Доказ да су битке на кијевском „евромајдану“ биле добро плаћане јесте и то што су украјински медији оптужили Андреја Парубија (садашњег секретара Савета за безбедност и одбрану) да је за време мајдана купио три стана у Кијеву – открива директор Фонда за истраживање проблема демократије Максим Григорјев
Све је у Украјини за преврат било припремљено на високом нивоу. Јер, недуго до активирања Мајдана у Украјини је био створен, у једном моменту, цео низ телевизија које су истовремено свој програм емитовале на интернету
Пре Мајдана су се у Украјини појавиле и читаве мреже организација за заштиту људских права чији су се активисти у потребном тренутку нашли у редовима опозиције
Ипак, основна сила која је реализовала преврат били су обучени плаћеници у Украјини, припадници Десног сектора. Они су играли главну улогу у свргавању власти. Ти људи су припремани током двадесет година. Постоје докази да су тесно сарађивали и са Валентином Наливајченком који је био и сада је највиши функционер Службе безбедности Украјине
На мајдану су били и студенти, од којих је већина на ове акције излазила – на ово треба посебно обратити пажњу – уз директни налог ректора универзитета. Они су били ослобођени наставе, а за учешће у демонстрација била им је обезбеђена храна
ПОЛИТИЧКИ конфликт власти и становништва у Украјини све брже прераста у грађански рат широких размера који води у потпуни раскол земље. После Крима још неколико југоисточних региона је изјавило да жели да уђе у састав Русије. Шеф Фонда за истраживање проблема демократије и члан Друштвене коморе Руске Федерације и аутор књиге „Режим Сакашвилија: шта је то било“ Максим Григорјев говорио је о украјинским процесима за московски дневни лист „Известија“.
Да ли постоје докази да је у Украјини заиста био припремљен пројект „наранџасте револуције“?
ГРИГОРЈЕВ: Има много доказа који то потврђују. Треба почети макар од чињенице да је недуго до активирања Мајдана у Украјини створен, у једном моменту, цео низ телевизија које су истовремено свој програм емитовале и на интернету. Основна тема којом су се бавиле, наравно, били су наступи опозиције као и информисање о свакој њеној активности. На самом Мајдану је функционисао систем непрекидног интернет-преноса који ни једном није кикснуо. Било је привремених искључења, али је 99 одсто времена интернет-пренос непрекидно трајао. За саме активисте купљен је већи број телевизијских камера. Познате су нам чињенице када су уз камере освајали органе власти и сукобљавали се са органима реда… све је приказано у директном преносу.
Осим тoга, у Украјини су се појавиле читаве мреже организација за заштиту људских права чији су се активисти у потребном тренутку нашли у редовима опозиције.
Сећамо се и познате изјаве актуелног председничког кандидата у Украјини Олега Царјова коју је дао практично само дан пре мајдана. Он је 20. новембра у Врховној ради изјавио да се уз подршку америчке амбасаде у Украјини врши припрема за разбуктавање грађанског рата, да амерички инструктори активно спремају стручњаке за дискредитацију државних институција. Том је приликом упозорио и на пројект „ТехКамп“ који се реалиизује под патронатом америчког амбасадора у Украјини.
Дакле, постоји цео низ сведочанстава која говоре да је евромајдан – што се тиче ресурса и мобилизације људи – био припремљен на изузетно високом нивоу. Ако је избор самог датума и дошао некако спонтано, сигурно је да је сам сценарио био спремљен далеко раније.
Ко и како је реализовао тај сценарио?Да ли је та технологија позната?
ГРИГОРЈЕВ: Основна сила која је реализовала преврат били су обучени плаћеници у Украјини, припадници Десног сектора. Они су играли основну улогу у свргавању власти: они су нападали правосудне органе и заузимали државне установе. У Десни сектор улазе многе организације, али највећи део – 70-80 одсто – чине припадници организације Тризуб „Степана Бандере“ под командом Дмитрија Јароша.
То су људи који се представљају као наследници Бандере и о томе са поносом говоре. Они постоје уз подршку различитих државних органа власти Украјине. Они су своје људе припремали током двадесет година. Постоје докази да су тесно сарађивали са службама безбедности Украјине. Например: са Валентином Наливајченком који је био и сада је највиши функционер Службе безбедности Украјине. Јарош је био његов помоћник док је био посланик Врховне Раде. За Јарошеву књигу „Нације и државе“ Наливајченко је написао предговор у којем Десни сектор назива партнерском структуром и нада се да ће са њима наставити сарадњу.
Зато се може рећи да је припрема била веома опсежна и да је у њој било и таквих елемената као што су укидање обезбеђења, напад диверзантских група, заштита од истраге, снајперска ватра и сл.
Зашто ни власти ни органи безбедности нису реаговали на такве случајеве?
ГРИГОРЈЕВ: Зато што је сама власт Украјине подржавала Десни сектор, помагала му, финансирала га и обучавала. Као што сам већ рекао, на том послу била је ангажована и Служба безбедности Украјине. Наравно, било је оних који су Десни сектор доживљавали као силу која у сваком моменту може да изађе у јавност, али и оних политичара који су у њој видели ослонац за своје интересе као и могућност да освоје власт.
Зашто је становништво кренуло путем насиља, на мајдану је било и много обичних људи? Зар сви ти људи нису знали шта се дешава?
ГРИГОРЈЕВ: Треба имати у виду које су групе људи изашле на мајдан. Прво, то су људи који се залажу за Европску унију и европске интеграције. Може се рећи да су то они који се у Москви називају креативном класом, а ја бих такве пре назвао либерално-расположеном сервилном класом. То су људи који су искрено веровали да ће им се живот после потписивања споразума о асоцијацији са Европском унијом променити набоље. Да ће Европа почети да финансира земљу, да ће нестати проблеми са корупцијом и да ће се појавити радна места са високим зарадама.
Друго, на мајдану су били студенти, од којих је већина на ове акције излазила – на ово треба посебно обратити пажњу – уз директни налог ректора универзитета. Они су били ослобођени наставе, а за учешће у демонстрација била им је обезбеђена храна.
Један део митингаша су специјално довозили из западне Украјине. Они су у једном моменту били најмасовнији на мајдану.
Овоме треба додати да су на митинзима били и представници политичких партија, међу којима и присталице Виталија Кличка и Арсенија Јацењука. Политичко руководство је у одређеном моменту изгубило контролу над ситуацијом. Након тога је мајдан прешао у руке Десног сектора и одреда самоодбране Андреја Парубија. Све се ослањало на групе ових бојовника. То су људи који искрено верују да настављају дело Степана Бандере. Они сматрају да је тренутна ситуација у Украјини наставак ситуације из 1941. године када су њихови преци радо сарађивали са фашистичком Немачком.
Да ли је тачно да је део људи на мајдану добијао новац?
ГРИГОРЈЕВ: То је тачно, али тешко ми је да говорим о неким конкретним цифрама јер су плаћали на разне начине. Осим тога, свако је имао различите изворе финансирања. Најбољи доказ да су добро плаћали управо је Парубиј кога су медији оптужили да је за време мајдана купио три стана у Кијеву.
Да ли је смењивање Јануковича било планирано?
ГРИГОРЈЕВ: Није се могло предвидети да ће Виктор Јанукович дејствовати на тако чудан начин. Постоји интересантан коментар министра унутрашњих послова Украјине Арсена Авакова (који је био министар за време Јануковича – прим. Прев.) који је рекао да му није јасно какав је Јанукович имао однос према мајдану: да ли га одржава или не, да ли је за европске интеграције или не. На крају, Јанукович је желео да избегне крвопролиће и напустио дужност председника. Међутим, сада видимо да је то довело до још већег крвопролића. Зато је било прилично тешко предвидети такву ситуацију.
Који су коначан резултат планирали творци „пројекта Украјина“?
ГРИГОРЈЕВ: Отежавајућа околност је у томе што мајдан није био јединствен пројект. То је био низ узајамно повезаних пројеката. Зато што су, на пример, Европљани на месту председника Украјине желели да виде Виталија Кличка, а Американци Јацењука.
Основни задатак свих спољних сила несумњиво је био наставак политике обуздавања Русије, као некада СССР-а. Да Украјина није била повезана са Русијом, она никада не би изазивала било какав интерес осим као тржиште за пласман производа и као тржиште јефтине радне снаге, вероватно и као транзитна територија.
Осим тога, на евромајдану се подударио цео низ унутрашњих инереса политичких играча, у првом реду тајкуна. Зато крајњи циљ није било само потписивање споразума о ступању Украјине у Европску унију и инсталирање проамеричке власти, то је био само део плана који нам, по свој прилици, до краја није познат.
Колико је украјинска ситуација слична са револуцијом у Грузији?
ГРИГОРЈЕВ: Постоје и сличности и разлике. Дуго сам се бавио Грузијом и детаљно сам изучио како је на власт дошао Михаил Сакашвили, како је изградио режим за одржање власти и фактички створио тоталитарни режим. Штавише, могу да кажем да је Сакашвили на власт дошао уз суштинску подршку становништва. У почетку су Грузијци живели у великим надањима да ће доћи до позитивних промена. У Украјини је ситуација принципијелно другачија: половина земље практично не подржава власт са мајдана. Већина Украјинаца разуме да је она оријентисана на интересе западних региона, на бандеровштину и САД. Све се ово дешава у ситуацији када други део земље подржава апсолутно супротне ставове.
Због тога је ситуација у Украјини, за разлику од Грузије, далеко озбиљнија, а сваки прецизан одговор како ће се ситуација развијати, веома је тежак.
Међутим, ово што засад видим у Украјини могу оценити као негативан сценарио. Оно за шта је садашња власт Украјине, када је била на мајдану, критиковала Јануковича, почела је сама да реализује. Али, Јанукович је за разлику од њих одбио да користи силу против оних који су излазили на мајдан. А нова украјинска власт не може да постоји без војне подршке. Она убрзано води земљу у грађански рат.
У Украјини, исто као некада у Грузији, функционише америчка организација – институт Мекејна која обавља социолошка истраживања и даје повољне прогнозе својим кандидатима. Поред тога, она се бави и програмском организацијом избора.
Моје информације говоре да је за Украјину издвојено 10 пута више новца него за Грузију.
Међутим, тешко ми је да кажем како ће се све то завршити.
Максим Григорјев
Превео: Горан ШИМПРАГА
Факти
