КАДА су ученици једне школе из Јагодине недавно посетили Етнографски музеј у Београду, били су изненађени када су усред старе шумадијске брвнаре видели печено прасе.
– А што печену гицу нико није појео!? – запитао се гласно један ђак.
Од учитељице је добио објашњење да је прасе препарирано и да већ деценијама није за јело. Срби једини на свету, у свом Етнографском музеју у Београду, чувају печено прасе. Од када је као експонат 2001. године постало део сталне поставке народних и верских обичаја Срба, видело га је око 300.000 посетилаца.
– Ово прасе је давне 1905. набавио др Сима Трајковић, први директор Музеја, који се бавио истраживањем исхране српског народа. Прасе је имало око шест килограма. Испечено је у Топчидеру и стављено по обичају на велики ражањ, дуг метар и по, који за Божић у кућу уноси домаћин – објашњава нам кустос др Весна Марјановић, начелник одељења за проучавање народне културе Етнографског музеја.
КОСТИ ЗА ВРАЧАРЕ – КОД Срба божићно прасе се једе у време свечаног ручка као залог животу у новој години. Све се једе сем главе прасета, која се чува за наредни празник, “мали Божић”. Чувају се и кости од лопатице и ребра, да би врачаре у њима гатале судбину породице домаћина – објашњава др Весна Марјановић.
Печено прасе је изложено у српској брвнари са отвореним огњиштем с краја 19. века, каква је постојала у централној Србији. Ово је једино прасе на свету са својом личном картом, у коме пише да је дуго 59 центиметара и да је набављено “у близини Београда, у Топчидеру”. Прасе је мрке боје, јер је било реш печено и одмах потом препарирано. И одлично је очувано, као да је јуче извађено из пекаре.
– Прасе, које се у народу зове печеница, Срби кољу на Туциндан, а пеку на Бадњи дан. Обичај је био да када се то славско прасе испече, газда пуца из пушке у ваздух и весели се. Служи се младо и цело печено прасе, јер то означава жртву људима и Богу – каже др Марјановић.
Објашњава да је прасе симбол српске породице и њене повезаности са природом. Прасе се коље и пече за Божић, јагње за Ђурђевдан, а риба се спрема за посне славе.
Храна у Етнографском музеју, иначе, представља народне обичаје и српске животне циклусе, као што су свадбе и погреби, и годишње циклусе као што су породична слава, Божић и Ускрс.
Храна је, са друге стране, и облик комуникације код Срба. Култно, Срби преко хране комуницирају са свецима и прецима. Друштвено гледано, храна је одраз јавног и културног живота Срба.
Прасе се и данас радо пече у српским породицама, и на селу и у граду, јер је симбол вере у боље сутра и угодан живот. И дрвени ражањ је симбол жртвовања прасета за бољи живот чланова породице која слави Божић. За сеоске врачаре ражањ је медиј за процену судбине те породице, јер ако се прасе лако скине са њега, фамилију ће у новој години да прати срећа, а ако буде запињало и заломи се, онда ће породица бити у невољи, прорицале су српске врачаре – тумачи нам др Весна Марјановић, која је искрено забринута за судбину “свог” печеног прасета – у витрини Етнографског музеја у Београду прасенце старо 98 година почело је, због лоше климатизације и кондензације, да се “зноји”. Стручњаци тврде да ће, ако се услови чувања не побољшају, печено прасе “појести” немар и влага.
“ЖИВИ“ СЛАВСКИ КОЛАЧ
У ЕТНОГРАФСКОМ музеју у Београду од “живих експоната” постоји још и оригинални славски колач из Рибарске бање код Крушевца, који је 2003. године направљен од природних састојака.
Новости
