишњу робију, мораће да објасни по чијем налогу је учествовала у неколико најкрупнијих превара и корупционашких афера. Она је потписала уговор с компанијом Мохамеда ал Абара, којим је нанета несагледива штета Београду и Србији. Фантомски пројекат „Београд на води“ отео је сто хектара најскупљег грађевинског земљишта у главном граду и неколико објеката од историјског значаја. Измештене су аутобуска и железничка станица, а отворене две луксузне кафане, које држе пријатељи браће Вучић. Иако је диктатор најављивао да ће кула „Београд“, симбол његовог мегаломанског пословног егзибиционизма, бити подигнута до децембра 2016, још још нису постављени ни темељи. Вучићевим арапским партнерима прекинути су токови прања новца, што је значајно отежало његове криминалне планове. Изграђена је једна зграда, која је подељена у две целине. Недовршене, свечано су усељене пре неколико месеци. Нови станари су медијима описали своје одушевљење. Чим су камере искључене, они су нестали. Зграде су и данас у мраку, понекад се види светло у три-четири прозора, а гараже зврје празне, без иједног јединог аутомобила.

Корупционашки пројекат „Београд на води“ донео је огромну зараду Александру Вучићу, креатору шеме за прање новца. Њему су припале паре, Зорани Михајловић ће кривична одговорност.

По истом принципу ради и јавно предузеће „Коридори Србије“. Како ради видело се на деоници пута од Уба до Лајковца. Та траса, дуга 12,5 километара, која је коштала 70 милиона евра, завршена је пре три године, али никад није пуштена у саобраћај. Путем није прошао ниједан ауто, али асфалт је пропао. Оштећена су настала јер је коришћен неодговарајући материјал. Док је грађен тај пут, ниједна инспекција и надзорни органи ресорног министарства нису вршили провере.

Тако нешто не би могло да се догоди без Вучићевог знања и одобрења, односно наређења. Он је власник или бар већински сувласник сваког посла у Србији, зато добро пази на сваки динар, да заврши у његовом, а не неком туђем џепу. Нико не зна колико се он уградио у почетних 70 милиона евра, али сигурно ће профитирати и на поправки пута, који ће коштати додатних 10 милиона евра. Његове фирме добију посао, јефтинији материјал наплате по скупљој цени, а, кад се појаве проблеми, оне опет зараде на санацији.

Вучић се јавно, у монолозима на РТС-у и Пинку, хвалио да лично проверава сваки метар путева које, као некад Тито, гради кроз Србију. Једном приликом је признао да је чак 11 пута мењао трасу пута кроз Грделичку клисуру. Изабрао је баш ону поред брда с клизиштем, које је два пута рушило потпорни зид. И пре него што је истрага почела, Министарство грађевинарства и саобраћаја поднело је захтев да 16 пројектаната и инжењера Саобраћајног института ЦИП остане без лиценци за рад. Можда би то заиста требало да се уради, али другим поводом, зато што су знали шта се и како ради, али нису се оглашавали да се не би замерили бахатим владарима. Тек кад су стављени на стуб срама, охрабрили су се и објаснили шта се дешавало.

– Ми из Института за путеве смо радили техничку контролу главног пројекта који је урадио ЦИП за ту изузетно захтевну трасу. Имали смо примедбе на пројекат и они су га поправљали, после чега смо га одобрили. Пројекат, због тешких геолошких услова, није искључивао провере и прилагођавања условима терена у току извођења радова. Из фирме „Азви“, која је изабрана за извођача радова, звали су нас за измену пројекта. Ми смо им дали понуду која је укључивала и допунска истражна бушења, али су је одбили. Онда су они ангажовали неке друге људе, који су 11 пута мењали главни пројекат. Тај њихов пројекат се срушио, а не наш. Сад су мене и колеге од угледа гурнули у блато, а да нас нико ништа није питао – рекао је Бранко Јелисавац, инжењер из Института за путеве, који је радио ревизију главног пројекта на Косини 2, на Коридору 10, чији се потпорни зид урушио 19. августа ове године.

За разлику од Зоране Михајловић, која је захтевала да Безбедносно-информативна служба поведе истрагу и открије ко и како изазива одроне, Вучић је нашао много практичније решење. Наредио је да се сруши цело брдо. Додатни посао, који је припао фирмама под његовом незваничном управом, донеће му додатну зараду, опет из државне касе.

Поред ових, има још много примера бруталних пљачки државе. По истим или сличним принципима Вучић је Етихаду продао ЈАТ и Ал Дахри ПКБ. У оба случаја оштећена је Србија, а профитирао је посредник у продаји. Уговори, наравно, нису објављени, баш као ни онај о концесији београдског аеродрома „Никола Тесла“ француској компанији „Ванси“. Иако је Ана Брнабић у марту најавила да ће уговор бити објављен до септембра, то се није десило. Негде је запело, па „Ванси“ није уплатио ни један једини евро за концесију, нити је преузео аеродром.

У тим транге-франге комбинацијама, Александар Вучић је стекао огромну зараду. Међутим, то је само бледа сенка злочина који управо врши над Србијом у сарадњи са Александером Сорошем.

Серија њихових завршена је уговором између Србије и Сорошеве организације „Wелцоме то Еуропе“. Вучић је пристао да држава којом влада постане балканско мигрантско жариште, хот спот на прилазу Европској унији. Прихват избеглица у земље чланице Европске уније регулисан је Даблинским споразумом и његовим анексом, којим је одређен начин контроле његовог спровођења.

Одредбе из Даблина су застареле, настале су много пре масовног прилива миграната из Азије и Африке, али земље ЕУ ипак су одлучиле да у пракси примењују делове који служе заштити њихових интереса. Позивајући се на тај Споразум, којим је одређено да о захтеву за азил мора да одлучује прва чланица ЕУ у коју је тражилац ушао, Европски суд правде допустио је Аустрији и Словенији да мигранте враћају у Хрватску. У складу с том пресудом поступаће и Немачка, која преговара с Грчком око услова под којима тамо намерава да врати око 250.000 избеглица.

Влада у Берлину то је планирала да уради и пре три године, кад је мигрантски талас преплавио Немачку, али до тога није дошло због правних препрека у систему за прихват азиланата. Томас де Мезијер, тадашнии немачки министар унутрашњих послова, недавно је актуелизовао то питање и затражио примену Даблинског споразума. Такав начин решавања мигрантског проблема није прихватљив за Грчку, која већ годинама не успева да изађе на крај ни са 50.000 досад регистрованих азиланата. Пропали су и покушаји да се Немачка и Француска растерете пребацивањем избеглица у друге чланице ЕУ. У првој групи, од 160.000 азиланата, у друге земље је прихваћено само 4.500.

Пошто Србија није потписница Даблинског споразума, као и због географског положаја и политичке ситуације, идеална је за улогу мигрантске колоније. Избеглице из Сирије и других држава с Блиског истока, у Србији несметано могу да се региструју, па и да затраже азил, то неће утицати на њихов статус кад стигну у Европску унију, неће постојати опасност да буду депортовани назад. Зато је Сорошев „W2ЕУ“ изабрао Вучића за партнера у пројекту који за циљ има промену демографске и политичке слике целе Европе.

У првој транши, „W2ЕУ“ је обезбедио 2,5 милијарде долара за смештај миграната у Србији. Новац је пребачен на рачуне с којих ће се покривати сви трошкови азиланата. Пројекат је већ заживео у пракси. Касарна „Бора Марковић“ у Обреновцу, као и још осам војних објеката широм Србије, ускоро ће бити прилагођена за трајни смештај 4.700 миграната. Расписани су тендери за набавку опреме, припремају се спискови азиланата, чији захтеви се решавају по хитној процедури. У последњих шест година азил Републике Србије затражило је 618.412 страних државаљана, међу којима је 446.669 то урадило од 1. јануара 2017. до 23. септембра 2018. године. До 28. фебруара ове године прихваћен је захтев 143.095 азиланата. Очекује се да тај тренд буде додатно убрзан, пошто је српска власт усвојила законску регулативу за помоћ мигрантима у новцу и некретнинама.

Градско веће Крагујевца 1. октобра ове године дало је сагласност за потписивање два „меморандума о разумевању“ с Данским саветом за избеглице, којим се предвиђа трајно насељавање миграната у Србији. Пројектом је одређено да се избеглицама дају сеоска домаћинства, обезбеди грађевински материјал за реновирање, монтажни објекти и основни намештај и бела техника. Одабрани азиланти, повратници из реадмисије, оствариће право на поседовање непокретности и моћи ће да се у катастру упишу као власници. Рок за реализацију је одређен за 28. фебруар 2020. године. Слични пројекти ускоро ће се спровести у Суботици и Новом Саду.

Одлука крагујевачких власти изазвала је револт многих Шумадинаца. „Онима који су то одобрили, дабогда унуци били Арапи“, поручили су Крагујевчани, незадовољни што власт њих прогони преко јавних извршитеља, плени имовину и сече струју, а мигрантима поклања куће и њиве.

– Ничему нас историја прогона народа и раса није научила, и даље мрзимо унапред, недовољно обавештени и уплашени – оценио је Вучић, љут на Србе који му, својим противљењем, кваре посао са Сорошем.

Но, ништа не може да га заустави у намери да распрода Србију. Министар полиције Небојша Стефановић и европски комесар за миграције и унутрашња питања Димитрис Аврамопулос парафирали су споразум о Фронтексу, европској агенцији за граничну и обалску стражу. Тим споразумом Фронтекс је овлашћен да, у сарадњи са српским МУП-ом, контролише границе и прихват миграната, како би се пресекла „балканска рута“ и у Србији, али и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, формирали трајни сабирни центри. Према идеји „W2ЕУ“, у тим републикама обезбедио би се смештај око пет милиона избелица из Азије и Африке.

„Ми одлучујемо“, слоган је Сорошеве тзв. хуманитарне организације. Исту паролу користи и Александар Вучић. Продао је Косово и Метохију, сто хектара у центру главног града, Пољопривредни комбинат „Београд“, Рударско-топионичарски басен Бор, реке у законом заштићеним парковима природе, па што не би и остатак Србије. За нормалне људе, Србија је отаџбина. За Вучића је то ратни плен. Брига њега за туђу дедовину и завичај. За њега, све је то роба за продају.

При том, Вучић вара и купца. Није познато колику провизију ће добити од Сороша, али не треба сумњати да ће наћи начин да отме добар део од оних 2,5 милијарде долара. Већ то ради. Новац који је „W2ЕУ“ наменио за помоћ мигрантима, Вучић задржава за себе, а обавезе испуњава о трошку Србије, из буџета. Поред тога, не треба занемарити ни зараду коју ће остварити уграђивањем у набавку опреме, одеће, хране и осталих средстава намењених избеглим Азијатима и Африканцима.

Парама, отетим од грађана Србије, Вучић купује политичку подршку европских и осталих технократа. Доналд Туск, председник Европског савета, пре неколико дана је, у посети Варшави, завађеним пољским политичарима препоручио да буду толерантни и кооперативни, да се угледају на Александра Вучића и Хашима Тачија. Јоханес Хан, европски комесар за проширење и суседску политику, често истиче да има поверење у све лидере балканских држава, али „једини прави пријатељ“ му је Вучић, иако то не воли да истиче, да „остали не би били љубоморни“. Вучић је скупо платио, али не својим новцем, и „љубав“ Федерике Могерини. Подмитио је и многе друге „пријатеље“, који, како сам кука, неће ни на телефон да му се јаве кад има неки проблем.

На том списку је и Џејмс Руф, шеф Мисије Међународног монетарног фонда, који хвали економске реформе председника Србије. Те дивне реформе су јавни дуг повећале са 15 на 26 милијарди евра и изазвале социјалну катастрофу у којој 8,4 одсто деце живи у апсолутном сиромаштво, а још 30,2 одсто на ивици беде. Незапосленост се смањује бекством преко границе, на шта се прошле године одлучило 72.000 радно способних људи, а тај рекорд ће ускоро бити оборен. У Вучићевој Србији, која има подршку Европске уније и Сороша, има новца за скупе новогодишње украсе, који се у Београду и Новом Саду каче већ првих дана септембра, али не и за лечење деце, чији родитељи морају сами да купују лекове и да просјаче по интернету.

Бруталном пљачком Србије, Вучић је доказао да се ничега не плаши. Похлепа му је јача од страха. За шест година владавине напунио се као брод. Као Титаник. Кад се судари са сантом, према којој срља заслепљен новцем, потонуће празних џепова. Безбедносне службе, домаће и стране, знају бројеве банкарских рачуна на које је депоновао отете паре. Зна се и преко кога је и колико кеша изнео и где га је сакрио, од Чикага, Хонг Конга и Дубаија до Москве и Минска. Окружен је сарадницима који ће сутра затражити статус сведока против њега. То је и заслужио. Дограбио је апсолутну власт, ред је да сноси апсолутну одговорност.

Предраг Поповић, Таблоид

Сурово пљачкајући Србију Вучић пристао да Србију насели мигрантима, а Србе отера из ње 2

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Цвијетин Миливојевић: Волимо Француску као што Макрон не воли нас 12

Цвијетин Миливојевић: Волимо Француску као што Макрон не воли нас

Кад се неко тако важан као што је Емануел Макрон, млађи брат „по бабине линије“ …

Београд: Мигрантска мафија наставља да терорише и касапи мигранте 15

Београд: Мигрантска мафија наставља да терорише и касапи мигранте

У сукобу миграната који се догодио у ноћи између уторка и среде у центру Београда …

4 Коментара

  1. Popovicu, popovicu, ‘oces opet da te pljunem!?
    Koj’ ce nam moj te tvoje kilometarske analize i pisanije, a!?
    Od kakve nam je to pomoci!?
    Imas li ti resenje, a!?
    Nemas, normalno!
    Sta bi sa „smrtonosnom bolescu“ velikog faraona i cinjenicom da ce svakog trenutka da odapne!?
    Bezi, bre, budalo!

  2. Мигранти неће се задржавати код нас. Они су из такве беде побегли и кренули да траже бољи живот. Они нити рачунају да буду вођини као ми, нити он ће бити њихов, ни они његови. Када младост напусти земњу, вођа не размишља ко ће га бранити, старци не могу, мигранти неће да остану, а „пријатељи“ одрекли га се. Неопходно је да се приближи Срђану Ногоу, како би бацио вешала, а како договориће се.

    • Неће док прођу али их неће питати нико кад их буду враћали у Србију Вучићу. Овај чова је одавно постао расадник лудила у Србији. Докле?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *