fbpx
Насловна / Став / Вечити војник сваке власти

Вечити војник сваке власти

СТАТИ У ОДБРАНУ ДРАГАНА Ј. ВУЧИЋЕВИЋА КОЈЕМ НЕ ПРЕТИ НИКАКВА ОПАСНОСТ, БИЛО БИ У НАЈМАЊУ РУКУ БЕСМИСЛЕНО И БУДАЛАСТО. ТИ КОЈЕ ОН ЗОВЕ ДА „ДИГНУ СВОЈ ГЛАС“, НЕУПОРЕДИВО СУ УГРОЖЕНИЈИ ОД ЊЕГА. НАИМЕ, О ЊИМА ЈЕ ПИСАО ДА СУ „МИШЕВИ“, „БОЛЕСНИЦИ“, „ЛУДАЦИ“, ДА ПИЈУ „ЛЕКИЋЕ“, ДА СУ „ЛАЖНИ МОРАЛИСТИ“, „НЕЗАВИСНИ ЛИЦЕМЕРИ“, ПРЕКО ТВИТЕРА ИХ ЈЕ ПОЗИВАО ДА МУ СЕ ПРОВОЗАЈУ НА ПОЛНОМ ОРГАНУ, ОПТУЖИВАО ДА СУ НАРКОМАНИ, ШПИЈУНИ, ЕГЗИБИЦИОНИСТИ, ПЕРВЕРЗЊАЦИ, ДА ЗАРАЂУЈУ МИЛИОНЕ НА ИЗДАЈИ СВОЈЕ ДРЖАВЕ… ЈЕР, ОСИМ ПРЕМА ОПОЗИЦИОНИМ ПОЛИТИЧАРИМА, ВУЧИЋЕВИЋ ЈЕ НАЈОШТРИЈИ БИО УПРАВО ПРЕМА НОВИНАРИМА НЕРЕЖИМСКИХ МЕДИЈА

После вишедневне кампање у којој је Драгана Ђиласа оптуживао да хоће да га стрпа у затвор зато што је против њега поднео кривичну пријаву, главни уредник „Информера“ сазвао је конференцију за новинаре 26. октобра и позвао сва новинарска удружења да дигну глас против Ђиласовог поступка.

Како је наведено на сајту његовог дневног листа, Драган Ј. Вучићевић је истакао да би удружења требало да „прекину срамотну ћутњу о страшном прогону једних новина и својих колега“, као и да је „први пут у демократској историји Србије“ да један политичар тражи затвор за новинаре и уреднике који не мисле као он.

„Данас се то дешава ‘Информеру’, а сутра се може десити и неком другом медију у Србији. Зато молим колеге да дигну свој глас, не због нас, већ због професије којом се бавимо“, завапио је он.

Овим поступком Вучићевић је за сва времена и у свим категоријама превазишао свог главног конкурента Александра Родића, златним се словима уписао у историју медијског бесрамља и до потпуног апсурда довео и онако апсурдну ситуацију у медијима. Јер све то било би урнебесно смешно да није потпуно трагично.

ПОДГУЗЈЕ

Пре и изнад свега, крајње је бизарно да се због наводног политичког притиска буни баш уредник „Информера“. Онај ко је пристао да активно учествује у политичкој утакмици, а он то одавно јесте – врло страствено, убедљиво и без икакве задршке – тешко да може било кога и у било којој форми оптужити за политички притисак. Притиска, наиме, не може да буде ако си и сам на терену: део си игре, пристао си на правила.

Формално-правно, заиста имају право они који се с Вучићевићем хватају за главу и кукају због притиска на медије (јер свака тужба и кривична пријава доводи тужени медиј у одређену врсту дисбаланса), али се притом заборавља да је баш „Информер“ објављивао најгнусније текстове о практично свим лидерима опозиције, па и о Драгану Ђиласу, онолико: да је грубо кршио њихова права на приватност, да је против њих износио неосноване оптужбе за најтежа кривична дела, да је узбуњујућим насловима константно дизао политичке тензије и узнемиравао грађане, да у текстовима о опозицији (у најмању руку) нису биране речи, да су објављиване отворене лажи итд.

Није овде реч о томе да онај ко то ради није заслужио да буде заштићен, већ о чињеници да је уредништво „Информера“ само изабрало да има активну улогу на домаћој политичког сцени и да је – самим тим – тешко, скоро немогуће да избегне сваку врсту политичког притиска. (Уосталом, споља гледано, тешко је отети се утиску да је од 2012. године, када је основан, „Информер“ заправо снажно политички притиснут, али свакако не са Ђиласове стране.)

Притом, из вида не би требало губити ни ЦВ уредника Вучићевића који је већ двадесет година у активној (пара)политичкој служби – најпре као уредник у таблоиду „Национал“, затим у „Куриру“ и „Прессу“: листовима који су, сваки на свој начин, служили својим политичким газдама, баш као што „Информер“ данас ради, а што Вучићевић у својим јавним наступима пригодно заборавља.

У том смислу, а због поређења с данашњим временом, већ је легендаран његов крик из „Курира“ 2004. године: „Шта се то, људи, са нама Србима догодило у претходне четири године?! Јесмо ли сви ми, онако колективно, оболели од гнојне упале мозга, па смо преко ноћи све позаборављали и дозволили свој оној силесији од вучелића, дачића, вучића, николића и осталих бакија да нам на сав глас држе моралне придике? Како смо се, побогу, сви ми нашли у овом потпуно неприродном стању, зашто смо дозволили да нам заједничка судбина зависи од добре воље најгаднијих ликова из живописне галерије Милошевићевих подгузних мува?! Зашто, како, откуд, због чега, ко нам је крив?“

ИГРОКАЗ

Истине ради, и раније је Вучићевић знао да се присети колега и позове се на солидарност. Десило се то, рецимо, усред кампање за председничке изборе 2017, када је супруга Вука Јеремића одржала конференцију за новинаре поводом напредњачких оптужби да је шефица нарко-картела. На тај догађај нису пуштени новинари „Информера“, „Српског телеграфа“ и „Студија Б“, па се подигла кука и мотика, апелујући на новинарска удружења, кодексе (којих се Вучићевић одавно одрекао, констатујући пред камерама, јавно, да су демодирани), и своје право да извештавају у јавном интересу. Данима се „Информер“ бавио тим инцидентом, а до дана данашњег није престао да се позива на чињеницу да је на конференцији било неких новинарки колегиница Наташе Јеремић, које су је тешиле док је плакала. Политички контекст и ангажман били су, дакле, несумњиви.

Претпоставци да су и најновије Вучићеве молбе за спас заправо политички игроказ, у прилог иде детаљ који се ових дана често заборавља. Ово, наиме, јесте први пут да он тражи помоћ због кривичне пријаве, али није и први пут да је кривична пријава против њега поднесена – а тада се, ето, изгледа није плашио да ће да заглави у затвору. Група новинара, уметника и активиста (Борка Павићевић, Антонела Риха, Вукашин Обрадовић, Илир Гаши, Бранислав и Сергеј Трифуновић, као и потписница овог текста) поднела је кривичну пријаву против „Информера“, у пакету с још неким медијима, зато што их је отворено оптужио за ковање завере за убиство Александра Вучића.

Четрнаест месеци после објављивања спорних текстова, у августу 2017, Више јавно тужилаштво у Београду одбацило је ту пријаву уз образложење да „нема основане сумње да су“ пријављена лица извршила кривична дела због којих су била пријављена. Што је у преводу значило да „пријављена лица“ могу некажњено оптужити било кога за било шта – укључујући кривично дело за које је запрећена најдужа могућа затворска казна. У сваком случају, читава та ствар сада је пред Уставним судом, али о њој у „Информеру“ није било ни речи – афера се у тишини завршила. Зашто би се, дакле, Вучићевић плашио затвора сад, кад није тада? Зашто ово јесте, а оно није био притисак на медије? Одговор је сасвим јасан: подносиоци ондашње кривичне пријаве ипак нису Ђилас, ипак немају никакве политичке амбиције и на њиховој кривичној пријави никако није могло да се ућари.

ЖРТВЕ, ПОМОЗИТЕ!

Но, да сву ту политику оставимо по страни. Најбизарнији део ове бизарне приче јесте чињеница да Драган Ј. Вучићевић на одбрану професионалних принципа позива оне који су били директне жртве његове професионалне непринципијелности. Теоретски, у његову би одбрану сада требало да устану они о којима је писао да су „мишеви“, „болесници“, „лудаци“, да пију „лекиће“, да су „лажни моралисти“, „независни лицемери“, они које је преко Твитера позивао да му се провозају на полном органу, они које је оптуживао да су наркомани, шпијуни, егзибиционисти, перверзњаци, да зарађују милионе на издаји своје државе. Јер, осим према опозиционим политичарима, Вучићевић је најоштрији био управо према новинарима нережимских медија и новинарским удружењима (пре свега према НУНС).

За сада је од релевантних удружења реаговао УНС, саопштењем у којем се наводи да је Ђиласова тужба „притисак на овај медиј“ и да „политичари треба да се уздрже од кривичних пријава и заштиту својих права и интереса остварују у парничном поступку“. НУНС, сасвим очекивано и сасвим разумљиво, није се огласио чак ни овако млаком и уздржаном формулацијом.

Опет формално, новинарска удружења, па и НУНС, требало би да се солидаришу с угроженим колегама. Али, практично – овде нико није угрожен. Правосуђе које је погажено и чија је независност сатрвена до темеља, тешко да ће се ставити на страну Драгана Ђиласа. С друге стране, чак и ако се то (неким чудом, неком божанском интервенцијом) ипак догоди, Вучићевић ће то итекако добро медијски наплатити – као омиљени председников новинар, тешко да ће робијати тек тако, без неке велике и битне политичке пароле. Није, наиме, тешко замислити сценарио у којем Вучићевић стварно „робија“ како би Вучић пред Европом доказао да је овде правосуђе независно, а његови људи и присталице прогоњени.

Коначно, и овде најважније, поставља се питање какво би то новинарско удружење, после свих морбидних и подмуклих оптужби, после свих претњи и таргетирања, после свих директних угрожавања којем га је изложио „Информер“ – устало да га брани од непостојеће претње? Нема сумње да ће Вучићевић у следећој епизоди ове мелодраме кукати како, ето, њему нико није помогао, али би све оне колеге које је разапео на насловним странама лако могле да му одговоре да ни он није помогао њима. Напротив. Управо он лично угрозио им је мир, приватност и безбедност, урушио здравље и углед, утицао на њихове породице.

Посебно лицемерно звучи упозорење Драгана Ј. Вучићевића да се „данас то дешава Информеру, а сутра се може десити и неком другом медију“. Јер, шта се то дешава ‘Информеру’ што се другим медијима у Србији већ није десило? Финансијски су девастирани, политички притиснути и потиснути, правно угрожени, под сталним надзором било инспекција, било различитих служби; државни функционери их игноришу, државни медији малтретирају и дискредитују, на судовима по правилу губе и остављени су или да се боре до задњег даха и изван граница исцрпљености, или да труну бедни у неком ћошку.

За ту ситуацију, из које ће мало медија уопште испливати, одговорни су Александар Вучић и његови сарадници, али делимично и Драган Ђилас и представници некадашње власти – својим односом према медијима, упорним (углавном успелим) покушајима да их укроте и услове, својим понашањем према новинарима и медијској заједници, они су установили систем који су Вучић и екипа развили до малигних, разарајућих форми. Ипак, за ову причу најважнија је одговорност вечитих војника сваке власти – Драгана Ј. Вучићевића и њему сличних (а има их, онолико), који су још давно прегазили професионалне стандарде и људски образ, који су после сваке промене власти добијали изненадну амнезију и прелазили у други табор и који нису имали милости ни према коме.

Због свега тога, стати у одбрану Драгана Ј. Вучићевића којем заправо не прети никаква опасност, било би у најмању руку бесмислено и будаласто. Ти које он зове да се „дигну свој глас“, неупоредиво су угроженији од њега и немају ама баш никаву моћ – што је великим, огромним делом, захваљујући лично њему и медијским харангама које спроводи већ годинама.

Има он ко ће га да брани.

Tamara skrozza, Vreme.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Америчка“ шпијунажа наместила Трампу истрагу

5 (2) * То је омогућило једном сараднику служби да анонимно поднесе жалбу против Доналда …

ЛГБТ активисти давали 500 евра за довођење деце на параду?! Породични пакет се више плаћа…

4.8 (12) Овогодишњу параду поноса обележио је низ инцидената, хапшења и оптужби за ширење верске …

6 Коментара

  1. Ала си се острвио сероњо и то на кога наказо и подгузна муво? Сваки од твојих колега у било којој редакцији обавља послове без лекића, нису лажни моралисти Србија је наша и ти мишеви пишу и бране је на све могуће начине и знајући да ако иоле претерају следи елиминација. Ти си се увалио коњу и уживаш у режиму који те је задојио, (сиса није важна), браниш и арлаучеш ко бесан пас знајући да ће те бранити. Лепо, видиш служио си ти и раније и кењао у Информеру а опстајао и сада са дупетом у фотељи уживаш и кудиш отету слободу информативних новина и новинаре силоином ушмрканог пса. Медији у демократији трпе прогон и отето право гласа. То важи и за тв информаторе које Вучић контролишеа Вучићевић се смеје својој слободи драмосера.

  2. Возај се ти ништаријо

    Колико ми ђубрета имамо, то је катастрофа.
    Сећам се једне емисије о жутој штампи, у којој учествује наравно и он.
    Поставило се питање личне слободе коју угрозе жути новинари и поменута је цифра од 100.000 долара, кад овај запенуши, па значајно изјави да би он за те паре, не ушао човеку у стан, јев би му ушао у џигерицу.
    О његовом рекетирању политичара и тајкуна да не говорим.О њима пише све најгоре, а од њих живи, њиховим парама купује џипове и хладњачу, како би шиканирао произвођаче воћа и тако служио своме идолу.
    Поглегајте нпр ову његову слику, где су му зуби растурени као да је прогутао петарду, па очи, па пексини речник, тасманијски ђаво је лепотан према њему.ваљда због тога се он мора да удене на свако место да људима поквари расположење, као и мени, поготово кад га видим пред спавање.
    Замислите како би био леп осећај на овом месту, уместо њега стајала слика неке куце, маце, прасета, коња, ћурана, магарца, па и клозетског пацова.

  3. pasji sin, ciju poganu njusku bez posledica mogu da gledaju samo patolozi i koji leb jede surovo pljackajuci poljoprivrednike, ne bi trebao da otvara tu guzicu i plasi narod vec da se sakrije ili skoci sa mosta, i moramo se nadati da ce flora i fauna Dunava preziveti to.

  4. Ovaj vucisevic ima spoljni izgled kao vucic iznutra.

  5. SMRDLJIVKO… SRAMOTA SRBIJE…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *