Пише Зоран Милошевић
Стварање хроничне нестабилности на руским границама коришћењем екстремистичких организација и невладиног сектора био је и остао приоритет британске дипломатије и обавештајних служби, па су данас и украјински екстремисти увучени у активни механизам реализације многих англосаксонских пројеката у Централној и Источној Европи
Идеја приступања Европској унији постала је доминантна у спољној политици Украјине, одмах по стицању независности. Но, када је 13. јануара 2005. године Европски парламент са 467 гласова „за“ и 19 „против“ усвојио пријаву Украјине за ступање Унији, еуфорији није било краја. Истине ради, Европарламент је нагласио да је потребан дужи период до ступања ове земље у Унију, али на то тада нико није обраћао пажњу. Народу је био потребан политички мит и он га је добио.
ОД ТРАГИЧНОГ ДО ТРАГИКОМИЧНОГ
Еврооптимисти у Украјини се обично позивају на успешни приступ Пољске ЕУ. Изнад свега, украјинске политичаре одушевљава сума новчане помоћи, коју је Варшава примила од Брисела. Истина, они заборављају да кажу да је том приликом фактички село банкротирало, као и цела област пољоприведе, да је веома висок степен незапослености, да становништво масовно одлази „трбухом за крухом“ у друге делове Уније и света, да се Пољска третира као другостепена држава по важности у ЕУ и много, много тога…
Заговорници „евроинтеграција по сваку цену“ пропуштају да анализирају и извуку адекватне поуке из веома суморног и трагикомичног пута у Европску унију „братских совјетских република Прибалтика“. Кијев је, дакле, решио да тражи своју судбину у Европи, одбацујући интеграције на постсовјетском простору.
У Украјини су бирачи мислили да ће гласањем против Виктора Јушченка, тј. његовим одласком са власти – све бити решено! Но, „проруски“ кандидат Виктор Јанукович не само да је јавно манифестовао приврженост „евроинтеграцијама по сваку цену“, већ и ради све да дође до што бржег потписивања „Сагласности о асоцијацији између Украјине и Европске уније“. Још у новембру 2010. године у оквиру самита Украјина-ЕУ био је представљен План рада за увођење безвизног режима за краткорочне боравке грађана Украјине у државама Европске уније. План је предвиђао увођење пасоша са биометријским чипом, појачану борбу са нелегалном миграцијом и усавршавање управљања границом, јачање сарадње у сфери борбе са организованим криминалом, незаконитом трговином наркотицима и људима.
Ипак, најважнија тачка ослонца Украјине је стварање Зоне слободне трговине између Украјине и Европске уније. Кијев је очекивао да то буде потписано у јесен 2011. године, али, како сада ствари стоје, тешко да ће овај договор о трговини уопште бити потписан у 2011. години, јер су заинтересоване стране саопштиле да до потписивања Уговора о Зони слободне трговине неће доћи у септембру 2011. године. Стране су успеле, за сада, да се током 17 седница само усагласе око чега се не слажу, а последња је одржана у Кијеву крајем јуна ове године. Смешне су и теме око којих се воде „тешки преговори“: питања увоза у Украјину половних аутомобила из држава ЕУ, половне одеће (секенд-хенд), извозних такси и јефтиних енергената за европске инвеститоре.
Наравно, ЕУ не би то била да у „пакету“ са Споразумом о слободној трговини нема и политичког анекса, а то је, разуме се, спољнополитичка оријентација Кијева. Брисел од Кијева тражи да се у Споразум о слободној трговини унесе обавезујући члан да се Украјина никада неће прикључити Царинском савезу Евроазије (Русија, Белорусија, Казахстан). Међутим, ЕУ не нуди никакву компензацију или одштету Украјини ако се одрекне Царинског савеза. Нуди се само „магла“ наговештена у ставу да „Украјина мора поднети жртве“ у процесу „присаједињења позитивним европским традицијама“. Процес „присаједињења позитивним европским традицијама“ за Турску важи већ 48 година, иако је члан НАТО-а и верни савезник САД.
Брисел јавно саветује Кијеву да се „одрекне брзог новца“ (у корист снижења цена гаса за стране инвеститоре, отварања свог тржишта за робу из ЕУ и, наравно, да омогући банкама из ЕУ да привреди и грађанима даје „повољне кредите“), а све због „предивне идеје евроинтеграција“.
РАВНОПРАВНОСТ ИЛИ ОБМАНА?
Украјинска јавност, међутим, све чешће, овим поводом, поставља рационално и разумно питање: о чему је реч – о равноправности или обмани? Украјински политичари су толико испровоцирани понашањем Брисела, те им се повремено омакне и јавно изливање жучи. Тако је премијер Украјине Николај Азаров, с једне стране, обавезан да испуњава налоге председника Јануковича у вези са евроинтеграцијама, а са друге да буде реални политичар што се бори за добробит народа који представља. Иако јавност слути да су многа тешка политичка и економска питања унета у преговоре о Споразуму о слободној трговини, влада то крије „као змија ноге“, па информације о преговорима немају ни посланици Државног парламента.
Кијев се посебно надао да ће добити боље услове за придруживање Унији, када, 1. јула 2011. године, Пољска започне шестомесечно председавање, али наде су се брзо изјаловиле. Позицији Варшаве супротставља се „Стара Европа“, пре свега Немачка и Француска, које не желе да се спомиње било какав рок пријема Украјине у ЕУ. Поред ове препреке за Кијев, јавља се друга, а то су интереси саме Пољске која за „време својих пет минута“ жели да увећа субвенције из општих фондова за себе. Хладан туш за украјинске политичаре.
Док Украјина мазохистички трпи снажне и непредвидљиве ударце на свом „европском путу“ од стране Брисела, дотле јој се затварају и досадашње могућности у државама Царинског савеза. Државе Царинског савеза одбиле су украјинску понуду да се ради по принципу 3 плус 1 и увеле низ ограничења за украјинску робу, а средином јула 2011. године уведено је ограничење на извоз украјинских месних производа (овим послом се бави 28 предузећа), а све је урађено на захтев ветеринарских служби Белорусије, Казахстана и Русије. Ово је, наравно, умерена мера јер је привремена – дакле даје се шанса украјинским политичарима да „још размисле“, јер штета ће бити око 600 милиона долара, што ће имати последице по макроекономску стабилност земље.
У случају избијања „трговачког рата“ између Украјине и држава Царинског савеза, Кијев нема јаких аргумената, док Белорусија, Казахстан и Русија имају. То је „ограничење приступа тржиштима ових држава украјинске арматуре“, што за украјинску привреду може да буде катастрофа. Тако евроинтеграције Кијев коштају све скупље, а нису извесне.
ХИТЛЕР – „ЕКОЛОГ НАШЕГ ВРЕМЕНА“
У међувремену у Украјини цвета екстремизам сваке врсте, а понајвише фашизам. За Украјинца и експерта за међународну политику Владислава Гулевича, одговор на „загонетку“ појаве екстремизма треба тражити у кабинетима Лондона и Отаве. Институт одбране и спољних послова Канаде предлаже стављање акцента на рад невладиног сектора који је способан да спроводи политику НАТО-а, не само у Азији или Африци, већ и у Европи. Отава указује на грешке НАТО-а у Авганистану и Космету, те на Украјину као добар пример. Ова канадска концепција има подршку Лондона, што задивљује и Вашингтон. Јер рад невладиног сектора на руским границама је више него добар. Британци држе нити националистичких (фашистичких) и других екстремистичких групација у Украјини, као и „умерене“ прозападне невладине организације и не намеравају да своје место препусте Канађанима. Такође, интересантно је да Британци у ЕУ финансирају и евроскептике, јер у Бриселу виде конкуренцију и претњу својим интересима и зони утицаја, и да то онемогуће спремни су да искористе старе конфликте и створе нове.
Велика Британија (то у њено име ради Грехем Вотсон, британски либерал и члан Европарламента, председник Алијансе демократа и либерала, данас кључна фигура у састављању националистичког мозаика у Европи у интересима Лондона и у сагласности са Владом Дејвида Камерона), стоји, дакле, иза пројекта „велике Румуније“ којој треба да се припоје делови Украјине (Буковина и Одеска област). Такође, Лондон стоји иза „велике Мађарске“ која треба да откине делове територија Србије, Словачке, Румуније и Украјине (на територији ове државе живи 156.000 Мађара). За Украјинце је посебно интересантно да председник фашистичке партије „Слобода“ Олег Тјагнибок, који своје следбенике усмерава да мрзе Русе, има добре односе са заговорницима „велике Румуније“ и „велике Мађарске“, тачније наводи их као своје савезнике.
Колико ови шовинистички покрети и невладин сектор застрањују показује догађај из Украјине, где је тзв. „еколошко друштво ‘ЕНОТ’“ иницирало подизање споменика Хитлеру као „истакнутом екологу нашег времена“, будући да „фирер није пио, није пушио и претворио је Немачку у образац еколошке државе“.
Стварање хроничне нестабилности на руским границама коришћењем екстремистичких организација, политичких партија, невладиног сектора и појединаца био је и остао приоритет британске дипломатије и обавештајних служби. Но, сада је Британија добила и подршку – придружују јој се Канада и САД. То значи да су украјински екстремисти увучени у механизам реализације англосаксонских пројеката у Централној и Источној Европи, те да пораст активности ових екстремиста тек треба очекивати.
Печат
