Турска геополитичка „стратешка дубина“

“Неоосманизам подразумева специфичан идеолошки програм поступне реисламизације турског секуларног друштва и разградњу темељених претпоставки кемализма, уз наглашено јачање међународног положаја Турске, што се манифестује на различите начине, зависно од историјског тренутка и политичких околности раздобља после Другог светског рата“, каже угледни орјенталиста и српски дипломата проф. др Дарко Танасковић, некадашњи амбасадор СРЈ у Турској.

Политика неосманизма сада је у политчком успону кроз политику турског председнка Ергодана и његовог стратега, садашњег премијера Давутоглуа.

Премијер Давутолгу као „неосмански Бжежински“

Књига “Стратешка дубина”, коју је садашњи турски премијер Ахмет Давутоглу објавио 2001. године, уводи потпуно нови начин промишљања међународне позиције Турске и негде има сличне моделе размишљана као Кисинџер или Бжежински у књизи „Велика шаховкса табла“. Термин “стратешка дубина” преузет  је из војне терминологије и означава простор, односно раздаљину између првих борбених линија, и цивилних и индустријских подручја, односно градова и насељених места. Важност ‘стратешке дубине’ је у могућностима које она оставља за повлачење и одбрану од напада, а да се при томе избегне угрожавање властитих извора и центара моћи. Дакле, суштина ‘стратешке дубине’ је у односу између времена и простора.

После анализе постхладноратовског периода и утицаја тог процеса на подручје Балкана, аутор се осврће на основне принципе турске спољне политике на Балкану. Ахмет Давутоглу уводи синтагму стратегијска дубина са  “Стратешком трансформацијом и Балкана” као дела неоосманског геополиитчког простора. Турска, по премијеру Давутоглуу, није „мост“ него „срце Евроазије“, њен природни центар који ће имати кључну улогу у сређивању политичких и економских прилика на широком простору „од Јадранског мора до Централне Азије“. Раскидајући са спољно-политичком оријентацијом кемалистичке Турске, Давутоглу препоручује партнерство с великим силама (САД, Европска унија, Русија, Кина) и обнову сфера свог утицаја, које би се територијално поклапале с најважнијим провинцијама некадашњег Османског царства.

По Давитолглуу, „шта год се деси на Балкану, на Кавказу и Средњем истоку, то је наше“. Давитолгу пише:

„Попут Босне, Авганистан је наша земља. Ја се не осећам странцем у Авганистану као ни у Босни.“

Исто мисли и за Санџак у Србији, Косово, БЈР Македонију, делове Кипра али и туркофонске државе бившег СССР-а.

Турска стратегија каже – Босна је Турска, Косово је Турска, Санџак је Турска али и Тракија и Кипар су турски… Давутолгу сматра:

„За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула.“ Кавказ и Централна Азија, Блиски исток и Балкан оне су области у којима савремена Турска жели да обнови свој политички и економски, па и војни утицај.

Балкан у „турској дубини“

Турска геополитичка стратегија тзв “стратешка дубина” каже да  јака Албанија и централизована Босна и Херцеговина, којима треба прибројати и независно Косово, представљају прворазредни интерес за Турску, имајући у виду да се једино тако може супротставити утицају других сила у региону: руском (преко Срба и евентуално Бугара) и немачком (преко Словенаца). Унутрашњи круг сачињавају Косово и Метохија (самим тим и Србија), Албанија и Македонија; други је тзв. Средишњи круг, сачињен од Грчке, Србије, Бугарске и Босне и Херцеговине, док последњи тзв. Спољашњи круг сачињавају Хрватска, Мађарска и Румунија, и он није од примарне важности за Анкару.

Давутоглу процењује да Турска мора оснажити албанско-македонско државно заједништво, и створити све услове да Албанци максимално користе своја људска права у Македонији како би се очувао поредак и интегритет ове нестабилне државе.  Давитоглу у својој “стратешко дубини” види евентуални српско-грчко-бугарски блок који би са собом донео већи притисак на регионалну стратешку линију која је за Турску од животне важности.         

Турска толерише ИСИЛ

Тачно је да Турска уважава политичке интересе и захтеве англо-саксонских земаља али је, истовремено, спремна и да им се супротстави уколико то захтевају њени сопствени стратешки, политички интереси.То се сада сагледава у америчком плану борбе притив организације ИСИЛ и тероризма, где је Турска попустљива и  толерантна према ИСИЛ, али је зато агресивна према Курдима који воде борбу са ИСИЛ. Турска је у сукобу са Курдима који се туку и са ИСИЛ и тако подстиче ширење радикалног неоосманизма и исламизма.

Отуда и нека врста непослушност Турске државне власти према САД и НАТО, конфликтонсти према Израелу и толерантнији однос према политици Техерана. Турска „показује зубе” Израелу поводом угрожавања положаја Палестинаца у појасу Газе; даје подршку председнику Ирана Махмуду Ахмадинежаду (иначе отвореном америчком непријатељу), те приступа гасном аранжману са Русијом „Јужни ток“ или уигравању алтерантивног програма гасног цевовода ТАП. Све ово потврђује да Турска тежи да самостално води своју спољну политику, те да би такав њен наступ требало очекивати и у блиској будућности.

 

Никос Арванитес, Атина

Балкан магазин