петак , септембар 22 2017

Voting Private Jeremić

Пошто је пре десет година разбио српску Владу да би онемогућио примену Акционог плана против једностраног проглашења независности „Косова“, Вук Јеремић се посветио каријери у ОУН. Сарадник клинтоновских глобалиста се вратио како би Србији изнуреној од Вучићевих драматизација понудио своју раскошну личност на изборима за шефа државе.  

Мени се учинило да је он нормалан тип.

Леви и прогресиван.

Виктор Пељевин

У спољној политици допуштања развоја сепаратизма на Косову и Метохији, улога Вука Јеремића била је битна али не и одлучујућа. Формално одлучујућу улогу је ипак имао Борис Тадић. Чим је почео да оклева, ову политику су наставили Ивица Дачић, Александар Вучић и Томислав Николић. Објављујући текст „Saving Private Jeremić“ навео сам чињенице о погубним резултатима рада Вука Јеремића по спољнополитички положај Србије. Овог пута ћу најпре подсетити како је уништио јединство Владе Р. Србије чим је она покушала да се активно супротстави отцепљењу Косова и Метохије. Тиме је разбио и последње крхко јединство владајућих странака бившег ДОС-а.

Опструкција Акционог плана за Косово

Друга влада Војислава Коштинце је крајем 2007. године била свесна да ће дипломатије НАТО-држава признати „Косово“ чим установе привремене управе прогласе  независност, и деловала је спремно. Тадашњи министар државне управе, Зоран Лончар је обавестио јавост да влада припрема Акциони план против такве ситуације, нагласивши да се ради о документу који је државна тајна[1].

Захваљујући Викиликсу, знамо да је непосредно уочи усвајања Акционог плана[2] Вук Јеремић умирио дипломате САД: „Влада је 14. јануара 2008. г. усвојила План званичног одговора на проглашење независности Косова. Влада неће објавити овај документ, па особитости тог плана још увек нису јасне. Српски званичници, укључујући министра спољних послова, рекли су да План не изискује мере против Косова или држава које признају Косово које би биле грубље од онога што је већ јавно помињано, попут економског и трговинског ембарга или смањења нивоа дипломатских односа. Српски званичници тврде да план није грубљи него што се очекивало. Министар спољних послова Вук Јеремић је рекао амбасадору 13. јануара да он `не би узнемирио (САД) чак и ако би процурио`. Саветник Министарства Косова, Станко Благојевић, рекао је Полову 15. јануара да је `већина садржаја (Плана) већ обелодањена` и да се текст тиче `водећих начела` суверенитета Србије, а не `јасних мера` о томе како би Србија морала да реагује на Косову. Он је навео да текст одражава `компромис` ових принципа и економских и других националних интереса Србије. Ројтерс је поменуо `извор из Владе` од 15 јануара, који је рекао да `План садржи низ мера за свако министарство, укључујући и припрему могућег прилива избеглица из редова српске мањине` и назвао је тај План `више представом која приказује одлучност`.[3]

Приштинске привремене институције су трајну „независност“ прогласиле 17. фебруара 2007. године. Иако је Акциони план државна тајна, ТВ Б 92 је објавила да он садржи три важне дипломатске акције: проглашење унилатералног акта ништавим, повлачење амбасадора из држава које су признале независност „Косова“ и покретање тужби пред Међународним судом правде против САД и свих држава које признају независност КиМ[4]. Јеремић се на челу српске дипломатије потрудио да тужби уопште не буде, а повлачење амбасадора претворио је у пуку формалност. Проглашење унилатералног акта ништавим председник Тадић је са Јеремићем омео трапавим захтевом Међународном суду правде, о чему сам писао[5].

Обарање српске владе

„Мој став о Косову је свима више него познат“, рекао је Јеремић током председничке кампање[6]. „Заборавио је“ да је јавности позната његова опструкција спровођења Акционог плана изазивањем раздора у Влади 7. марта 2008. г. Тада се на челу већине министара (ДС и Г 17 плус) Јеремић директно успротивио Предлогу резолуције Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије. Предлог резолуције је одбачен, али је његова садржина и данас доступна на сајту Владе Р. Србије[7].

Пуна вест о томе како је Јеремић у критичном тренутку разорио јединство Владе Р. Србије је и данас доступна на сајту Гласа Јавности[8].  „Из Немањине 11 саопштено је да је влада дала негативно мишљење на Предлог резолуције Народне скупштине Републике Србије о заштити територијалног интегритета Републике Србије у односима са међународним организацијама. Кључни ресори, Министарство спољних послова и Министарство за Косово и Метохију дали су опречне оцене, тачније негативну и позитивну. А захваљујући већини иза шефа дипломатије Вука Јеремића, она је на влади одбачена. Слободан Самарџић: `Више не постоји заједничка политика владе у односу према ЕУ и Косову и Метохији. Мислим да се влада неће одржати али не знам како ће се то решити. Ову дубоку кризу, пре свега, ће решавати политичке странке у влади, али и оне које учествују у политичком животу Србије` рекао је он. `Део владе сматра да треба прећи преко свега што је ЕУ учинила у последња два месеца противно српским националним интересима и да треба забити главу у песак игноришући такве поступке и одмах наставити са ЕУ интеграцијама. Ми тражимо да се учини међукорак и да ЕУ разјасни своју промену политике према Србији. Ако ово прихватимо то индиректно значи да напуштамо одбрану Космета. Дошао је, дакле, тренутак не за велике речи нећу никада прихватити независност Косова, већ да се на конкретнијим искушењима одредимо као држава` истакао је Самарџић. На седници Владе Р. Србије су се Предлогу резолуције супротставили министри из ДС и Г 17+.“ О недвосмисленој политичкој одговорности Јеремића такође сведочи поменута вест: „А захваљујући већини иза шефа дипломатије Вука Јеремића, она је на влади одбачена“. У рад владе се одмах умешао председник Тадић поручивши: „Апелујем да се резолуција више не појављује у парламенту, да се повуче и да се престане с вођењем политике лажног патриотизма. Косово и Метохија се не брани резолуцијама, већ наставком европских интеграција, што подразумева економско јачање Србије и стабилност.“ Став да је чланство у ЕУ важније од суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка сопствене државе била је најава природе будућег политичког режима. Већ сутрадан је Коштуница најавио оставку на место председника владе због нејединствене политике око суштинског питања Косова и Метохије у саставу Србије.

Шта је то у Предлогу резолуције толико сметало Јеремићу, Тадићу и евро-атлантски опредељеним министрима у тадашњој влади Србије? Биле су то чињенице чију истинитост је показала наредна деценија: „Савет Европске уније (је) наговестио активности у вези са Косовом и Метохијом и у самој Покрајини које би непосредно угрозиле суверенитет и територијални интегритет Републике Србије. (…) Народна скупштина утврђује да би успостављање предложене мисије ЕУ за спровођење одбаченог Ахтисаријевог плана представљало акт угрожавања суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије. (…) Народна скупштина тражи од Владе Србије да са ЕУ утврди да мисија ЕУ не може доћи на територију Србије, на Косово и Метохију, без адекватне одлуке Савета безбедности. (…) Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО `коначан орган` власти у `независном Косову`, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању. (…) Народна скупштина тражи од државних органа Републике Србије да употребе сва правна средства пред одговарајућим међународним и националним судовима за заштиту суверенитета и територијалног интегритета државе Србије.“ Уз то, Предог резолуције се изричито позивао на изворе Међународног права: Повељу ОУН, Резолуцију СБ ОУН 1244 и Завршни акт из Хелсинкија (ОЕБС). Међутим, Јеремић и Тадић су управо чинили све у прилог спровођења одбаченог Ахтисаријевог плана, установљења  мисије ЕУ, и ничим се нису спротставили кад се НАТО поставио као власт на Косову и Метохији мимо аката међународног права, што сам већ навео у „Saving Private Jeremic“.

„Бетмен Аполо“

Став да је Јеремић некакав „руски човек“ никад није аргументован. Дипломатска подршка Руске Федерације Републици Србији није подршка Вуку Јеремићу. Осим магловитих ставова Јеремићу наклоњених новинара и редакција, ништа не указује на посебну руску подршку Јермићу лично. Насупрот томе, постоји руски извор на српском језику који врло критички оцењује улогу Јеремића. Пишући о политичком супарништву Вучића и Јеремића, Петар Искендеров[9] дословно износи: „Оба политичара су тело од тела и крв од крви проевропске оријентације, коју је званични Београд изабрао за главни спољно-политички приоритет. Због чега су они данас спремни да заузму место на различитим странама барикада? Одговор је једноставан. Александар Вучић персонификује позицију оних снага које инсистирају на настављању указаног курса, не обазирући се ни на какве проблеме, па чак ни на кризу у самој ЕУ и промене на америчком политичком Олимпу. А Вук Јеремић је – персонификација те кризе у коју су теоретичари и практичари тог курса увукли Србију, а што је најважније, и њега лично.“ Искендеров тврди: „Тешко је поверовати и у проруске симпатије Вука Јеремића. Он се залаже пре за спровођење спољне политике земље која би била у складу са данашњом међународном реалношћу, позивајући истовремено `да се наставе преговори са ЕУ, да се изгради у Србији европско друштво и да се имају у виду државе са којима ми имамо посебне историјске и дипломатске односе као што су Русија и Кина`.“

Вук Јеремић и његов „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој“ (CIRSD) су партнери и сарадници неколико установа које су са становишта интереса наше отаџбине опасне. То су: Центар за амерички прогрес (CAP), Центар за нову америчку безбедност (CNAS) и Чикашки савет за глобална дешавања (CCGAC). Оснивач и први човек Центра за нову америчку безбедност је један од пионира доктрине хуманитарног интервенционизма уопште, Курт Кембел[10]. Председник Чикашког савета Иво Дадлер био је стални представник САД у Савету НАТО, специјалиста за питања европске безбедности и члан Националног савета за безбедност САД (NSC) Клинтонове и Обамине администације. Међутим, посебно су онеспокојавајуће везе Јеремића са руководиоцима Центра за амерички прогрес. 

У организацији Центра за амерички прогрес децембра 2015. године је Вук Јеремић био модератор расправе представника поменутих организација о глобалној трансформацији и обликовању глобалне политике под руководством САД[11]. Уводну реч је изнео управо Томас Дашл, а Иво Дадлер и Нира Танден су били учесници расправе. Центар за амерички прогрес је објавио закључни суд расправе: „Потреба за разборитим и ангажованим руковођењем од стране САД је већа него што је икада била. Амерички одговор на овај изазов ће обликовати будућност глобалне политике за долазеће генерације“. Отуд су се чланци Томаса Дашла и Нире Танден појавили у издању часописа „Хоризонти“ Јеремићевог Центра у јесен 2015. г[12]. Конкретан начин на који је дошло до сарадње Јеремића са Дашлом још увек не знамо, али се зна да је лично Томас Дашл Јеремића упутио на своје сараднике: Џона Подесту и Ниру Танден. Ово је јавности постало познато тек новембра 2016. године, када је „Викиликс“ објавио мејлове Џона Подесте[13] у којима Дашл назива Јеремића „кључним лидером анти-милошевићевског покрета“, „обожаваоцем рада Центра за амерички прогрес“ и наводи да га је Јеремић лично молио за сарадњу. „Данас владају јахачи апокалипсе“, изјавио је Вук Јеремић у предизборној кампањи две године касније[14].

Томас Дашл је близак сарадник Хилари Клинтон. Члан је америчке Демократске странке и вођа њихове већине у Сенату. По стицању високог образовања је службу почео као службеник Америчког ваздухопловства (USAF) за обавештајну везу са  Стратешкoм војном командом (SAC), једним од три тадашња основна чиниоца нуклеарне моћи САД. Конгресмен је од 1978, а сенатор од 1986. године. Дашл је у доба агресије САД на Југославију био „веома, веома разочаран“ када је Конгрес САД онемогућио Клинтону да пошаље копнене трупе у  инвазију на нашу отаџбину. Дашл се тада „уплашио“ да  ће оваква одлука Конгреса послати „погрешну поруку нашим трупама, нашим савезницима и Милошевићу“, па био „зачуђен и ванредно забринут какву ће то поруку послати широм света“. По њему, одсуство копнене инвазије је био „корак назад“[15]. Томас Дашл је уз Џејн Херман током 2006. г. одиграо кључну улогу да се Националној безбедносној агенцији САД (NSA) одобри спровођење „Програма надзора без налога[16]“ (NSA warrantless surveillance 2001–07) чиме је легализована тотална шпијунажа. Центар за амерички прогрес је основан 2003. г, а Томас Дашл је од почетка његов председник. Ради се о тинк-танк организацији коју су 2003. године основале две важне америчке конзервативне установе: Амерички предузетнички институт (AEI) и Фондација за тековине (The Heritage Foundation). Замисао оснивача је била стварање установе која би од младих стручњака и политичара левичарске оријентације производила присталице политике америчке Демократске странке, па Дашлов Центар стога зову „фабриком идеја или просто – „Фабриком“[17]. У Дашлову „Фабрику“ су од оснивања разни фондови и анонимни донатори улили десетине милиона долара, а током 2015. године се само од познатих донатора у „Фабрику“ слило 7,5 милиона. Чланица Управног одбора Дашлове „Фабрике“ је и Мадлен Олбрајт[18].

Џон Подеста је такође оснивач и директор Центра за амерички прогрес. У 2016. г. био је шеф председничке кампање Хилари Клинтон. На челу је породичног лобистичког предузећа Подеста група. Моћ овог „опињон мејкера“ превазилази јавно мњење САД, простире се на  врло искусне америчке државне функционере. Године 1998. Подеста је постао шеф Канцеларије Председника САД Била Клинтона. Подеста је 1999. г. искористио НАТО бомбардовање Југославије за преусмеравање пажње америчке јавности са скандала Левински, који је могао да уништи углед Била Клинтона и праксу састанака у Овалном кабинету. То је посредно и признао: „Током времена је наступила равнодуштност на оно што се догађало у Овалном кабинету и на Западној страни (Беле куће). Било је то време кад је сва пажња Председника била усмерена на њега самог. Мислим да кад год пошаљете оружане снаге на опасан пут, сасвим скрећете пажњу са онога што се дешава“[19]. Захваљујући изворима Викиликса[20]америчка јавност управо Подесту сматра одговорним за ширење системске корупције[21] путем Демократског националног комитета (DNC). 

Нира Танден је потпредседница управног одбора Центра за амерички прогрес[22]. Након учешћа у кампањама Била Клинтона за нову енергетску политику и здравствену заштиту, 2008. године је постала политичка директорка  кампање Хилари Клинтон.

Када се сагледају везе Вука Јеремића са клинтоновским глобалистима из САД и упореде са учешћем Александра Вучића на панелу Клинтон фондације[23], намеће се закључак да су оба политичара тело од тела и крв од крви клинтоновске глобалистичке оријентације.

Модерн лидершип светосавље

Упркос промени странака и лица на власти, у Србији се наставља политика евроинтеграција коју је Тадић назвао „правим патриотизмом“. Вучић је ту политику унапредио, спроводећи оно што су почели Тадић и Јеремић још безобзирније по интересе Србије. Бриселским споразумом и „споразумима о нормализацији“ је напустио установе које су биле носилац суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији.  „Споразумом о ЗСО“ је Србе подвео у несамосталну квази – НВО[24] коју приштински сепаратисти неће чак ни да одобре[25]. Док Србија пропада, њена власт је и даље гура ка ЕУ која економски, социјално и безбедносно слаби и распада се. 

Оног ко не зна за везе Јеремића са моћним глобалистима САД, Јеремић може и да превари да је стекао „светосавски“ look и „патриотски набој“. Стога речи Вука Јеремића изговорене на „светосавској беседи[26]“ 27. јануара 2016. г.  у Новом Саду захтевају додатно објашњење. Јеремић је беседио о Светом Сави на скупу којег је  организовала београдска НВО Академија националног развоја (Center for Studies of National Development) Филипа Чолаковића, члана тима Modern Leadership Making из Петнице који спроводи Model United Nations trainers program (MUN Institute). О Светом Сави Јеремић је рекао: „Његов пример нас учи да је човек дужан да оно најбоље што му је дато увећа, и тако увећано пренесе другима. У времену и простору можемо опстати и највеће ствари постизати само сталожени и јединствени, превазилазећи појединачне страхове, себичлук и самољубље.“ Јеремић је оснивача српске дипломатије прозвао „европејцем“, иако је Свети Сава сва историјски доказана путовања и дипломатске делатности обављао по Балкану, Леванту, Малој Азији, Блиском истоку и Египту. Једини поуздани боравак Светог Саве у Европи ван Балкана је пристајање бродом код Бриндизија након бежања од италијанских пирата током путовања за Свету земљу 1234. године, где су га на копну пресрели друмски разбојници. Сусрет Светог Саве с угарским краљем Андријом II на Дунаву је по свој прилици легенда, пошто га угарски извори не помињу. За разлику од Јеремића, дипломатија Св. Саве је ојачала власт Србије над Косовом и Метохијом, унутрашње јединство и повољан положај Србије у међународним односима. Свом народу је предао државу која је постала балканска сила, а не осакаћена бедница пред вратима ЕУ.

Председничка селфи кампања

Имајући у виду Јеремићеве америчке везе није чудо да је он своју председничку кампању започео deusex machine. Иако Јеремићев Центар формално не учествује у кампањи, већ је води његов „тим“, одлучујући људи Јеремићеве кампање су управо функционери његовог Центра. Оперативце прибављају из „аутсорсинга“. По наводу српске штампе кампањом руководи „тим“ на чијем челу је бивши начелник генералштаба Здравко Понош[27], који је  извршни директор Јеремићевог Центра и надзорни уредник часописа „Хоризонти“. За односе „тима“ са јавношћу задужен је програмски директор Центра Никола Јовановић. Неопходне делатности на терену спроводи група грађана „Можемо боље“. Ко је још способан и вољан да доприноси Јеремићевој кампањи? Елитистичке организације младих јапија који трагају за добрим запослењем на Западу? Активисти канцеларија које оснива по Србији? Фирма Интелиџенс маркет рисерч[28] која се поноси чланством у Европској асоцијацији тајанствене куповине? 

Игноришући битне чиниоце политичког система Србије, Јеремић је кампањом заснованом на себи самом докрајчио оно што је од евро-атлантске опозиције остало. Конкуренција кандидата евроатлантског политичког става збуњује и пасивизује њима наклоњене гласаче. Тиме су Вучићевој победи врата отворена у тренутку кад је јединство режима први пут озбиљно уздрмано најавом кандидатуре Томислава Николића. У околностима које је Јеремић створио својом самоувереном кандидатуром, српски председнички избори  2017. г. претвориће се у „лајковање“ кандидата једне исте евроатлантске политике. 

Најгори сценарио је да српски гласачи буду доведени у ситуацију да у другом изборном кругу бирају између Јеремића или Вучића. Светом још увек доминирају САД на челу са Доналдом Трампом. У таквом свету, избор једног од двојице сарадника клинтонистичких глобалиста за председника Републике Србије сигурно би постао увод у трагикомедију.

[1] Лончар: Акциони план за Косово је државна тајна, Блиц, 7. 12. 2007. г.

[2] Влада усвојила акциони план, Б92, 14. 1. 2008. г.

[3] SERBIA ADOPTS KOSOVO ACTION PLAN, 08BELGRADE62_а, 16. 1. 2008. г.

[4] Шта предвиђа акциони план, Б 92, 27. 2. 2008. г.

[5] Ковачев, Душан – Saving Private Jeremić, ФСК, 15. 10. 2016. г.

[6] Јеремић: Ова власт је обећала да ће признати Косово, Данас, 11. 2. 2017. г.

[7] Резолуција Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, Предлог државног преговарачког тима, Влада Републике Србије.

[8] Влада одбила резолуцију, Скупштина је усваја, Глас Јавности, 7. 3. 2008. г.

[9] Искендеров, Петар – Председнички избори у Србији: Одбројавање је почело, ФСК, 2. 2. 2017. г.

[10] Weiss, Thomas G, Campbell, Kurt M – Military Humanism, Survival no. 33, pg 451, 1991. (према: Chesterman, Simon – Just War or Just Peace, Humanitarian Interention and International Law, pg. 206, Oxford, 2002.

[11] Caiazza, Tom – Advisory: CAP to Host Former Sen. Daschle, Heads of D.C. Think Tanks to Discuss U.S. Role in Future Foreign Affairs, CAP, 3. 12. 2015.

[12] The Horizons, No 5, Autumn 2015.

[13] Introduction, The Podesta Emails, Wikileaks, 2015.

[14] Јеремић, Србија иде у опасном правцу, Вучић влада фараонски, Н1, 13. 3. 2017. г.

[15] Hertz, Kelly – Daschle ‘Disappointed’ By House Votes On Kosovo, Press & Dakotan, 30. 4. 1999.

[16] Pincus, Walter – Spying Necessary, Democrats Say, Washington Post, 13. 2. 2006.

[17] Видети: Bob Dreyfuss – An Idea Factory for the Democrats, The Nation, 12. 2. 2004.

[18] Board of Directors, CAP

[19] Bury, Chris – Interview, John Podesta, PBS, september 2000.

[20] The Podesta Emails, WikiLeaks.

[21] John Podesta, & His Stink Tank, Center For American Progress; Corruption Run Amok in the DNC. Youtube, 7. 11. 2016.

[22] Caiazza, Tom – Daschle, Heads of D.C. Think Tanks to Discuss U.S. Role in Future Foreign Affairs, 3. 12. 2015.

[23] Танјуг – Вучић у Њујорку: Морамо да живимо једни с другима, Ало, 20. 9. 2016. г.

[24] Ковачев, Душан – Споразум о ЗСО као Потемкиново село или илегално препуштање Срба беспоретку тзв. „Републике Косова“, НСПМ, 3. 9. 2015. г.

[25] Ковачев, Душан – Вучић „открио“ смисао Споразума о заједници српских општина, ФСК, 5. 3. 2017. г.

[26] Јеремић, Вук – Светосавска беседа, НСПМ, 28. 1. 2017. г; Светосавска беседа Вука Јеремића у Новом Саду , Лични Youtube канал Вука Јеремића, 28. 1. 2017. г.

[27] Буковић, Димитрије – Јеремићеви и Јанковићеви оперативци, Политика, 19. 2. 2017. г.

[28] Маркет рисерч: Вучић и Јеремић егал уколико дође до другог круга, Недељник, 10. 3, 2017. г.

Душан Ковачев, Фонд стратешке културе

Актуелно

Ова велеиздајничка и лоповска власт мора да оде (видео)

Са недавно одржаног протеста националне опозиције у Београду. Ово нећете видети ни на једном режимском …

ЕУ ИДИОТИ тапшу Вучића по рамену, а он убија медије по Србији

Покрет слободних грађана пружа пуну подршку новинарима и медијима у Србији који су изложени застрашујућим …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons