Усташка посла у Украјини

Дуго су се самозвани спољнополитички аналитичари и њима склони медији гицатали доказујући да је Украјинце на ноге дигла Јануковичева бахатост и мањак демократије, да ту Запад ни лук јео, ни лук мирисао и да се, ето, народ догодио ничим изазван. Па су нас онда засипали сликама гламура екс-председника, тачније кичераја, од златних славина до реплике гусарског брода усред авлије.

Што, дабоме, није спорно, јер се Јанукович није одликовао ни поштењем, ни стилом, а понајмање памећу, тако да је на једном српском сатиричном сајту осванула слика Стаљина, који нешто пише, уз коментар: “ЈАНУКОВИЧУ, Ј… ТЕ НЕСПОСОБНА!”

Злосрећни Виктор, за кога се прича да га Москва још држи уз скуте само да би показала зубе нескривеном америчком империјализму, показао се као згодан повод за тзв. револуцију. Џаба ја обећавао изборе, џаба повлачио војску и полицију са улица, строго контролисана руља направила је пречицу ка Западу угодној власти.

Коловође “мирних протеста” који су однели десетине живота и успут ухваћеним полицајцима несретницима копали очи и секли руке, не крију своју фашисоидност, они су отприлике нешто као украјинске усташе, наследници поражених Хитлерових савезника.

То Америци, наравно, не смета, важан је циљ. Уосталом, колико је нациста одмах после рата збрисало преко Баре где су се здушно укључили у сваковрсне облике рата против омражених Совјета.

Некад Совјета, данас против Руса, нема разлике ни у мржњи, ни у приступу. Осилила се та банда Јенкија, као што би рекао руски опозиционар Едуард Лимонов:
“Москва дозвољава вулгарним Јенкијима у карираним панталонама, Нуландима, Бајденима и Мекејнима да упадају на свету земљу наших предака! У наш колективни сан, у наш колективни понор сећања!”

Русији, као и Србији, хоће да изваде душу на памук, да јој искасапе национално ткиво, да поново њен народ гурну под крваву руку неофашиста, који пораз од Црвене армије нити заборављају, нити праштају. Поражено зло не спава, сања освету, надајући се да ће дочекати свој тренутак као Хрвати и њихова сабраћа по усташтву те црне 1990. године.
И тада су потомци најокорелијих злочинаца, па и преживели злочинци лично добили ветар у леђа од демократског Запада, да доврше што нису чет’рес прве. Ове украјинске усташе чекале су нешто дуже, али је мржња болест која се протоком времена само појачава.

Зато, гле чуда, Јануковичу намењују Хаг, личи ли вам то на већ виђено, а онима што копају очи полицајцима трасирају демократски пут ка парламенту. Русија је притерана уза зид, поново, као ’41. суочена са аветима нацизма пред својим вратима. Из Крима се нема где назад, Севастопољ је нови Стаљинград, ко то наиван рече да је Други светски рат давно завршен?

Мењају се само савезници непријатеља, руских, који су уједно и српски душмани. На нама су зликовци 1999. тестирали живце Москве, које је Јељцин челичио вотком и западним милионима. Онда су се иживљавали над Либијом, па су режали на Сирију. Проценили су да је прави час да се нож забије тамо где највише боли, пред носом Русије, у меки трбух где се бране границе Путинове империје.

Зато Владимир Владимирович више не може назад. Зато његове топовњаче крстаре планетом, спремне на све. Овај рат нерава мора да добије, или да пусти да звер, која је намирисала крв, крене да га докрајчи. Неће бити трећег светског рата, то је сигурно. Јер ни Други, показује то Украјина, још није завршен.

 

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести