Трговински ратови су параван војно-индустријског комплекса

Прави мотив тарифних напада на Кину постаје јасан тек кад се посматра кроз призму новог извештаја о војно-индустријској бази САД

У геополитици су догађаји ретко онакви каквим делују на први поглед. Ово је нарочито тачно када се детаљније погледа бизарни „рат“ покренут овог пролећа под етикетом „трговинског“, наводно у намери да се доведу у ред огромни годишњи трговински дефицити Америке, од којих је најекстремнији онај са Кином. Прави мотив иза иначе необјашњивих тарифних напада Вашингтона – пре свих – на Кину постаје јасан тек када се цела ствар посматра кроз призму новог извештаја администрације о војно-индустријској бази Сједињених Држава.

Почетком октобра је интерсекторски акциони тим америчке владе, предвођен министарством одбране, објавио званичан резултат годину дана дугих истраживања о домаћој индустријској бази неопходној за пружање виталних компоненти и сировина америчкој војсци. Насловљен као Извештај за процену и јачање производне и војно-индустријске базе и поузданости ланца снабдевања Сједињених Држава, документ интерсекторског акционог тима је пре годину дана добио и одобрење америчког председника у мало познатом извршном наређењу бр. 13806.

Ради се о првој (макар у последњим годинама) тако детаљној анализи (не)функционалности индустријског ланца снабдевања који храни америчку војску виталним компонентама.

300 ПРОПУСТА
Званична верзија извештаја је већ довољно шокантна. У њој се налази листа од 300 „пропуста“, односно рањивости америчке војно-индустријске базе. Оно што овај документ запањујуће детаљно открива јесте да национална економија више није у стању да пружи ни најосновније есенцијалије националне одбране, што је директна последица економске глобализације и исељавања производње (offshore outsorcing). Он показује драматични недостатак обучених радника у областима као што су коришћење машинских алата, заваривање, машиноградња, итд. Витална машинерија као што су нумерички контролисани машински алати мора се увозити, углавном из Немачке, која тренутно није у тако добрим односима са Вашингтоном.

Многи од малих, специјализованих снабдевача кључних субкомпоненти спадају у категорију снабдевача „јединог извора“, при чему је велики број њих на ивици инсолвентности захваљујући америчким буџетским неизвесностима из протеклих година. А америчка одбрамбена индустрија зависи од Кине поводом готово свих ретких метала. Од осамдесетих је домаће рударење метала у САД практично доживело колапс услед економских разлога јер су се снабдевачи окренули Кини због далеко нижих трошкова. Данас 81 одсто ретких метала потребних за војну опрему, суперпроводнике, паметне телефоне и другу високотехнолошку примену потиче из Кине.

РАЊИВОСТИ
Пентагонов извештај о војно-индустријској бази је покушај да се загребе испод површине туцета гиганата из овог сектора, као што су Боинг или Рејтион, и допре до десетина хиљада мањих компанија које пружају критичне субкомпоненте како би се утврдио степен рањивости у случају рата.

Ту извештај примећује следеће: „У многим случајевима  једини преостали домаћи произвођач одређеног материјала од критичног значаја за војску је на ивици гашења своје фабрике у САД и отпочињања увоза јефтинијих материјала од истог иностраног произвођача који га истискује из домаће производње…“ Даље се прецизирају најалармантније компоненте које потичу из јединствених извора, а које би могле да буду у несташици, попут пропелера за бродове Ратне морнарице, купола за тенкове, горива за ракете или инфрацрвених свемирских детектора за ракетну одбрану.

Овај извештај је најтемељнији критички преглед војно-индустријске базе предузет још од 1950-их и раних хладноратовских припрема. Поред осталог наоводи се како тренутно постоји само један домаћи извор амонијум-перхлората – хемикалије која је у широкој употреби код погонских система Пентагона. Други пример је алармантна чињеница да Сједињене Државе имају само једну компанију која у домаћој производњи прави тзв. „штампане плоче“ (ради се о пасивној електронској компоненти која служи остваривању везе са другим електронским компонентама које су на њу монтиране, прим. прев.) без којих је незамислив било који комад електронске опреме. Аутори студије наводе: „Од 2000. године, САД су посведочиле паду свог удела у светској производњи од 70 одсто. Данас Азија производи 90 одсто штампаних плоча, а половина те производње одвија се у Кини. Резултат је да је само један од 20 водећих светских произвођача штампаних плоча лоциран у САД“.

Још једна не тако видљива витална компонента је производња импрегнираног угљеника ASYM-TEDA1. И у овоме Сједињене Државе зависе од само једног извора. ASZM-TEDA1 се користи у 72 хемијска, биолошка и нуклеарна филтрациона система Министарства одбране, између осталог и за заштиту од токсичних гасова и напада хемијским оружјем. „Calgon Carbon“ из Питсбурга је тренутно једини снабдевач.

Још једна алармантна (или не тако алармантна, у зависности од тачке гледишта) рањивост је питање поузданог снабдевања виталним прекидачима за контролу напона. Прошле године се фабрика чипова и полупроводника која је производила и прекидаче за контролу напона (који су у примени код свих ракетних система Пентагона) затворила. Министарство одбране није обавештено на време како би организовао алтернативни извор, што је читаву америчку ракетну инфраструктуру ставило у опасност. А извештај наводи и да сви топови на оклопним возилима америчке војске потичу из једне једине застареле фабрике „Watervliet Arsenal“ из Њујорка, саграђене 1813.

НАНИШАНИТЕ КИНУ
Извештај главну кривицу сваљује на зависност америчке војне индустијре од виталних компоненти чија је производња аутсорсована у – погодили сте – Народну Републику Кину, земљу која је у најновијем Пентагоновом Прегледу националне одбране, заједно са Русијом, стврстана у главну стратешку претњу за САД.

Осим готово потпуне зависности од кинеских снабдевача у области ретких метала, Министарство одбране склапа уговоре о набавкама са великим компанијама попут Локид мартина које, такође, аутсорсују своје ланце снабдевања ка ефикаснијим изворима, најчешће Кини. Извештај наводи следеће: „Доминација Кине на тржишту ретких метала илуструје потенцијално опасну интеракцију између кинеске економске агресије вођене њеним стратешким индустријским политикама са једне стране, и рањивости и пропуста у производној и војно-индустријској бази Америке са друге“.

Студија закључује да америчка одбрамбена индустрија стопостотно зависи од кинеских произвођача кад су у питању ретки метали. Извештај владине Канцеларије за одговорност из 2016. је овај проблем назвао „темељним проблемом националне безбедности“. На другом месту исти извештај истиче да ће се „у одсуству промене незаконитих и генерално непоштених трговинских пракси, САД ће се суочити са растућим ризиком зависности Министарства одбране од иностраних извора виталних метала“. Ово је експлицитна референца на Кину.

Није случајност што се Трампов трговински рат фокусирао на „непоштене трговинске праксе“ Кине. Исти функционер ове администрације који је одговоран за стратегију трговинског рата – антикинески јастреб Питер Наваро – је такође од председника раније добио задатак да састави Пентагонов извештај о војно-индустријској бази. Наваро је као асистент председника за трговинску и производну политику написао колумну у Њујорк тајмсу о овом извештају.

Наваро повезује збуњујућу агенду Трампових тарифа на робу као што су алуминијум и челик са кризом војно-индустријске базе. Он наводи кораке као што су „тарифе на челик и алуминијум како би се подстакле и ојачале кључне индустрије; стамена одбрана против бахате кинеске крађе и исфорсираних трансфера америчке интелектуалне својине и технологија; значајан раст војног буџета; експанзија правила ‘купуј америчко’ за државне набавке…“

Наваро на пример експлицитно наводи како би ковани алуминијумски тањири – који представљају есенцијалну компоненту копнених оклопних возила, бродова ратне морнарице и војних авиона – могли да се нађу „у потенцијалној несташици током будућих скокова потражње Министарства одбране“. Увозне тарифе на алуминијум имају за циљ да исфорсирају обнову домаће америчке производње алуминијума. Године 1981. САД су биле водећи светски произвођач алуминијума, што је било наслеђе ере светских ратова и раста Боинга и других произвођача авиона, и имале су 30 одсто удела на светском тржишту. А 2016. је домаћа америчка индустрија, предвођена компанијом Алкоа, давала једва 3,5 одсто производње овог метала, што је ставило на десето место, одмах иза Саудијске Арабије. Кина је светски лидер са невероватних 55 одсто, а прате је Русија и Канада. Све три су на мети алуминијумских тарифа и санкција Вашингтона.

Наваро потом истиче оно што је можда највећа слабост у америчкој припремљености за будући потенцијални рат са Русијом и Кином, који предвиђа Пентагонова политика: „Једна од највећих рањивости идентификованих у извештају је несташица обучених радника за критична занимања. Америка једноставно не производи довољно радника на пољима науке, технологије, машиноградње и математике како би попунила радна места у секторима какви су електронске контроле, нуклеарни инжењеринг и космос. Нити обучавамо довољно механичара, заваривача и других занатлија и мајстора потребних за одржавање наших бродова, борбених возила и авиона“.

Последњих година страни студенти доминирају на стипендираним и самофинансирајућим уписима за америчке универзитете. Скорашња студија је показала да 81 одсто стипендираних студената електроинжењеринга и петроинжењеринга на америчким универзитетима потиче из иностранства, као и 79 одсто на студијама информационих технологија. Извештај наводи да се на многим америчким универзитетима „програми мастер или основних студија не могу одржавати без страних студената“. Многи од њих су из Азије, пре свега из Кине.

„ЗАПУШАВАЊЕ“ РУПА
Америчка администрација планира да „запуши“ 300 рупа одређеним хитним мерама, укључујући затварање кључних логистичких празнина и коришћење финансијских средстава из Закона о ауторизацији националне одбране (NDAA) како би се проширили кључни домаћи производни капацитети, попут оних за поморске литијумске батерије или најновије горивне ћелије за будућа беспосадна подводна возила Ратне морнарице. Такође је у плану оживљавање Програма одбрамбених залиха из 1939. за стратешке и критичне материјале ограничене доступности и иностраног порекла.

Главни закључак извештаја је тај да „Кина представља значајну и растућу претњу снабдевању материјала који имају стратешку и критичну вредност за америчку националну безбедност“. Ово такође објашњава зашто се фокус текућег трговинског рата Трампове администрације против Кине заправо концентрише на притискање Пекинга да одустане од своје „Made in China 2025“ агенде којом би Кина у наредним деценијама постала хегемон у напредним технологијама.

Шире посматрано, иако се бави америчком војно-индустријском базом, извештај представља и огромни експозе о истинском стању укупне америчке индустријске базе након више од четири деценије слободне трговине, „офшор“ производње, „аутсорсинга“ и глобализације. Добра вест је што Трећег светског рата неће бити у скорије време, упркос сталном звецању сабљама. Ово је добар тренутак да се посвети пажња америчкој дебати о далеко значајнијем проблему: како исправити економску глобализацију која је уништила читаву америчку индустријску базу, и како оживети цивилну економију која неоконске јастребове уопште не занима.

Вилијам Енгдал

Ф. Вилијам Енгдал је консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани политиколог Принстон универзитета и аутор бестселера о нафти и геополитици.

Превео Војислав Гавриловић

New Eastern Outlook

Стандард.рс

Актуелно

„Америка ће морати да игра како Kина свира“

„После тензија и трговинског рата, Америка ће морати да плеше како Kина буде играла“, каже …

Дељагин: Путин, за разлику од Трампа, контролише државу у држави

Либерализам је прошао дугачак пут од Волтера до Сороса. Ово је прва реченица коју је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons