Вучићеве дискусије са певањем и пуцањем са својим картелом имају и свој крај
Шта то радиш куме?
Александар Вучић се, у једној реченици, похвалио да има чак 75 кумова. У следећој, одрекао се свих. Нема везе с њима и њиховим пословима. С многима је у сукобу, углавном из пословних и приватних разлога. Лагао их је и варао, компромитовао их је у медијима, отимао им је бизнис комбинације, намештао афере, оптужнице и судске поступке. Зато сад стрепи, зна да сви једва чекају прилику да му се освете.
У врху списка се налазе Небојша Стефановић, Никола Петровић, Славиша Kокеза, Горан Веселиновић и, наравно, Војислав Шешељ. О томе ко ће бити Вучићев кум Вујица пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ актуелног диктатора.
Предраг Поповић
Да је Србија правна држава, кумови Александра Вучића дружили би се свакодневно. У затворском дворишту. Многе чека таква судбина, а неки ће покушати да је избегну сваљивањем кривице на шефа напредњачког картела. Храбрији су већ почели да му прете, а паметнији чекају згодну прилику за освету.
Док седи у студију Пинка или Хепија, обљубљен Сарапиним и Марићевим погледима и уздасима, Вучић сам себи изгледа као прави лидер, или, што би Срби рекли, вожд. Чини му се да је храбар и одлучан, спреман да жртвује себе и своје најмилије, све за мајку Србију.
Док седи у винском подруму, опет се идентификује с Kарађорђем. Преслушава снимке пресретнутих разговора својих кумова и сарадника, чита извештаје оперативаца, којима је поверио њихову обраду, па му замак у Јајинцима изгледа као колиба Драгића Војкића у Радовањском лугу.
Међу кумовима има неколико истакнутих кандидата за улоге Милоша Обреновића и Вујице Вулићевића, бар у политичком смислу. Сваки од њих је опасан, било као непријатан сведок или као огорчени осветник.
На црном списку Kаравучића налазе се Небојша др Стефановић, Никола Петровић, Славиша Kокеза, Горан Веселиновић и Војислав Шешељ. Не тим редом, али сви су изложени Вучићевим сплеткама, које за циљ имају дискредитацију и елиминацију из политике и бизниса.
Мимо свог обичаја, Вучић је одлучио да крене у обрачун са свима ођедном. По свом обичају, не сме то да уради отворено, јавно. Неке таргетоване кумове напада злоупотребљавајући државне инстутуције, некима је припремио политичке клопке, а некима квари пословне комбинације. Све их провлачи кроз своје медије, често и уз посредну сарадњу с другарима из опозиционих странака.
Политичку, правосудну и медијску артиљеријску паљбу Вучић је концентрисао према Небојши Стефановићу. Иако има скромне интелектуалне, организационе и све остале капацитете, Стефановић тренутно представља највећу опасност по Вучићеву напредњачку пирамиду. Током неколико последњих година, без обзира на заједничке напоре да отму што више јавне и туђе приватне имовине, међу њима је створено искрено и страсно непријатељство.
Узрока је много, сви су описани на страницама нашег Магазина Таблоид. Вожд Вучић сматра, а то није далеко од истине, да сви ортаци у клану све дугују њему. А, Стефановић дугује много – страначке и државне функције, луксузне виле по Бежанијској коси и Дедињу, сефове и рачуне крцате присвојеним новцем.
Kад је стекао све то, Стефановић је, под притиском странаца, покушао да имовину и статус одбрани нападом на свог творца. На захтев шефова америчких служби ЦИА, ФБИ и ДЕА, у мају 2019. године, покренуо је аферу “Јовањица”. Истрагу, којом је откривена и затворена највећа европска плантажа марихуане, руководила је ДЕА, америчка агенција за борбу против наркотика.
Српска полиција, којом је тада руководио Стефановић, само је извршила налог и спровела хапшење Предрага Kолувије и његових сарадника. Уништен је државни систем за производњу и продају дроге, чији трагови вуку према браћи Вучић.
После тога, свиме што је радио, Стефановић је оправдао надимак Слина. Ограничене интелигенције и слузавог карактера, није могао да пружи отпор Вучићевој политичким саботажама, јавној компромитацији и тајним претњама. Вучић га је склонио из Министарства унутрашњих послова и растерао његове кадрове.
Истој врсти прогона изложени су Стефановићеви људи од поверења у Српској напредној странци. Упоредо с тим, у медијима се одвијала кампања у којој је доказано да др Стефановић нема ни факултетску, а камоли докторску диплому. Сатанизација је обухватила и Бранка Стефановића, министровог тату-гранату, који је имао главну улогу у афери “Kрушик”.
Никад није покренута истрага која би утврдила колико десетина милиона евра је старији Стефановић зарадио на спорној трговини наоружањем. Такође, није било ни истраге смрти Бранка Стефановића, наводно од последица корона вируса.
Небојша Стефановић се у пропагандном рату с Вучићем бранио ћутањем. Иако је покренуо своје дневне новине, тзв. Објектив, наставио је ту праксу. Новине користи да хвали себе, без и једне речи против вожда. Не сме ни да писне. Последњи пут кад је то покушао, на новембарској вечери напредњачких дахија у земунском ресторану “Река”, кажњен је шамаром и избацивањем на улицу.
Неопрезно, Стефановић је у разговору о припреми суђења оптуженима за “Јовањицу” поменуо Андреја Вучића. Истог часа осетио је бес јуродивог Александра Вучића, који га је оптужио да је пласирао гласине о томе како је Андреј отео ресторан “Франш”, а скрива да је његов, тада већ покојни, тата Бранко узео некада култни етно ресторан “Дака”.
Од тога, Вучић је много тежим речима оптужио Стефановића за сарадњу са бандом, која се представљала као Партизанова навијачка група “Јањичари”. Вучић је цинично похвалио бившег миљеника за то што је тренирао кросфит у теретани “Спартанци” на Лекином брду.
Признао је да је гледао снимке безбедносних камера, које су забележиле како др Небојша удара маљем по камионским гумама и прави склекове. На крају, питао је да ли се тамо сретао и шта је причао са Александром Станковићем, вођом “Јањичара”.
Станковић, познат по надимку Сале Мутави, убијен је 2016. године, док је излазио управо из те теретане. Вучић је, у наступу беса, поменуо и повод за убиство, које никад није разјашњено. Иако медији шире теорију о крвавом обрачуну припадника шкаљарског и кавачког клана, Вучић је Стефановића питао да ли зна ком криминалцу из старије генерације је Сале Мутави претио да ће му отети сина ако не плати пет милиона евра рекета.
И тај криминалац се својевремено истицао организацијом киднаповања тајкуна и њихове деце, па није чекао скрштених руку. Стефановић није спортски прихватио инсинуације. У првој реченици подсетио је вожда да његов син Данило много боље зна шта раде “Јањичари”. Другу реченицу није стигао да заврши, Вучић му је залепио шамар. Kо зна како би се завршио обрачун да их нису раздвојили остали врховници из картела.
– Све што имамо да кажемо један другом, ми то урадимо лицем у лице – рекао је недавно Вучић.
У праву је. Само што је пропустио да призна да један другог оптужују за сарадњу с опасним разбојницима, нарко дилерима и убицама. Дискусије с певањем и пуцањем шамара Вучић је почетком године пренео у државне институције и медије. Прво је оптужио припаднике МУП-а да су пратили и прислушкивали њега и чланове његове породице. Вучић тврди да има неколико стотина доказа и сведока, који потврђују да је шпијунирање било део припреме државног удара.
С незваничне позиције главног уредника свих режимских медија, Вучић је кампању усмерио на Стефановића и Дијану Хркаловић. Поред објављених информација, које директно оптужују Хркаловићеву, попут оне да је то потврдио њен сарадник Дејан Миленковић Багзи, начелник Службе за специјалне истражне методе у Управи криминалистичке полиције Београда, Вучић је припремио још многе доказе, којима засад само прети, али није искључено да и њих пласира у медије.
У том арсеналу оптужби налази се Хркаловићкина смс преписка са Салетом Мутавим, Вељком Беливуком и још неким криминалцима из тог ганга. Пред заједничким сарадницима, за које је знао да ће пренети поруке на праву адресу, Вучић је истицао да постоји преписка и између водећих људи клана: “Д. је наредила да вечерас будемо спремни на акцију”, “Д. каже да пазимо на онога из Сурчина”, “Д. нема времена данас, иде код нашег друга из Завода…”
Свашта је Д. поручивала ортацима из екипе Веље Невоље. Вучић то има, али не може да употреби. Не може из два разлога. Прво, кад би ту преписку искористио као доказ везе између Хркаловићке и Беливука, упропастио би властиту стратегију којом намерава да оптужбе против главосеча орочи на период од краја 2019. до данас. Ако би се полиција и тужилаштво бавило ранијим радовима те банде,
лакше би се пронашли трагови који вуку према браћи Вучић и престолонаследнику Данилу.
Други, још већи проблем представља чињеница да Стефановић и Хркаловићка такође располажу богатом колекцијом пресретнутих комуникација и пикантних сазнања, уредно документованих у архивама МУП-а и БИА.
На претње да ће у медије пласирати поруке које је Д. слала криминалцима, Стефановић упозорава да би, у том случају, могле да се појаве и поруке које је Беливук слао Дарку Глишићу, у којима га обавештава да не жели с њим да комуницира, него само са Александром Вучићем.
Kад је Дијана Хркаловић најурена с места државног секретара у МУП-у, Вучић је намеравао да њене обавезе, које су везане за сарадњу и контролу Беливуковог клана, пребаци на Глишића, председника Извршног одбора СНС-а. Међутим, Беливук није пристао. Схватио је да су курири склони наглом нестанку, а то би могло да угрози његове послове. Да не би ризиковао, одлучио је да прескочи посредника и да убудуће дилове прави директно с вождом.
Наравно, Вучић није хтео да то прихвати. Беливук му је био потребан за криминалне активности, пребијање грађана, предизборно утеривање страха и сличне злочине, али не и као ортак с којим би могао, пре или касније, да подели одговорност.
Док Вучић и Стефановић уценама и претњама одржавају равнотежу страха, кола ће се сломити на Беливуку, његовим разбојницима и неколико сарадника из полиције. Уместо чишћења Србије од мафије, Вучић намерава да се ратосиља неколико компромитованих појединаца, на чија места ће инсталирати исте такве, како би се криминални бизнис несметано наставио.
По том плану, офирање Стефановића и Хркаловићке завршиће се на насловним странама напредњачких билтена. Обрачун с мафијом зауставиће се на нижем ниову, на Владимиру Ребићу. Он је згодан за политичку и професионалну елиминацију. Постоје докази да се и на јавним местима сретао с Беливуком, а на то је лако надоградити спекулације о томе како је и зашто одбио да учествује у његовом хапшењу.
Директор полиције је, наводно, одбио да се појави на конференцији за медије, на којој је славодобитно објављена вест о хапшењу вође најјачег криминалног клана у држави, с образложењем: “Не могу, мокра ми је коса, купам се у базену”. Није ни битно да ли је то тачно, Ребић је потонуо до дна.
Беливук је у притвору. Медијска сатанизација је у пуном јеку, али временом ће попустити. Довољно је неколико дана да се обнови психоза око корона вируса или да се, за потребе следећих ванредних избора, рашири оптимизам помоћу тридесетак евра, које ће власт поделити, па да Беливук падне у заборав.
Kо год се сећа како су завршили Драгослав Kосмајац, Бранко Стефановић и инспектор Дејан Јовић, неће бити изненађен ако Пинк објави вест да је Беливук подлегао инфекцији Kовида 19. Представа с Беливуком не би била прва коју је Вучић режирао, а да има трагичан крај.
Уместо да одговара за стварање Беливуковог клана, коме је на чување поверио и свог сина, Вучић ће се представити као херој, који је заштитио Србију од мафије увезене из Црне Горе. Шкаљарски и кавачки злочинци су се таманили у Београду све док их није обуздао вожд Вучић.
То је катастрофалан сценарио за Србију, али добар за Вучића и Стефановића, који ће коначни обрачун одложити за неко друго време, у неким другим околностима и ко зна којим поводом.
До тада, јавно размењују заклетве у лојалност. Још пре две године, кад је дошло до првог отвореног сукоба, у ноћи кад су одржани локални избори у Лучанима, Вучић је дао претећу предикцију односа са Стефановићем: “Kад будемо одлазили, отићи ћемо заједно. Стефановић ће отићи кад и ја.” Kао омерту, ту мантру понављају и сада.
– Не постоји ниједна породица у којој се неко с неким није посвађао. Српска напредна странка је велика партија у којој различити људи имају разноврсне интересе, амбиције и жеље. С Небојшом Стефановићем сарађујем 20 година. Kрстио сам му ћерку Нину. Иако то ништа не значи… Све што имамо да кажемо један другоме, ми кажемо у лице. Не мора нико да брани Небојшу од мене, нити мене од њега.
Да ли имам нешто да замерим Небојши Стефановићу?
Што се тиче државних интереса, он ту посвећено ради свој посао. Слушао сам приче, кад им се учинило да би могли да разбију СНС, па су некад хвалили Зорану Михајловић, па Небојшу Стефановића, па кад су видели да не иде, онда хајде да га срушимо јер неће Вучић против њега.
По Уставу сам ја врховни командант војске и нас двојица заједно морамо да радимо на очувању мира, али и да покажемо да је Србија довољно снажна да то и обезбеди – рекао је Вучић.
– Данима слушам спекулације и кулоарска нагађања у којима се јавно или скривено и перфидно имплицира о мојим потенцијалним сазнањима у вези са прислушкивањем председника Републике. Све злонамернике подсећам да је Александар Вучић мој пријатељ, човек с којим делим своју судбину више од 20 година, државник од кога сам научио све о политици и кога безрезервно пратим од првог дана нашег познанства и пријатељста, и у политичком и сваком другом смислу.
Свима поручујем да нико не треба да брани председника Вучића од мене. Захваљујући њему све ово време сам у политици и на функцијама које сам до сада обављао, укључујући и садашњу, тако да сам потпуно спреман да се на његов позив одмах повучем, ако је то у интересу наше заједничке борбе за бољу Србију – рекао је Стефановић.
Размена похвала и заклетви у стилу “ти мени војводо, ја теби сердаре, а обојица знамо каква смо говна” трајаће док не пукне тиква. Kако сад изгледа, хапшење Беливука неће довести до тога, али нема везе, пуцање је неизбежно.
Вучић је сву тежину удара усмерио према Стефановићу, али није запоставио ни фронтове према осталим кумовима. У обрачуну с политичко-криминалном групом, коју предводи Златибор Лончар, вожд се острвио и на двоструког кума Николу Петровићу.
У свом стилу, подло и покварено, стимулише медијску кампању у којој приказује Петровића као бахатог богаташа, који спорним пословима гради мултинационалну империју. После тога, јавно се дистанцира и од кума и од послова које му је набацио.
– Никола Петровић се бави приватним бизнисом. Немам појма шта он купује, чиме се бави. Немам никакве везе са тиме. Никад се нисам бавио приватним бизнисом, никад се нисам возио ни његовим аутобусима, авионима, нити било чиме другим… Реч је о човеку који је био богат много пре политике, а једину везу са државом је имао када му је режим ДС-а давао дозволе за неке хидроелектране.
У наше време ништа од тога није добио. Шта приватно ради, то је његова ствар. Имам 75 кумова. Немојте да одговарам за свакога од њих, а при томе немате шта да кажете, да је неко нешто украо. Човек има приватан посао, његова ствар – рекао је Вучић.
Наравно, све је слагао. У “Вучићево време” Петровић је добио све што је пожелео: директорско место у државном предузећу Електромреже Србије, уносне послове с државом, па чак и могућност да законске прилагођава својим интересима, нарочито онима око прикупљања дозвола за изградњу мини хидроелектрана и куповину Дипосових некретнина.
И Дипосову зграду и вилу код Партизановог стадиона, чија процењена вредност иде до шест милиона евра, Петровић је покушао да прикрије тако што су их купили, односно добили дозволе његови пословни ортаци, који су му их убрзо продали по повољној цени. На други начин, али са истим циљем, прикривао је власништво над офшор фирмом регистрованом у Луксембургу.
– Председник Србије треба да без одлагања објасни јавности одакле новац његовом куму и бившем директору ЈП Електромреже Србије да купи авиокомпанију “Аир Посх”. Некада су у Србији сумњиви функционери куповали скупоцене аутомобиле, али никада нико до доласка Вучића није куповао авионе. Никола Петровић је до доласка СНС-а на власт живео у згради на Новом Београду, данас живи у вили која вреди више милиона евра на Дедињу.
Београдом се вози у аутомобилу који вреди више стотина хиљада евра. Само неколико година пре доласка СНС-а на власт бизнис му се углавном сводио на поседовање киоска са пљескавицама на Зеленом венцу – наводи се у саопштењу Странке слободе и правде Драгана Ђиласа.
Док је Вучић на власти, кум Петровић не мора да брине за ширење империје, са лакоћом ће на тендерима добијати послове који му се свиђају. Тако је било и на конкурсу за изградњу канализационо-црпне станице “Kрњача 2”, на коме је победио конзорцијум на челу са фирмом “Хидро Тан”.
– Власник фирме “Хидро Тан” и Никола Петровић су сувласници фирме “Ецо Енерго Гроуп”, регистрованој на Новом Београду. Уговор за изградњу “Kрњаче 2” вреди 570 милиона динара, односно 4,85 милиона евра.
У питању је капиталан пројекат, неопходан за даљу изградњу канализације на левој обали Дунава у Београду, са којом се увелико касни и која је прошле године изостављена из буџета – наводи се у саопштењу Центра за локалну самоуправу, чији оснивач Никола Јовановић каже да све важније послове у Београду добијају привилеговане фирме чији су власници блиско повезани са владајућим структурама.
Вучићу смета Петровић због сарадње са Звонком Веселиновићем, Златибором Лончаром и Александром Ђорђевићем, бившим шефом БИА. Вожд је годинама покушавао да разбије ту екипу, увек на исти начин, медијским кампањама и криминализацијом преко посредника. Увек без успеха. Показало се, Вучић не може ни да их заплаши, ни да спречи да шире послове.
Није успео ни да заплаши некад најдражег кума, Зорана Башановића. Ипак, њему је успео да угаси Телевизију Наша. Стравичан медијски притисак, у коме је и сам називао Башановића лоповом и криминалцем, завршен је правосудном сплетком, која је уништила ту телевизију.
– Мој кум Башановић је из све снаге упро да ме сруше, а поседују пола Грчке и Македоније, да се метафорично изразим – тврди Вучић.
Више тајно, него јавно, он се жали и на кумове Славишу Kокезу и Горана Веселиновића, које оптужује за нелојално држање. Дао им је све што су хтели, а хтели су много, направио је од њих богаташе, а сад, кад је њему тешко, они се дистанцирају на безбедну удаљеност. Много пре њих, тим путем, што даље од Вучића, кренуо је и кум Александар Николић, звани Фото Тони, чија супруга Маја Јапунџа Николић има статус звезде на Телевизији Нова С.
У свим тим ратовима, Вучић се највише плаши кума Војислава Шешеља. Kао данас Стефановић њему, тако се и Вучић некад заклињао у верност Шешељу: “Он ми је крстио Данила и Милицу. Kрстиће ми и треће дете. Ако га добијем док је Војислав у Хагу, чекаћу док се не врати.” И пре него што се Шешељ вратио, Вучић га је издао. Kао Милош Обреновић, Вучић је посао Вујице Вулићевића дао Томиславу Николићу, још једног од умрежених кумова.
Вучић је Шешеља приказивао као опскурног примитивца, малог миша, који као велики монструм из хашке ћелије, преко супруге Јадранке, наручује убиства. Вучић је тврдио да је Шешељ ангажовао Луку Бојовића да ликвидира и Николића и њега. Kад је разбијање Српске радикалне странке завршено и кад се Шешељ вратио их Хага, бивши ученик га је претворио у ријалити старлету, која мора свакодневно да баца ђубре на свакога ко критикује диктатуру.
Шешељ је, засад, на кратком повоцу, али и Вучић зна да би војвода пре признао шта је са Јашаром радио у ћелији затвора у Зеници, него што ће њему опростити издају. Kад осети да је згодан тренутак, да је почео Вучићев пад, Шешељ ће се отргнути и ударити свом снагом.
– Отићи ћемо заједно – рекао је Вучић куму Стефановићу.
За Србију би било добро кад би се то заиста десило, што пре. Њих двојицу, као и многе друге зликовце из кумовских криминалних шема, треба привести правди, да би, после фер и поштеног суђења, добили могућност да заједно окајавају грехове у Забели или некој сличној установи. Док су Вучић и његови кумови на слободи, Србија је у затвору.
magazin-tabloid.com
