Украјина: водитељи и вођени

У Украјини се догађа “евромајдан” и “веће”. Млади еурофанатици који не знају да у Европи осим геј клубова и бордела, постоје и такве ствари као што је масовна незапосленост младих и полицијски водени топови, сумануто траже “Асоцијацију са Европом”, не схватајући да после те куће, они остају без икакве шансе. Затвориће се не само социјални лифт – него чак неће бити ни најобичније друштвене лествице. На европским штандовима они се неће нарадити, а о безвизном режиму могу само да сањају. Бугари и Румуни га траже много година, али га никако не добијају. Штавише, премијер Велике Британије је већ изјавио да је неопходно наметнути забрану за грађане нових држава – чланица ЕУ – на слободно кретање унутар Европе, све док њихов БНД по становнику не достигне средњеевропске показатеље.

Сада украјински националисти свих боја јуришају на зграду Председништва Украјине, заузимају Градско веће Кијева, зграду Украјинских федералних синдиката, ломе врата и разбијају стакла. А у међувремену ЕУ све више подсећа на мишоловку за земљу, која заводи грађане фатаморганама о европском благостању. Које ће се земље спасити, а које ће заувек нестати са светске карте утопивши се у европску супердржаву, знаће се веома брзо.

Вође националистичких партија у Европи, попут Мари Ле Пен у Француској или Најџел Фарај у Великој Британији воде упорну борбу за очување суверенитета и националног идентитета против космополитског Брисела и империјалног Берлина.  “Мајданлије” у Украјини су по свој прилици спремне да предају своју отаџбину са све изнутрицама. Навикли су да се деценијама налазе на пословима код различитих газда.

У сваком случају, сад није време за препуштање равнодушности. ЕУ и САД су се здушно заузеле за Украјину. Истина, пред потписивање Споразума о придруживању, Брисел је направио грешку – поверили су Пољацима да се баве Украјином. Они су се ограничили на улогу Јулије Тимошенко у европској и светској историји. То је сизифов посао Пољака, посебно Александра Красенског, који је постао прилично несрећна допуна у насталом спору Берлина и Париза о томе ко ће платити украјинске рачуне. На крају се испоставило да неће нико платити – у Европи је криза. Због тога је неуспех придруживања био загарантован. Испоставило се да поред “просвећене” Европе и “дивља” Евроазија уме да броји новац.

Пропаст придруживања Украјине ЕУ довео је до још једне пропасти, која за западне “партнере” Русије има још већи значај. Под изговором придруживања, “партнери” су рачунали на одвајање Украјине од Русије, како би спровели један од најозбиљнијих геополитичких промена у Евроазији у последње две деценије – одгуривање Русије на Исток. После Украјине могли би се почети бавити Белорусијом, како би се завршио кордон између Русије и Европе. А сама Украјина налазећи се у Асоцијацији, пуним једрима би упловила у НАТО пакт. То су били главни елементи плана, прикривени звучним паролама о евроинтеграцијама…

Али, није им се дало. Одговор Запада на такав развој догађаја, био је – побуна Украјинске “улице”. Као што је недавно изјавио народни посланик Олег Царев, на територији амбасаде САД у Кијеву у оквирима пројекта «Техкемп», већ неко време се води припрема “револуционара”, чији је основни задатак да се у Украјини изазове грађански рат. Судећи по броју напада на припаднике полиције, на проваљена врата и разбијена стакла, Американци су вршили темељну припрему.

Оштрина реакције западних “партнера” на неуспех самита у Виљнусу, објашњава се још и тиме да су у последње време претрпели серију неуспеха. У октобру је почела изградња “Јужног тока” у Србији, Турска је потписала документе да се присаједињује том пројекту. Још један болан догађај за Запад био је самит Кина – Источна Европа, који је одржан у Букурешту. Спремност Кине да улаже у источноевропске земље без учешћа Брисела, изазвало је напад беса унутар ЕУ. Европски комесар Де Гухт изјавио је да Кина против Европе примењује тактику “завади па владај”, а Европска комисија је послала два циркуларна писма у канцеларије 15 земаља-учесница, у којима се ултимативним тоном забрањује потписивање сепаратних споразума са Кином. Резултат притиска је био ништаван. Источноевропске земље су потписале рекордан број споразума, а многи политичари су искористили прилику да покажу Бриселу, да разговори о “европским вредностима” никада не вреде онолико колико реалан новац.

Неко може рећи да се не догађа ништа нарочито, имајући у виду дешавања у Украјини ових дана. Под плаштом борбе за евроинтеграције, заоштрила се банална борба за власт. Има доста истине у таквој оцени ситуације. Међутим, постоји и другачија истина. Украјинска опозиција (или оно што је прихваћено да се тако назива) увек се одликовала невероватним кукавичлуком и потпуним одсуством одлучности. Дакле, сама чињеница да је она (користећи еврофанатизам младих и евроилузије средовечних грађана као и русофобске националисте), одједном прешла на активна и одлучна дејства, говори нам само о једном: антивладиним протестима диригују добро обучени људи из страних амбасада.

У позадини последњих догађаја на улицама Кијева које местимично подсећају на сулудо бунцање, поставља се питање: како треба да се поставе у тој ситуацији украјинске власти? Уопштено, одговор је очигледан: свака власт уколико ишта вреди, уме да се заштити.Форме и методе заштите диктирају околности. По подацима из владиних извора, Виктор Јанукович је одржао хитан састанак у резиденцији “Межгорје” у околини Кијева, после чега је агенција саопштила да 2. децембра у земљи може бити уведено ванредно стање…

 

Владимир Несторов

Фонд Стратешке Културе