Вучић и ми у флиперу велесила

Ако Србија и даље буде следила политику туђих интереса наметнутих председнику, ако упорно буде наставила да жмури у убрзаном ходу по стази бездржавља, онда ће се дефинитивно и добровољно одрећи суверености и саме себе као државе. А таква стратегија ових дана управо доживљава своју кулминацију.

Под мотом да је куцнуо „прави, најповољнији тренутак за корекцију граница са Албанцима“, владајућа номенклатура бесомучном пропагандом гура пројекат препуштања ОВК-у, у ствари НАТО-у, највећег дела Косова и Метохије, уз само делимичну, декоративну компензацију на северу.

Aмерички  стратези су пак, у међувремену, бацили око и на прешевску долину, својеврсну „кључаоницу“ за улазак њихових „крсташа“ из Азије у Европу – све то у корист проширења НАТО калифата који, под именом некакве „велике Албаније“, расте на прагу дезоријентисане ЕУ, а у улози кербера на овом кључном  правцу.

Да се наслутити, из најава Стива Бенона, идеолога Трампове изборне победе, задуженог да прекраја ЕУ из неолибералне у конзервативну „Европу нација“ по мери Трампових планова, известан заокрет у досадашњој тактици САД. Но – не као суштинско одустајање од основне стратегије претходника. За њу је, као непосредни извршилац, била задужена Меркелова, узданица клинтониста, са крајње нефлексибилним ставом „Албанцима све, Србији ништа“.

Кроз Бенонов интервју агенцији Срна, лансирана је понуда нове администрације САД да се на „креативном“ пресецању косовског чвора, заправо, заврши започето комадање државе Србије, као и најава да Београд, у плановима нове администрације САД, добија на значају.

Али се, „не липши магарче“, не открива суштина нове флексибилности – рекло би се, заправо, нагодбе у оквир тријумвирата велесила, некакве „балканске Јалте“, коју, на мах, усваја и велича владајућа номенклатура, придружени академици, аналитичари, као и део оних електронских медија који само глуме опозицију Вучићу. Све то их не омета да се, међутим, и даље непоколебљиво залажу за политику предаје Косова, на коју су се и сами обавезали октобра 2000, преневши потом ту штафету Вучићу. Запад је хтео, ради дефинитивног „сламања кичме“ и морала Србији, да целу завршницу капитулације одраде баш они који су били носиоци отпора НАТО-у. Да „неред на Балкану почисте баш они који су га и створили“, како је Клинтонова отворено саопштила Тадићу пред камерама, а приликом посете Београду 2008.

Ову је поруку Србија, изгледа, свесно пречула, поверовавши 2012. Томи и Вучићу да ће одбранити окупирану територију. Међутим, без те изборне „бланко менице“, напредњаци данас не би били на власти као „патриотска“ верзија компрадора, задужена да до краја девалвира сваки могући отпор окупатору. Њима се, лажно и pro forma, у виду разних патуљастих савеза „демократске“ и „патриотске“ опозиције, супротстављају они који су суштински гарант даљег наставка Вучићеве политике. Не нужно – и о(п)станка њега самог, кога би радо одменили на берићетном послу пљачкашке транзиције.

И та, вешто компонована конфузија у јавности – да ли уопште бранити домовину, да ли је то могуће, одсуство истинских патриота и њиховог масовног покрета који би изнедрио владу националног спаса и другачији парламент – на неки начин је одговор на дилему једног иностраног добронамерног историчара, пријатеља. Он се над овим призором одумирања суверености и воље да се одбрани интегритет вајка како „не постоји у историји пример народа који се са толико куражи и милиона погинулих жртвовао за одбрану слободе, али и који је испољио толики, несхватљив мањак грађанске храбрости да је очува у миру“.

Из власти, у међувремену, даноноћно ударајући, лају и на СПЦ, која није сагласна са поделом Косова, сугеришући да заправо треба лудо да се радујемо најновијој иницијативи, по којој за јако много од свога добијамо бар нешто више од ништа. Но, то је сасвим у складу са очекивањима председника који је, већ раније, наговестио сву генијалност ове једине „добитничке“ формуле за, по њему, јединог предодређеног губитника – Србију.

И тако се Србија, некритички и немушто, препушта, по ко зна који пут, а без икаквог увида у садржај и крајње последице, текућој закулисној арбитражи најјачих светских играча који су, коначно, од Брисела преузели надлежност за будућу судбину окупиране српске територије Косова и Метохије, али и Србије у целини.

Москва се, додуше, „интимно“ не слаже са том најновијом „креацијом“ компромисне отимачине за малу накнаду, које се први сетио Титов хроничар са Галеба, „отац нације“ Ћосић. То смо, као утеху, уз звуке труба у Гучи, сазнали од Захарове. Али и на државној телевизији, што свакако има одређену тежину подршке Москве председнику.

Москва ће, међутим, „поштовати одлуку српских власти“, то јест Александра Вучића. А знамо каква је та одлука, једино не знамо којом ће тачно референдумском подвалом бити уваљена као „већинска воља“ српског народа.

Ако занемаримо нијансе које то „мачке боље лове мишеве, црне или беле или шарене“, на сцену су из сенке изашли арбитри најновије „Јалте“. овога пута су то, све редом, капиталистичке земље par excellence.

Већ су разговори Трампа и Путина у Хелсинкију најавили тај заокрет наводног посредовања ЕУ око Косова, дефинисавши тако најаву краја временске клопке за лоботомију српске јавности о некаквом „путу у ЕУ“. Сада је макар јасно да ће то, као следећи корак, бити искључиво пут у НАТО и да ће на томе и остати.

О нама се, дакле, погађају партнери јасних геостратешких амбиција ка максималном профиту и проширењу интересних зона. И зато они воде рачуна искључиво о сопственим интересима.

Ту су таболидне приче о „братству“ са Москвом и „челичном пријатељству“ са Пекингом таман онолико уверљиве колико и „помоћ“ 1999, када смо се сами суочили са НАТО, који је преко нас, нејаких, циљао Русију и Кину на путу опоравка ка статусу велесиле, опипавајући им пулс и (не)спремност за директну конфронтацију.

Трамп је, стога, само корекција једне неуспеле политике покушаја светске доминације Клинтонових заувек. После пораза на Блиском истоку, нова администрација настоји да нешто надокнади на Балкану, где САД још увек доминирају.

Тако је статешки увек било, јесте и биће. Иначе не би СФРЈ била сложно размонтирана на Савету безбедности, играма око вета, када је изгубила фунцију у прорачунима тада премоћног Запада. Таква иста логика примењена је и раније, приликом њеног (привременог) обнављања у Јалти, у договору САД и СССР, а уз асистенцију Черчила. Мало се тога суштински променило у тој методологији цењкања великих преко грбаче малих.

У новом надметању, више него икада до сад, у  преговарачком флиперу око Балкана, наш председник лансиран је искључиво у улози обичне закотрљане куглице којој такмичари одређују смер и дужину опстанка у игри.

Гвозденом логиком та куглица изложена је, на крају, нестанку у рупи политичке безначајности. О томе би могао ближе Борис Тадић: о непрекидном „шамарању“ и шутирању у доњи део леђа. И ево, у септембру нова сеанса, очекује се Вучићева „шетња“ од, за сада неименованог, високог Трамповог представника (вероватно кључне карике са Израелом – зета Кушнера), до Путина и Сија.

Свестан да су му папазјанија и сукоби различитих интереса последња шанса да остане у игри, Вучић изјављује да се проблем Косова, али сада и југа Србије, може решавати само „посредовањем“, читај усаглашавањем интереса великих сила. Има ли у текућем дилу велесила нешто и за државу Србију, или само за њеног председника и свиту? Вучић се вешто котрља у условима консензуса да је свима од користи у распродаји „златног есцајга“ Србије, а да сваки од играча геостратешког флипера понаособ, баш од њега очекује највише, „бинго“.

И тако успева да опстане, у функцији „кокетирања“, од једног до другог обећања. Од Аеродрома до Бора, од Бора до ПКБ, од ПКБ до Комерцијалне банке, па Електропривреде, нових налазишта злата, ретких племенитих метала, наших вода и ораница. Уза све то, пристаје се, приде, на ампутацију материце из које је порођена српска државност. Све за голу власт.

То политичарење и цењкање делује повремено чак и трагикомично у свој својој бруталности, а, као врхунац удруженог медијског полтронства и политичког шибицарења, пуштена је и верзија да разочарани Вучић напушта све, окотобра. Јер нема са ким. Наводно га издадоше и Црква, и НВО, и навијачи. Време је, дакле, да га народ моли те да, после стокхолмског, у светске анале перверзије буде уведен и „српски синдром“.

Лавирање Вучића од  једног дегажмана до наредног, више је него понижавајуће и мучно. Јер, ради се о новим и новим наставцима једне те исте НАТО игре, конципиране тако да ми „у публици“, неми посматрачи, будемо једини прави и стални губитници. И то – уз прећутну сагласност. Јер док „мора да губи Косово“ на парче, пошто је л’ те, иаовако тамо више „немамо ни метар“, дотле има услова да се одржи и он, и номенклатура. Већ пуна као брод.

То су правила игре, која, будимо поштени, није осмислио наш председник, већ је само увео у праксу као идеологију подаништва неолиберализму, односно глобалном, транзиционом сатанизму, потписујући шаблонске уговоре са шегртима, бандама компрадора без којих коцке у опстанак њихове сопствене нације и државе нема нити је икада било. Све су то ствари познате и већ виђене, али, рекло би се, никада овако срамно и понижавајуће као данас у Србији.

Драган Милосављевић, ВасељенскаТВ

Актуелно

Вучић уместо супруге у Париз повео Марка Ђурића!

Како сазнајемо из добро обавештених извора на прославу стогодишњице од завршетка Великог рата председник Србије …

Како је изменама Закона о ПИО озакоњено уништавање пензионера и Фонда ПИО

Новим изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, пензије се изједначавају са социјалном помоћи, а …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons