Поведем данас своју петогодишњу девојчицу код лекара на контролу. Журимо на бус и трчимо ка окретници где је један паркиран. Уђемо, кад оно нема возача. Чекамо. После пар минута, иде возач са кесом у руци. Носи килограм хлеба, седа за волан и кренусмо.
Пошто седимо напред, не можемо а да не видимо да на сваком семафору “Мишко” отвори кесу, узме парче хлеба и једе. “Мама, овај возач је баш гладан”, каже ми ћеркица. Ја се насмејем и кажем: “Па, вероватно није доручковао.”
Настављамо да се возимо. Возач се бори са хлебом. Склапам очи и замишљам како ли је то у неким тамо развијеним земљама где возачи тамошњих ГСП-ова имају своју кантину па у њу свраћају да једу. Да ли и њихови возачи купе векну хлебу, само онако – за ужину?
Ипак, овај возач је српски возач аутобуса, са платом с којом вероватно једва склапа крај са крајем. Као и већина других српских радника.
И онда ми поглед падне на путника поред који чита новине, а на насловној страни се политичари “препуцавају” око избора. Да бар могу да “прогледају” са насловница, па да виде мало како се живи. А не да се из топлих “аудија” и “мерцедеса” и својих фотељица смешкају напаћеном народу и поручују да ће им бити боље. Шта, као, после избора ће овај возач моћи да купи и поједе две киле ‘леба у смени?
Или да се у предизборној кампањи мало провозају аутобусом. Али стварно, а не за камере и без других путника, па да виде мало како изгледа “реал лифе” у Србији. Да ли би и онда окренули образ на другу страну и наставили да нас лажу и обећавају нам боље дане… Да ли би онда Србији кренуло на боље?
Убеђена сам да би, кад би се спустили међу нас, сваког од њих (бар на тренутак) било срамота. Од самих себе, пре свега, и да би, ако ништа, помислили на оставке. Зарад овог напаћеног и гладног народа.
Излазимо из аутобуса. Остављамо возача и његов хлеб. А жао ми га је. Размишљам када ће као човек сести у неки ресторан за време своје паузе за ручак и појести супу и неко месо.
Да ли ће то време икада стићи у Србију?
“Можда после ових избора” – сама себи се смејем и стежем ћеркицу за руку…
А. Нинков – Вестионлине
