Док у Европи и у суседним земљама као што је Румунија, због лоших искустава са градњом малих хидроелектрана планирају да укину подстицајне тарифе за тако произведену струју и тиме спрече „навалу“ инвеститора на мале реке, у Србији је и даље актуелан план о градњи преко 800 МХЕ, чак и у заштићеним подручјима и то по катастру из 1987.
Бизнисмени свих фела граде широм Србије ова постројења и без дозвола, јер им изгледа нико ништа не може, иако би по новом закону могли и да робијају због тога. Слатка је ту пара, а никакав ризик кажу противници МХЕ, поготово оних деривационих, којим се вода из планинских река и потока практично заробљава у километарским цевима.
Наиме, у овом послу осим добре везе, утицаја, правовремених информација и вероватно значајног мита није потребно много – банке одобравају средства, саграђено постројење је залог, а „газда“ после седам година убире чист профит продајом струје по веома повлашћеној цени држави, за коју сви грађани плаћају кроз рачуне за електричну енергију. Међутим, изгледа да ће после правог народног бунта на неколико подручја, новотарифни богаташи морати највише енергије и пара да троше на информације где вишен нема људи спремних за побуну или како то да спрече, јер је након великог „старопланинског устанка“ и више мањих фронтова за одбрану река, Србији спочитано у Бриселу да мора да заустави све антиеколошке активности зарад малог свеукупног добитка у енергетском доприносу земљи.
Најгоре од свега је ипак то што су моћници преко ташна-машна фирми и за целу причу небитних извођача, ипак успели да униште значајно природно богатство, да су у опасности заштићене и ретке врсте, и да не презају чак ни од девастирања приватног власништва мештана у приобаљу река, тако да су све чешћи физички сукоби са приватним обезбеђењима инвеститора. Држава, осим Министарства за заштиту животне средине углавном ћути, а неусаглашени закони И процедуре обијају се о главу угрожених мештана, активиста и заштитара, али и инвеститора. Полиција, тврде активисти, не ради свој посао чак ни када је реч о заштити приватне својине, а већ су се појавили бројни мешетари да подмићивањем уносе раздор код оних који бране своје реке и будућност.
Много нису помогли ни апели еминентних стручњака, па је тако отворено писмо
декана Шумарског факултета Ратка Ристића, Биолошког факултета Жељка Томановића, Географског факултета Дејан Филиповића и Рударско-геолошког факултета Душана Поломчића, као и директора Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ Павла Павловића, остало без правог одговора надлежних у држави, читај свих оних на врху који свим овима координирају и профит очекују. Професори су изнели јавно свој став у вези са коришћењем простора на подручју Парка природе „Стара планина“ са јединственим екосистемима и биолошком разноврсношћу са планираном градњом 58 МХЕ.
Ипак, један од најпрозиванијих, министар енергетике Александар Антић је у септембру обећао да неће бити дозвољена градња мини хидроелектрана, ако изазивају лош утицај на животну средину, али је додао да „сваки пројекат треба појединачно анализирати, а не генерализовати ствари“. Шта то значи у пракси можете прочитати у текстовима дописника Данаса на овим странама. Није тешко схватити – ипак и у овом послу постоји више кадија који мере правду како им одговара.
Пише: Бранислав Божић, Данас.рс
Једино решење, док не оде ова ненародна власт, је самопомоћ. Сазнати ко је “поштени инвеститор”, где станује и сачекати га. Онда ће остали да наватају страх и да схвате да су и поред силних веза и корупције, само смртни.