Упропаститељи Србије (део први)

0
(0)

У овом одабиру нема ни једног податка који није претходно јавно објављен. Никога није занимало да их детаљније изучава. Метод ове компилације заснован је на фокусирању на одређене личности за које јавне информације указују да су системски изнад закона. Оне које су изостављене могуће је унети накнадно, како пројекат буде систематизован, без ремећења закључка који се намеће.

Током историје српски народ испољио је своју државотворност. Законик цара Душана био је, после Магна Карта Либертатум, први акт који је ограничио вољу владара, иако је Душан тада био на врхунцу моћи, за разлику од енглеског краља, Јована “без земље” који је био у подређеном положају у односу на своје великаше. Сретењски устав Милоша Обреновића био је, после америчког и француског, трећи грађански устав на свету. За разлику од ових примера, наша генерација оставила је на срамоту покољењима да је данашњи Устав донела мимо основних цивилизацијских стандарда (без јавне расправе, на дводневном референдуму уз активну кампању у време трајања…). То је довољан повод да се замисли у чијем интересу делује данашња елита ако не у интересу своје нације. 

Данашњу српску елиту, која је делује изван институција, можемо, у складу са њеним настанком и начином деловања, назвати – власт из сенке, или интересно друштво без одговорности. О власти “у сенци”, говоримо зато што она очигледно није у институцијама. Овај закључак произилази из чињенице да је одређеној групи допуштено много тога што не произилази из правних и друштвених норми, али и да друштвеним токовима управља без икакве одговорности. 

Некада, почетком година, новине су објављивале листе српских богаташа, а извор тачних информација биле су управе прихода. Само две деценије касније, објављивање званичних листа пореских обвезника изгубило је драж. Сви смо схватили да су паре негде другде. Виђени Срби постали су обвезници страних пореских система, уколико не успеју да новац добијају на руке, а међу првих сто богаташа у Србији, нема ниједног који је свој иметак формално наследио. На први поглед, изгледа као да међу српским богаташима нема много оних из система у коме су се обвезници и порезници медусобно ословљавали друговима, али само на површан поглед. Анализа чак и јавно објављених информација указује да ствари на неком нивоу стоје другачије.
Након осам година транзиције у Србији, време је да оценимо да ли смо на добром путу и како да наставимо. За транзицију од контролисане ка слободно-тржишној привреди определили смо се зато што су економски слободније земље богатије. Ова корелација није, сама по себи, доказ, али јесте индикатор да слободно тржиште јесте повезано са економским развојем и да, уколико желимо богатије друштво, требало би да нам циљ буде омогућавање грађанима да слободно бирају на тржишту шта, од кога и по којој цени желе да купе. Многи су схватили да је диригована економија учинила Србију сиромашном, али велики део грађана и даље сумња да је решење које смо тражили слободно тржиште. 

Када је у Србији почела транзиција, стручњаци су упозоравали да ће првих година бити много губитника друштвених и економских реформи и да ће само узак круг људи бити добитници. Остала је за утеху прогноза да ће у другој фази транзиције много више грађана постати добитници реформских процеса. Међутим, осам година касније, у Србији су губитници остали губитници, а мали број добитника и даље добија. Сада, многи стручњаци упозоравају да Србија на свом транзиционом путу лута. Нисмо сигурни да ли је требало да напустимо политичко-економско-вредносни систем деведесетих. Изневерена је идеја транзиције. Случајно или намерно, држава није створила амбијент да се стварају нова радна места, и имамо доста губитника, што је нормално, али више него што би требало јер нама посла.

Студија Светске банке из 2003. године, на основу развоја источноевропских земаља након пада Берлинског зида, наводи да су добитници прве фазе транзиције искључиво тајкуни и инсајдери у државним компанијама, а сви остали губитници. Тада су стручњаци Светске банке написали да друга фаза транзиције доноси промене на боље. Тајкуни, додуше, не губе, али због већег прилива инвестиција, отварају се нова предузећа и нова радна места, па и они који добију посао нису више губитници, а нова предузетничка класа постаје победничка. Добитници српске транзиције, поред тајкуна, су и припадници новоствореног политичког сталежа, који су добра места у јавном апарату и државним компанијама заузели захваљујући политичким везама, и на тај рачун живе добро. У добитнике би се могао урачунати и део запослених у државним и јавним предузећима који зарађују више од запослених у компанијама. Већина популације себе и даље оправдано сматра губитницима.

Србија је далеко од тржишне земље. Практично све велике реформе урађене су у периоду 2000.-2002. године и сви реформски успеси суштински су резултат тада донетих одлука. Од тада практично није спроведен ни један већи реформски потез. За ових осам година: валута је стабилизована; приватизација друштвених фирми је пред крајем; и трговина је мало слободнија укидањем увозних ограничења. Чак и ограничене и невољне реформе допринеле су повећању стандарда просечног грађанина. У поређењу са 2002. годином, ништа се није променило: и тада и данас главни добитници су тајкуни који су се обогатили у време дириговане привреде, а главни губитници били су и остали незапослени којих је и тада и данас, зависно од статистичке методологије, била трећина или петина становништва. До стварања нове предузетничке класе није дошло зато што Србија још увек није ушла у другу фазу транзиције. Није окончана приватизација друштвених предузећа, приватизација државних предузећа није ни почела, не функционише закон о стечају, монополи су веома јаки, а изостао је озбиљан ниво директних страних инвестиција. Једино што имамо је привилеговане и губитнике.

НОКТОМ ПО ПОВРШИНИ 

Анализа платног биланса Србије од 2003. до 2005. године[1] открила је неке аномалије:

а) Србија је у великом дефициту а истовремено, од 2000. до 2006. године, штедња је увећана око 20 пута;

б) кумулативне неутралне трансакције, а посебно између држављана, уклапају се у шеме међународне триангулације за прање новца;

ц) Кипар је један од главних прималаца новчаних токова из Србије а истовремено билатерални биланс плаћања са Кипром бележи значајне дефиците;

д) међународни токови показују крајњу необичност величине, структуре и дисбаланса неутралних трансакција, због избегавања прописа о девизном пословању и прања новца.

Економски криминал могао би се квантификовати мерењем сиве економије, разликом између зараде и потрошње, и односу прилива и одлива новца. Међутим, истраживачи макро токова новца и односа економског криминала (криминал у функцији добити) и организованог криминала (новац у функцији криминала) у Србији, суочени су са недостатком, непоузданошћу и неусклађеношћу података институција државе. Годишња штета од економског криминала по економију Србије процењује се на око 374 милиона евра, а укупна штета у периоду од 2000-2005. године процењењује се на око 1,9 милијарди евра, што је 81,2 % од укупно остварене штете и 13% од свих преступа. На раст привредног криминала, осим људских и системских слабости у транзицији, утицали су и организовани канали избегавања плаћања пореза, корупције, криминализовања приватизације и други фактори. Криминалне организације располажу новцем кроз нове криминалне акције, куповину некретнина, уметничких дела, антиквитета и друге, и тако ремете функционисање слободног тржишта.

Систем против прања новца у Србији је, из неког разлога, на јако ниском нивоу, посебно у смислу и препознавања и гоњења. Да би се спречила институционализација прљавог и опраног новца, опште је познато да би требало проверавати структуру власништва, варијације у капиталу одређеног предузећа, да ли је предузеће субјект зеленашких активности, и то не само из званичних рачуноводствених података предузећа, већ и координацијом интерне и екстерне контроле финансијских трансакција. Све се ово у Србији не чини, а поменути износ морао је од негде доћи и негде да заврши. Од и код најширих слојева грађана није.

Савет безбедности Уједињених нација увео је 1992. године Југославији санкције, којима је ограничена размена роба са иностранством. Током санкција, изношење новца из Србије постаје очигледно. Држава почиње да оснива оф шор компаније како би прикрила пословања Београдске банке на Кипру, којој је због санкција био онемогућен рад. Већину тих фирми основала је адвокатска канцеларија Тасоса Пападопулоса, који је у касније постао председник Кипра. Хашки истражиоци и МУП Србије, још 2001, утврдили су да је државни врх Слободана Милошевића стајао иза 8 оф шор фирми на Кипру чији су рачуни у грчким и кипарским банкама коришћени за пребацивање милионских сума девиза из Србије, и за разне банкарске трансакције[2]. Пошто је Београдска банка основала своју оф шор банку на Кипру, а у време санкција и оф шор фирме које су преузеле улогу банке, на чијим рачунима су се налазили милиони, питање је да ли је требало угасити четири банке у Србији пре него што новац изнет из земље на рачуне тих оф шор фирми уђе у њихов биланс.

Када се сагледа концентрација новца, нема основа за тврдњу да је систем из епохе Слободана Милошевића дефинитивно прошао. Препознају се врсте типа богаташа. У првој су припадници „старе гарде“. Реч је о екипи старих дирекора и партијских функционера из Титове и посттитове епохе који су феудализовали социјализам и постали несмењиви у друштвеним фирмама. Слободан Милошевић био им је потребан за одржавање моћи, а они њему као имаоци готовине и локалног утицаја[3]. Карактеристика тог типа богаташа била је активно учешће у политичкој номенклатури у коју их је пласирала феудална привредна моћ. Захваљујући политици успевали су да обезбеде контингенте и повластице у пословању. Иако најближа главном центру моћи, стара гарда осећала је потребу да држи привид легалности тако да је тип њиховог богаћења био: седиш на челу друштвене фирме, направиш у иностранству сродну али приватну у којој си сам или преко фамилије већински власник, а онда у иностранству послујеш са фирмом у којој си директор посредством фирме у којој су власник. Површно, ништа нелегално, осим што одливаш супстанцу из фирме у којој си директор. Стара гарда имала је и неку врсту политичке одговорности према главном центру: она је обезбеђивала новац за Милошевићеве политичке пројекте, али и политички утицај. Ни сами, како је приметио, шеф владиног тима за опорезивање екстрапрофитера, Александар Радовић, „нису пропуштали да се послуже“. Иако највећи “легалисти” међу новим богаташима, „стара гарда“ је била најнеопрезнија[4]. Нису осећали да раде нешто непоштено. Веровали су да су неприкосновени припадници друштвене елите, а да би елита функциоинисала, мора да се послужи. Зато су богаташи „старе гарде“ за остале нове српске богаташе права сиротиња. 

Много богатији од њих су припадници друге врсте, новопридошли. Они нису веровали да је ишта вечно осим пара. Та врста, у коју се убрајају припадници фамилије Карић, 1997. године убијени директор „Беопетрола“ Зоран Тодоровић Кундак, Мирослав Мишковић, Милан Беко, Марко Милошевић, убијени Влада Ковачевић Треф… своје прве велике паре стекла је у време Милошевића. Њихов метод био је још мутнији од претходне групе: били су политички удаљенији од главног центра, али је степен нелегалности њихових послова био већи[5]. Нису се пуно петљали у политику осим када су им на тренутке расле амбиције или када су добијали специјалне задатке. Њихов “уговор” с Милошевићем био је јасан: омогућићу ти да се обогатиш, да муљаш са приватизацијом и примарном емисијом, да радиш послове за државу и да буде добро и теби и држави. Милошевића није занимао њихов политички утицај, али јесте готовина. Њихово богатство је најтеже проценити зато што није јасно колико је пара манипулишу њихово, а колико им је дато да их оплођују. Како су били на граници политике, њихова судбина није била унификована као типичних припадника „старе гарде“ (одлазе) или припадника „сиве зоне“ (настављају). Мишковић и Беко успели су, уз благослов власти, да задрже своје империје неокрњене, Карић наставља да се копрца, а Марка Милошевића помело је оно што га је и обогатило – породичне везе.

Трећа врста богаташа има најмање проблема са новом влашћу: нема их на списковима екстрапрофитера, појављују се као донатори нових власти (Филип Цептер је финансирао Џима Дентона, лобисту српске владе у САД), никада се нису заклањали иза патриотизма, док политику сматрају забавом за сиротињу и будале. Не беже од веза с политичарима, али оне су искључиво техничке: они су политичарима добри уколико им повремено ускоче с финансијском ињекцијом, ови њима уколико им не сметају. За разлику од претходне две врсте, „сива зона“ нема непосредну везу с политичарима, више је ослоњена на полицијске и дебеовске апарате, не седе на конгресима, већ на затвореним седељкама. Удаљеност од политике прати виши степен нелегалности посла него у претходне две групе – ту се ради о голом шверцу. Тај ризик прате и веће зараде: ово је најбогатија екипа. Припадници те групе најрадије се држе анонимности, због чега је њихов идентитет некад веома тешко открити[6].
 
ФИЛИП ЦЕПТЕР рођен је 1951. године у Босанској Дубици као Милан Јанковић. Завршио је Економски факултет. Радни век започео је у представништву македонске фирме „Транскоп“ у Београду која се бавила шпедицијом. Пословну каријеру започео је у Аустрији средином 80-их. За само шест месеци научио је немачки и запослио се у аустријској фирми за спољну трговину. У Линцу, где је живео са супругом Мадленом, Милан је после пет година аквизитерства увидео да посуђу које продаје недостаје добар поклопац. Сам га је конструисао и пријавио „цептер посуђе“ као свој изум. Прву фабрику шерпи и лонаца Јанковићи су отворили у Италији 1990. године. Ови производи, као еколошки и индустријски новитет, освојили су потрошаче у Европи, а Милан је проглашен за европског „краља лонаца и шерпи“. Компанија „Цептер Интернационал“ основана је 1986. године и тренутно има 2 милијарде долара годишњег обрта. Истиче да је прву милијарду марака зарадио брже од Била Гејтса. Данас има 11 фабрика (Италија, Француска, Швајцарска и, поред посуђа, бави се козметиком, медицином, производњом сатова и система за пречишћавање воде, а све више улаже у спорт) и једну у Јужној Кореји где је мањински власник. Вредност империје Цептер, у око 50 земаља, процењује се на више милијарди евра.
 
Брачни пар Цептер враћа се 1990. године у Југославију и улаже 30 милиона марака у фабрику у Босанској Дубици. Ту је Јанковић и у јесен 1998. године отворио и нову фабрику за завршну обраду посуда „цептер“ у коју је уложио десет милиона долара. У отаџбинским земљама има десетак фирми[7], и пословну зграду у Улици краља Петра у Београду, која је наградена као архитектонско дело. „Цептер банка“ је добила и ексклузивно право да администрира кредите за мала и средња предузеца које одобрава владина агенција у Лесковцу, која је основана капиталом четири српска анонимна бизнисмена које је, како је сам признао, премијер Ђинђић обезбедио личним везама (због тога су остали банкари протестовали оптужујуци „Цептер банку“ да је привилегована). Цептера је Српски покрет обнове оптужио да се бави трговином оружјем. Разлог за промену имена објаснио је: “Моје име Милан Јанковић није баш препорука у свету великог бизниса, већ само сумњичаво сугерише егзотику одакле долази…”
 
СТАНКО СУБОТИЋ рођен је у селу Калиновац код Уба 1959. године, и има две биографије. Једну прича он, а другу његови противници. Оптужују га да је „мафијашки бос“, који контролише шверц цигарета на Блакану. Он тврди да су његови послови са цигаретама легални. Поред југословенског, од 1999. имао је неколико година и хрватско држављанство, а углавном живи у Женеви и у шпанском летовалишту Марбељи. “Цане” је био најмлади од шесторо деце. У Француску је отишао 1979, код друга који се бавио производњом конфекције.
 
У Југославији је 1988. основао фирму за производњу конфекције, а 1990/’91. године почео је да се бави и малопродајом. Суботић се потом дао на трговину. Увозио је перјане јакне за Робне куће Београд, алуминијумски прах за производњу грађевинских блокова, хербициде, хемикалије, метражу, извозио тешку конфекцију. Његова фирма, МИА, 1993. године зарадила је око милион марака. Тврди да је у посао с цигаретама ушао 1992: “Охис из Скопља ми је дуговао и уместо новца, дали су ми цигарете Македонија табака. Увезао сам их према важецим прописима. Касније сам имао највећи ланац мењачница у граду. После сам отворио два дјути фри-шопа, један на прелазу Ђенерал Јанковић, други у луци Бар. Имао сам и два бесцаринска магацина, један у Убу, други у луци Бар”.
 
Јула 1997. у Суботићев фри-шоп на прелазу Ђенерал Јанковић упала је године полиција[8]. МИА је потом престала да ради. Посао је обновљен, а фирма је променила име у Д-траде. Суботић је постао познат јавности, када га је загребачки „Национал“ оптужио да је у сарадњи са црногорским председником Милом Ђукановицем и бившим шефом српског ДБ Јовицом Станишићем преко Црне Горе шверцовао цигарете[9]. Прави разлог покретања афере су Суботићеве пословне везе. С једне стране, с компанијом „Бритиш америкен тобако“, другим светским произвођачем цигарета. Иако обе стране то поричу, изгледа да је Суботић играо значајну улогу у преговорима око градње фабрике дувана у Србији, у којем је БАТ желео да обезбеди монополски положај. А с друге, с премијером Србије Зораном Ђиндићем: “Ђиндића сам упознао 1997. у време протеста Коалиције Заједно. После октобарских догадаја 2000. године, у новембру смо се срели у Београду. Рекао сам му да може да рачуна на мене и моје везе по свету за сваки пројекат који се тиче препорода Србије. Чим је формирао владу, Ђиндић се сударио с празним буџетом. Највећи ударац на државну касу представљао је шверц дувана. Српском премијеру навео сам пример Румуније и како се она изборила са тим. Ту је главну улогу одиграла компанија БАТ, са којом сам у одличним пословним односима”.

 

следи наставак

Институт Паралакс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зокица нам се враћа у енергетику! Биће опет куповине струје преко чешких фирми

4 (4) Досадашња министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић у новој влади највероватније ће …

Да ли је Торлакова вакцина заиста Торлакова? (видео)

5 (2) Kакво лудило, па Торлак и није правио вакцине, ко зна одакле су стигле …

15 Коментара

  1. Јел ово у смањеном издању па ови су из предзадњег и задњег Серијала званог Покрадимо Србију ма ту пре њих доста

  2. Па како заборависте „првоборца“ Човића/подигао „колубару“ на ноге и поткупио пок.Буху/Па коштуница,Чанак,пок.Батић,пок.Ђинђић,Па онај издајник ХОМЕН,Па плаћеници ЦИЕ поред хомена,чеде,онај крезави Срђа Поповић(тако ли се зове та џукела што „извози“ револуцију по источној Европи и Африци) и још доста њих што сачињаваше ткзв.ДОС који су били у Будимпешти у хотелу Мериот(мислим да се тако зове)на обали Дунава на једномесечној едукацији!!Јој заборавих главног „банкара“ и рушитеља Вељу Илића!!!Што је „џаковима“ преносио лажне доларе из Сегедина и убацивао их у платни промет државе Србије по оној народној:пола пије пола Шарцу(Ђинђићу)даје“!!!Тако озида империју у Качуљицама!!!!Зато је добио од амера по тинтари па је део долара вратио….те тако спаси главу!!!

  3. усташкоквинслишка банда…

  4. Maratonci.hahahahhaah jos im fali Kandicka i Biserko hahahaha koji idijoti jbg

  5. hvali tito i njegova deca komunizma!!!pa to su oni!

  6. ZALOSNO POLITICKA OLIGARHIJA KOJA TRAJE VEC DVADESETAK GODINA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend