fbpx
Насловна / Србија / ВИКИЛИКС ИЛИ КАКО ЈЕ ТЕКЛА ТАДИЋЕВА ИГРА ПРИХВАТАЊА НЕЗАВИСНОГ КОСОВА

ВИКИЛИКС ИЛИ КАКО ЈЕ ТЕКЛА ТАДИЋЕВА ИГРА ПРИХВАТАЊА НЕЗАВИСНОГ КОСОВА

Одбацили су план Мартија Ахтисарија о надгледаној независности Косова, а онда прихватили Еулекс који је тим планом предвиђен да надгледа косовску независност; лобирали су против независности Косова и тражили нове преговоре о његовом статусу, а прихватили да уђу у преговоре с Приштином о „практичним питањима“ и под покровитељством Роберта Купера, који је у име ЕУ с Американцима правио стратегију координираног проглашења независности српске покрајине; охрабривали су Србе на барикадама у Рудару, Зупчу, Лепосавићу… да издрже у борби против успостављања косовске царине на Јарињу и Брњаку, а онда им новим бриселским споразумом иза леђа довели царинике Хашима Тачија. Како објаснити оволике преокрете у српској политици према Косову? Америчке дипломатске депеше, које је Викиликс у целости објавио протеклих дана (укупно више од четврт милиона докумената – 251.287) пружају болно јасан увид у сакриване узроке ових преокрета, у функционисање ове државе без државе чији председник подноси извештај страном амбасадору о свом састанку с премијером (пошто је премијер то одбио да учини) и заклиње се на верност онима који му комадају земљу већ дан пошто су је раскомадали, обмањујући при том своје грађане да се против тог комадања бори свим снагама. 

Ова хронологија издаје, денунцијанства и бешчашћа, забележена и раскринкана у депешама из Београда, Вашингтона, Брисела, Приштине… (у којој су издају покушали да улепшају, описујући је као „прагматичан“ и „конструктиван приступ“, „реалистичан“, „демократски“, „прозападни“, „реформаторски“…), показује пут који су српски властодршци прешли од 2006. године до данас. Од чврстог неприхватања косовске независности и борбе против њеног проглашења, преко тихог прихватања независности Косова, али само под условом да бирачи то не примете и приљежног рада на конкретизацији тог прихватања, па до онога што тек има да нам уследи ако наставимо овим безалтернативним путем ка Европској унији. До узајамног признања Београда и Приштине. 

БОРКОВ ПЕЧАТ НЕЗАВИСНОСТИ При томе је споразум о изгледу царинског печата, који су у петак 2. септембра у Бриселу, под будним оком Роберта Купера, постигли Борко Стефановић и Едита Тахири, само један од нужних међукорака ка првом од постављених циљева, ка заокруживању косовске државности уз помоћ Србије. Србија је, како смо најавили још у августу („Српски печат на косовску независност“, „Печат“ бр. 179), прихватила постојећи царински печат Косова (на коме пише „Царина Косова“), уведен у употребу после проглашења независности. Српске власти га досад, баш због тога, и нису признавале, као што (засад, али све мање уверљиво) не признају ни независност Косова. 

А својим великим успехом су, како смо такође најавили, прогласили то што су издејствовали да на прихваћеном царинском печату не стоји „Царина Републике Косово“. Једнако би тачан био и исказ Борка Стефановића да нас је спасао тако што је одбио инвазију марсоваца; јер, колико је било покушаја инвазије с Марса, тачно је толико било и предлога да се у употребу уведе жиг „Царина Републике Косово“, који би захваљујући Стефановићевом жестоком залагању за српске интересе био одбачен. 

Штавише, живи били па видели: сва је расправа о изгледу царинског печата била скоро потпуно излишна. Битно је било само постићи ма какав договор о царини и печату јер ће за њим уследити и наредни нужни корак – спровођење тог договора. Што ће значити да ће на царинске прелазе – укључујући и преостала два где их досад није било, на северу Косова, на Јариње и Брњак – бити доведени они који ће контролисати спровођење договора о царини, односно, косовски цариници Хашима Тачија. То је уосталом ове среде рекао и сам Тачи, најављујући „лоцирање косовских цариника, граничне полиције и припадника Еулекса на пунктове 1 и 31, код Јариња и Брњака“. Шта ће поводом тога да уради Горан Богдановић, српски министар за Косово и Метохију? Он је наиме, после бриселског споразума Стефановић-Тахири а пре ове Тачијеве најаве, поручио да „Београд не може да прихвати да цариници Косова буду на прелазима“ и да приходи који се тамо убирају одлазе у косовски буджет („Приходи од царине морају да иду у буджет Косова,“ став је, пак, америчке администрације, откривен у депеши од 26. јануара 2010). „Ако би Београд то прихватио,“ казао је министар Богдановић, „онда би они који споразум о царинском печату виде као признање независности Косова можда били у праву“… 

Има, притом, неке одвратне доследности у томе што је баш Борко Стефановић учествовао у састављању споразума који ће приштинске царинике довести на Јариње и Брњак, и тако избрисати административну линију која је спајала Србију и њену јужну покрајину и од ње начинити границу између две државе. Ту Боркову доследност открива нам, наиме, Викиликсова депеша 07БЕЛГРАДЕ1632, од 10. децембра 2007. Политички директор српског Министарства спољних послова тада је Американцима открио детаље Акционог плана Владе Србије у настајању, који ће бити усвојен 14. јануара 2008. и добити статус „највишег степена државне тајне“, и било би заиста урнебесно чути јавног тужиоца како објашњава зашто није одмах по објављивању ове Викиликсове депеше, већ ових дана дакле, по службеној дужности, због одавања државне тајне покренуо поступак против Стефановића. 

Стефановић је, елем, „на приватном састанку са службеником амбасаде 5. децембра“ Американцима потврдио оно што се и јавно говоркало (повлачење амбасадора и сличне дипломатске мере), али им је открио и конкретне мере које ће предузети Влада Србије; поред осталог, да „Србија неће признавати увозно-извозне дозволе, пасоше или било које друге документе државе Косово“ – све оно што је четири године касније, кроз два бриселска договора са Едитом Тахири успешно поништио. 

Све у свему, Борко Стефановић је те 2007. године Американцима издао оно што његова (наша) влада намерава да учини ако Косово уз америчку помоћ прогласи независност, а ове 2011. ангажовао се и на поништавању последњих заосталих покушаја Србије да се супротстави косовској независности. Тиме је, и симболички и фактички, означио одустајање Србије од Косова. 

НАШ НАЈБОЉИ ТАДИЋ Но, како рекосмо, Стефановићеви су договори са Едитом Тахири, а могуће и ови приватни разговори са службеницима Америчке амбасаде, само део шире косовске игре. Игре која за циљ има „интегрисање косовских Срба у косовско друштво и очување територијалног интегритета државе“. То је, како открива депеша 10ПРИСТИНА48, „срж политике САД од 1999″, при чему Србија не сме да пређе „нашу веома значајну црвену линију“, што би учинила „подривањем новог статуса Косова“ (07БЕЛГРАДЕ750). Како смо дакле доспели надомак остварења овог циља америчке спољне политике? 

Краћи одговор садржан је у депеши 06БЕЛГРАДЕ1407, од 1. септембра 2006: „Тадић је вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање крајем косовске игре и осталим кључним питањима. (…) Ми због тога имамо јасан интерес да га подржимо и подстакнемо га да буде храбрији.“ 

Дужи одговор ове саге о издаји и бешчашћу садржан је у читавом низу америчких дипломатских депеша од 2006. до 2010. које описују како је српски државни врх, од тога да никада неће прихватити независност Косова, преко задатка да независност мора да прихвати и да јој чак и помогне, дошао надомак коначног решења, коначног циља својих америчких и европских пријатеља. До признања независности Косова. Од неприхватања, преко прихватања, до признања Тадићеве власти стижу уз тек нешто мало кривудања, осмишљеног да се Власи (тј. сви ми) не би досетили. Јер, како сам Тадић рече помоћнику америчког државног секретара Данијелу Фриду, „независност Косова не мора нужно да значи ‘губитак’, ако се подесно одреди у умовима бирача“ (06БЕЛГРАДЕ1566)… 

А све је почело сасвим другачије. Још колико 2006. године, 12. маја, у разговору с амбасадором САД Мајклом Полтом Тадић изјављује да је „неприхватање независног Косова ‘камен темељац’ заједничке политике“ њега и тадашњег премијера Србије Војислава Коштунице. 

Крајње предвидљиво на ивици досадног овакав се Коштуничин став понавља изнова и изнова. „Коштуница мисли да може да одложи одлуку (о статусу Косова) и да у међувремену коначни резултат одврати од независности. Он наставља да нам недвосмислено говори да никада неће прихватити независно Косово“, стоји у депеши од 31. маја 2006. године. Френку Визнеру, америчком специјалном изасланику, тадашњи премијер саопштава 27. јула: „Нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати. (…) Морам да будем искрен: наше неслагање око питања коначног статуса имаће последице по нашу сарадњу са САД“. Па годину дана касније, 5. јула 2007. амбасадор Полт закључује како „са Коштуницом није остало много шта да се каже приватно. Он се неће померити са своје позиције“, шаље и депешу насловљену „Коштуница не попушта око Косова“…, те Американци напослетку долазе до закључка (07БЕЛГРАДЕ1552) да је „Коштуница очигледно спреман да се против губитка Косова бори до краја“, цитирајући га да „не може да прави компромисе у вези са питањем српског суверенитета над Косовом“. 

А Тадић? Ех, Тадић, кога Американци посматрају као пуког денунцијанта. 06БЕЛГРАДЕ1381: „Коштуница се састао са Тадићем 28. 8. (2006) увече поводом пакета приоритетних питања, али није хтео да нам током разговора открије детаље. У наредним данима тражићемо извештај од Тадића.“ 

Тај се дакле Тадић, председник Србије који Америчкој амбасади на захтев подноси извештаје, још оног 12. маја 2006 („…неприхватање независног Косова је камен темељац заједничке политике…“) Американцима жали да због „заједничке косовске политике са премијером не може да буде креативнији око независности Косова“, и говори да независност „не може да прихвати сада, али да је његов будући став, под предвиђеним поражавајућим околностима, неизвестан“. Да би већ два и по месеца касније (27. јула 2006, 06БЕЛГРАДЕ1202) био „много бољи“ од Коштунице и изасланику Визнеру „пружио уверавање да је у себи обрадио, и прихватио неизбежност независности као исхода“. 

Овај почетак прихватања косовске независности, како ћемо видети, неће се завршити само на Тадићевом унутрашњем процесу, већ ће имати и конкретне политичке последице у непроглашеном постепеном спровођењу „модела две Немачке“, који и даље траје… 

06БЕЛГРАДЕ1294 бележи да је „Тадић још једном показао своју наклоњеност разматрању будућности Србије после Косова. Он је посвећен ближим односима са САД и Европом иако није увек спреман да одлучно погура у правом смеру.“ И отуда и већ споменута оцена у 06БЕЛГРАДЕ1407 да је „Тадић вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање крајем косовске игре и осталим кључним питањима. (…) Ми због тога имамо јасан интерес да га подржимо и подстакнемо га да буде храбрији“, уз констатацију да, „док премијер одбија, јавно или приватно, да прихвати извесност независности Косова, Тадић приватно признаје значај припрема за независност и обезбеђивања онога што је могуће за Србију и косовске Србе“. 

Ипак, упркос овом приватном признању Бориса Тадића, 21. септембра 2006. године Мајкл Полт констатује: „Уверен сам да покушајима да убедимо лидере Срба да прихвате независност Косова нећемо постићи много. Они је неће (прихватити).“ 

ЦЕНА ИЗБОРНЕ ПОДРШКЕ Како погрешна процена! Само неколико дана касније, 25. септембра (06БЕЛГРАДЕ1566), наиме, са помоћником америчког државног секретара Данијелом Фридом разговарају Коштуница (који „одбија да прихвати независно Косово“) и Тадић, који „реагује веома различито од Коштунице желећи да се фокусира на будућност после статуса Косова“. Да би у новембарском разговору са изаслаником Визнером (06БЕЛГРАДЕ1810) Тадић отишао и корак даље, и „далеко прагматичније од премијера“ навео да схвата да је „кључно да Србија одржи односе са кључним играчима попут САД“, и приметио да ће Србија то учинити ако јој он буде на челу, а у томе му помогну Американци: „Он је приметио да би најбољи начин да се осигура одговорно понашање Србије био да се охрабри и обезбеди демократска влада у Србији после предстојећих парламентарних избора. Тадић је рекао да ће му у томе бити потребна снажна подршка владе САД.“ 

И, пошто су демонстрирали попустљивост пред могућом независношћу Косова и пошто јој је овако утврђена цена (америчка подршка на изборима), после избора стиже и оно што је по тој цени купљено. Порука: морате да прихватите независност Косова. Доноси је 5. марта 2007. Данијел Фрид говорећи својим српским саговорницима да „од њих очекује да прихвате реалност независног Косова и да се фокусирају на најбоље интересе српског народа“. Тадић му на то одбруси (вероватно је у том тренутку загрмело од снаге његовог гласа) да „не може јавно да подржи независност Косова“. Али: „Изнад свега, Тадић – који је прећутно признао предстојећи губитак Косова – истиче да ће тежити ка европској будућности пошто Косово буде решено. Помоћник секретара му је рекао да су евроатлантске интеграције достижне свим Србима и да је Тадић, као дубоко поштовани и напредни српски патриота, једини лидер који је способан да своју земљу доведе у НАТО и у ЕУ.“ На крају овог разговора „један на један“, тако набијеног лепим емоцијама, Тадић је уз уздах (наша претпоставка, можда уздаха и није било) „приметио да је међународна заједница Косово требало да учини независним још 1999, ‘када је Милошевић био на власти’.“ Полт на крају овог извештаја закључује: „Тадић само жели да процес буде завршен.“ 

А да би тај процес био завршен што брже и лакше, амбасадор САД ће 21. маја 2007. Тадићу и Вуку Јеремићу, шефу српске дипломатије, препоручити да „српски приговор на независност Косова сведу на једноставну изјаву да ‘никада неће прихватити или признати’ без одлажења даље (нпр. позивање на нове преговоре, даља одлагања и сл.).“ На то ће му Јеремић одговорити да ће „’учинити све што (он) може’ да односе САД-Србија одржи продуктивним и у складу са ‘председниковом визијом евроатлантских интеграција’.“ Амбасадора, ипак, као да не слушају довољно пажљиво, па он Данијелу Фриду, пред његов нови долазак у Београд, препоручује да Тадића „подсети да ми примећујемо разлику између његових приватних обећања да ће се Србија понашати одговорно и његовог скоро ентузијастичног јавног држања за Коштуничин одбијајући став.“ 

Откуд та разлика између тајних обећања и јавних иступа? Због страха од сопственог народа, који на најбољи начин показује колико је просрпском председнику Србије, и зашто тачно, стало до Косова и борбе своју земљу. Јер, како бележи 07БЕЛГРАДЕ988, Тадић из све снаге жели да после Косова Србију поведе ка светлој евроатлантској будућности, „али брине да би цена независности Косова могао да буде његов сопствени политички опстанак“… 

МОДЕЛ ДВЕ НЕМАЧКЕ У прошлом броју „Печата“ писали смо о координираном раду САД, ЕУ и Тадићевих сарадника на одлагању проглашења независности Косова до окончања председничких избора у Србији 2008. године, како се не би омела Тадићева победа, о „дискретној подршци“ Американаца и Европљана пред парламентарне изборе који су уследили недуго потом, о дилу ДС и СПС, који је био склопљен још пре избора али је држан у тајности да не би одбио гласаче (потврђује то и тајна 08БЕЛГРАДЕ452 депеша, начињена уочи мајских избора: „Иако председник СПС Дачић наставља да у штампи демантује да би се договорио о власти с Тадићевом коалицијом, виши саветници из ДС кажу нам да је дил са СПС склопљен у замену за подршку ДС кандидатури СПС у Социјалистичкој интернационали“), што је све заједно про-нашем актуелном председнику омогућило да преживи независност Косова и баци се у нове радне победе. 

Како је, после преживљене независности Косова и два изборна успеха у 2008. години, формулисана косовска политика европских снага у Србији? Да ли су усвојили ону заповест Данијела Фрида и „прихватили нову реалност независног Косова“ или су се пак усудили да пређу „нашу веома значајну црвену линију“ и наставили да „подривају нови статус Косова“? На шта их иначе и обавезује устав на коме су и Тадић и његови министри положили заклетву. Каква се уопште замка крије у формулацији „прихватања“ независности Косова, при чему се не мисли на унутрашњи психолошки процес мирења са том чињеницом већ на конкретан политички пројекат? 

„Србија мора да пронађе начин да коегзистира са независним Косовом,“ наводи белешка из маја 2009, упућујући на „модел две Немачке“ који је гарантовао де фацто, иако не и де иуре међусобно признање суверенитета Источне и Западне Немачке, чему би еквивалент било прихватање (коегзистенција), премда не (не још, заправо, али о томе на крају) и признање Косова од стране Србије. 

Ово прихватање, да избегнемо могућу забуну, не значи само пасивно мирење са чињеницом да је Косово постало независно већ и активно помагање Косову у заокруживању његове независности. Томе уосталом и служе актуелни бриселски преговори, у којима смо Косову дали матичне и катастарске књиге (и људе и земљу, дакле), признали документа Косова, прихватили царински печат и царинике… Омогућили пре тога, подсетимо, и долазак ЕУЛЕКС-а, коме је основни циљ управо да од Косова направи државу, пошто већ Тачијеви Албанци то не умеју сами. 

А ЕУЛЕКС смо, и то се данас открива, потпомогли да бисмо добили бели Шенген. 09БЕЛГРАДЕ506: „Неодољива жеља Владе Србије да обезбеди визну либерализацију са ЕУ представља тачку за притисак која може да обезбеди сарадњу Србије по питању Косова. (…) Без пуне сарадње, ЕУЛЕКС ће морати да извести Брисел да Србија није способна да гарантује безбедност своје границе (коју Србија још сматра административном линијом), што је важан предуслов за шенгенску ‘белу листу’ и путовање без виза.“ 

Најзад, да Србија, заиста, активно ради на стварању државе Косово, кроз „модел две Немачке“ које постоје једна поред друге као државе у пуном смислу те речи, али се међусобно не признају, сведоче и Викиликсове депеше. „Конкретно, Тадић је споменуо разматрање кинеско-тајванског модела и сценарија ‘две Немачке’… Тадић је рекао Роберту Куперу да би (…) Београд био више него спреман да разговара са Приштином – чак и директно – докле год разговори не би били перципирани или описани као да Србија директно или индиректно признаје Косово,“ забележено је у 10БЕЛГРАДЕ3. 10БРУССЕЛС85 то потврђује: „Према Француској, Србија разматра само две опције пред предстојеће преговоре с Косоварима. Једна је отцепљење севера, друга ‘међунемачки’ модел.“ А 10БЕЛГРАДЕ25, разговор с Тадићевим спољнопоплитичким саветником Јованом Ратковићем ове две опције спаја у једну: „Извесно разумевање за већу српску улогу на северу и над пет манастира на југу, у ком случају ће Београд ‘прихватити’ премда не и признати Косово. (…) Ова опција највероватније осликава идеју за коју је Београд највише заинтересован.“ Коначно, и Вук Јеремић је, према 08БЕЛГРАДЕ1338, рекао да је „такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, ‘ако будемо имали среће'“. 

ОСАМ АМЕРИЧКИХ ЗАХТЕВА Или ипак погрешно тумачимо све ове изјаве? Можда Тадићеве просрпске власти ипак раде на очувању Косова у саставу Србије? Па Вук Јеремић је онолико путовао по свету и лобирао против независног Косова; као вук, ма, као лав се борио да Генерална скупштина Уједињених нација од Међународног суда правде (МСП) затражи саветодавно мишљење о легалности косовске декларације о независности. Радо бисмо поверовали у ту Вукову лавовску борбу, али, авај. Како да верујемо у Вука Јеремића када нас сам Јеремић разуверава. 10СТАТЕ9661: „Септембра 2008, на састанку са тадашњом државном секретарком (Кондолизом) Рајс, српски шеф дипломатије Јеремић устврдио је да српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евроатлантске интеграције. Случај пред МСП омогућава влади да одржи своје предизборно обећање да ће се борити за Косово, а да се при том не упусти у агресивније акције.“ Па га још, у 08БЕЛГРАДЕ1206, цитирају како је „његова влада нестрпљива да ‘декосовизује српску политику'“, а у 08БЕЛГРАДЕ1290 оцењују да се „Тадићева влада нада да ће Косово нестати“… 

Пре тога, ипак, мораће и да испуне нека од обећања и очекивања. Једно од „одавно неиспуњених Тадићевих обећања“, како се наводи у 08БЕЛГРАДЕ1290, јесте и обећање да ће се обрачунати са Марком Јакшићем и Миланом Ивановићем, а међу очекивањима су и „замена илегалних паралелних структура легитимним телима Косова“, о чему је недавно у Београду и јавно проговорила немачка канцеларка Ангела Меркел, „поновно успостављање царинске службе на пунктовима 1 и 31 (Јариње и Брњак), као део јединственог, косовског царинског поретка“, што је Борко Стефановић управо договорио, али и оно што нам тек следи: успостављање децентрализоване (по Ахтисаријевом плану) општине Северна Митровица, суд у Митровици који ће радити по косовском правном систему… (10ПРИСТИНА44 од 27. јануара 2010). 

Шта све Тадићев Београд има да уради, заправо, набројано је у демаршу заведеном под ознаком 10СТАТЕ9661, 30. јануар 2010. У 8 тачака, од Београда се у прве две тражи да одустане од резолуције која позива на нове преговоре о статусу Косова, понавља подршка ЕУ аспирацијама Србије али под условом да Србија „превазиђе питање Косова“, позива Београд да престане да лобира против признавања косовске независности и подстиче да се ангажује на решавању практичних питања, истиче се потреба за коегзистенцијом Србије и Косова, омогућавање Косову да учествује на међународним скуповима под сопственим ознакама, и подсећа да Србија зарад својих ЕУ тежњи мора да покаже да уме да изгради и одржи добросуседске односе… 

И, као што нам је и познато, тако је у међувремену и учињено. Уместо преговора о статусу Косова под окриљем УН, са Косовом смо почели да преговарамо о практичним питањима. Штавише, под окриљем статусно неутралног Роберта Купера који је у име ЕУ, како показује 07БРУССЕЛС3465, са Американцем Данијелом Фридом учествовао у координирању проглашења независности Косова… 

Шта даље, пошто су српске власти учиниле оно што је од њих захтевано и по узору на две Немачке активно прихватиле независност Косова? Да ли је тиме аждаја намирена? Не. 10БРУССЕЛС85 од 26. јануара 2010: „Француска је рекла да ‘међунемачки’ модел може да буде само привремено решење и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је сугерисала да би било кључно да се то угради као услов у раној фази уласка у ЕУ. (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ и да ми треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.“ 

Печат

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Наталијина рамонда, снага феникса и симбол победе

5 (1) Та заштићена врста позната је и као цвет феникс и говори о српском …

Србија: Од 2021. забрана увоза „евро 3“ возила, под лупом и „евро 4“

1 (1) Београд — Реално је да од 2021. године у Србији на снагу ступи …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *