Велеиздајничко ширење песимизма и дефетизма

0
(0)

Одавно у српској унутрашњој и спољној политици не постоји никаква стратегија, никакав план, никаква тактика. Заправо, Србија више нема никакву спољну, нити пак унутрашњу политику. Све је крајње огољено. Српско политичко деловање потпуна је импровизација – то је тумарање по мраку и саплитање о “невидљиве” препреке.

Основна ствар у политици, свакако је поседовање више варијанти  деловања ка истом циљу на широком политичком пољу. Али, да би се тако нешто уистину урадило, потребно је да се политичка ситуација сваког дана анализира и уклапа и једну општу стратешку карту политичких активности и циљева.

Опет, да би се тако нешто постигло, потребно је да постоји  тим интелигентних, политички добро поткованих и искусних људи, а такав тим Србија нема. Или можда има, али је такав потенцијални тим гурнут негде у запећак, односно, лежи незнано где, неискоришћен и заборављен.

С друге стране, оно што Србија официјелно има, јесу некакве екипе мародера, које су формиране на основу жеља политичких странака, које су кључна места у српској политици предвидели за своје кадрове, то јесте, за оне људе, који, махом, немају никаквог дубљег ни општег, а камоли политичког образовања, осим дугогодишњег разбацивања и лепљења страначких памфлета и предизборних плаката.

Ако се једна држава обавеже на некакав пут, за који унапред каже да нема алтернативу, тада она себе јасно излаже опасности да буде мета оних који живе поред тог пута, као и оних који се налазе на крају таквог пута. Свет је у сталном превирању, а у таквим околностима најгоре пролазе они који своје жеље не крију, кобајаги, наступајући отворена срца.

Најгоре у свему је то што Србија уопште не жели оно што наводно жели и оно за шта се декларативно залаже. Кад кажемо Србија, ту подразумевамо политичку елиту која у име државе доноси и спроводи одређене одлуке или поставља извесне захтеве спрам других или одређује унутрашње и спољне циљеве.

Иако наизглед сасвим јасна, српска политика је о свом основном устројству дихотомна. Разлика између декларативног и жељеног каткад је толико велика да иде у сасвим супротним смеровима.

На пример, познато је српско политичко изјашњење да Србија има неповратно зацртан пут ка уласку у ЕУ. Да ли је оно искрено или је “утилитаристичко” виђење једне државе или, пре, оних који су изабрани да представљају државу? Свакако да није искрено, јер политичка елита у Србији има само један циљ, а то је властито опстајање на власти.

Из тога недвосмислено произилази да српским властима највише одговара да Србија остане заувек на “безалтернативном” путу – и то тако да никуда не мрда и да никада не дође до краја таквог пута.

Мада је пут ка вратима Европске уније стално на уснама свих српских лидера, почев од уласка у нови миленијум, он нема никаквог стварног значаја ни за кога, осим као мантра којом ће се замајавати масе. У суштини, свима је одавно познато – и српским “неолибералним” вођама и “европској влади” – да Србија никада неће постати чланица ЕУ.

А чланица ЕУ неће постати из више разлога. Најпре зато што су се чланице НАТО још 2000. године у Братислави изјасниле да се “Србија искључује из европског развоја”. Шта то у стварности значи? То значи да ће се српска економија систематски уништити, а тај циљ је, малтене, достигнут. Финансије земље ће бити у рукама мултинационалних компанија и страних банака (и то је у потпуности остварено). Треће, Србија ће бити само једно хаотично тржиште за смештај прљавих индустрија и за изнајмљивање најјефтиније радне снаге у Европи (и то је већ сасвим евидентно). Четврто, темељи Европске уније се толико климају, да постоји већа вероватноћа да ће се она сасвим распасти, него да ће доћи до њеног проширења.

Да би се, на крају, разорила и сама државна структура, Србија ће бити исцепкана на онолико државица, колико је то реално изводљиво. Пројекат парадржаве Косово приближава се своме крају. А оно јасан путоказ и модел за даље разарање Србије.

Српски политичари шире у народу крајњи песимизам и дефетизам, индиректно тврдећи да се Косово и Метохија никако не могу више вратити у уставноправни поредак Србије. Министар спољних послова Србије отворено каже да “рат не можемо добити“, уколико тражимо до Космет остане део територије Србије, заборављајући да је КиМ и данас српска територија у складу с међународним правом (Резолуција 1244).

Зашто то Ивица Дачић чини? Због чега помиње рат, када имамо међународноправне аргументе на нашој страни? Зашто бисмо водили рат за део наше територије, коју нам УН гарантују? Па јасно је, то он чини зато да би сасвим забашурио прави пут којим Србија треба да иде у очувању свог територијалног интегритета и суверенитета.

“Рат је наставак политике другим средствима”, позната је мисао Карла Клаузевица, која се свугде у свету прихвата као непорецива истина. Дакле, ниједна политичка елита, било где у свету, никада не искључује могућност да одређене политичке циљеве доврши тим другим, последњим средством – ратом. Србија је прва земља на планети која се одрекла тог крајњег (екстремног) политичког средства.

Из тога логично следи да је одрицање од употребе силе у очувању територије властите земље не само чин велеиздаје, него је то и јасан позив свима онима који имају територијалне претензије према Србији, да слободно на њу ударе. То је неминовна последица, а резултат таквог дефетистичког државног одређења данас гледамо у Рашкој области (новопазарском “санџаку”), а сутра ћемо исто то, неминовно, гледати и у другим крајевима широм Србије.

Исти песимизам и дефетизам свесно шири и председник државе. И то је незамисливо било где у свету, осим у Србији. Наиме, председник Вучић непрестано наглашава како се “мир мора сачувати по сваку цену“. Шта то у пракси значи? То значи да ћете чувати мир и по цену да вас ударају, туку, шамарају, па и убијају? Подсетимо се, на такав начин се понашао председник Милошевић, док су Хрвати разарали, најпре Западну Славонију, а потом Книн и Српску Крајину.

Јасно је да Србија треба да води политику мира, али исто тако јасно је да се таква политика не може водити “по сваку цену”. Зар се на такав начин опет не упућује порука непријатељима Србије да на њу крену без страха и оклевања? Наравно да се упућује.

Нереаговање државног врха на провокације суседа (албански председник Рама, Изетбеговићеви ратни покличи, Колиндино непријатељство) никако не може бити показатељ некакве “српске снаге”, како то српски председник зна да каже (његово лажно и несувисло бодрење: “Не зато што смо слаби, већ зато што смо јаки”).

Уз то, Александар Вучић понавља, да је спреман да трпи увреде на рачун Србије, опет, наводно, због мира, заборављајући да он не представља себе, већ државу. А држава нема обичај, нити уопште сме да помишља да трпи било какве увреде, осим ако је толико слаба, да нема снаге никоме да се супротстави, а није успела да себи нађе моћног заштитника.

Д. Гостељски

корени.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Знаш ли ти БУДАЧЕ колико терориста имаш међу тих 8.000 миграната колико их је у Србији?!

3.9 (7) Србија данас коментар: Ето нашег врлог глобо председника како изјављује саучешће Макрону због …

Због претњи Александру Вучићу на Твитеру београђанин Драган Милошев добио 11 месеци затвора

3.7 (6) Београђанин Драган Милошев осуђен је у среду првостепено у Вишем суду на шест …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend