Хроника

Вучићева Србија као „АГЕНТ МИРА“ у издајничком пројекту светске владе у сенци

Непосредно након посете руског председника Владимира Путина Београду, активирана су сва средства англоамеричког специјалног рата против руских интереса на овом делу Балкана. На ноге су подигнути сви вероломници, издајници, плаћеници, конвертити, на челу са злосрећним премијером Србије Александром Вучићем и његовом параноичном пропагандном машинеријом. Запад је прогласио “општу опасност” од Русије и Владимира Путина, и тражи, цак и у малим земљама попут Србије, савезничке кланове спремне да врше опструкцију слободне воље и живота, само да Руса нема.

Заседање Трилатерарне комисије у Београду, само је један од антируских пројеката које Запад спроводи у Србији. Због свега тога, отворено је и питање “ревизије цена” у испоруци руског гаса, али и реализација предуговора које је Србија потписала са руским министарством одбране, а тичу се испоруке најсавременијих борбених авиона и радара, као и система ПВО С-400.

Тачно је да Трилатерална комисија постоји са искључивом идејом да уклони Русију из планетарно важних послова, а тачно је и то да влада Александра Вучића хоће да стави Србију у службу антируских акција Запада.

Али, ко је у Србији спреман да се приклони овом издајничком пројекту? Извесно је да ће полудели премијер остати усамљен у тој намери. Одјахаће у ружну прошлост, као трагикомични херој на магарцу.

Све дневне новине у Србији, објавиле су 31. октобра 2014. године вест, да у Београду почиње заседање “светске владе у сенци”, односно, европског огранка Трилатералне комисије, глобалне невладине организације, чије постојање је у овдашњим медијима, годинама представљало тему из области “теорије завере”.

Али, како је свака српска ноћна мора, пре или касније постала стварност, тако је и злогласна Трилатерала показала своје лице и дошла у Београд, јер злочинац, по правилу, увек доде поново на место злочина које је починио.

Председник Владе Србије, Александар Вучић, дошао је да се лично обрати српским џелатима, а његове строго контролисане новине су забележиле да је “говор одржао на енглеском”. Зашто је тај детаљ био важан?

Већ у првим реченицама, Вучић је понудио овом мрачном скупу, да целу Србију претвори у њихову агентуру. Истина, понудио је да Србија буде “агент мира”, а то у овом случају значи, агент Запада у обрачуну против Русије.

Јер, заседање Трилатералне комисије у Београду било је превасходно са циљем да се са српском издајничком кликом, договори опструкцију изградње “Јужног тока”, од кога дословно зависи будућност Србије. Наравно, и да се направи план од “ширења Русије на Балкан”.

Приликом своје последње посете српској Влади, председник руског „Гаспрома” Алексеј Милер, отворено је рекао да жали што “појединци покушавају да опструирају” изградњу “Јужног тока”. Као да се осетио прозваним, Вучић му је спремно одговорио да “лично гарантује да ће избацити из Владе сваког ко буде кочио ‘Јужни ток’ “.

Наравно, Милер никада није поверовао Вучићу, а време и догадаји, потврдили су његове сумње. Право лице и праве намере, Вучић је показао првог дана заседања Трилатерарне комисије у Београду.

Отров из змијског гнезда

Смисао овог бандитског “самита”, постао је јасан већ на самом почетку, кад је током обраћања председника Трилатераре за Европу и бивши шефа Европске централне банке, Жан-Клода Трише, позвао присутне да “одају почаст Ричарду Холбруку који је помогао у косовском мировном процесу”.

Осим водећих људи Трилатераре, “почаст Холбруку” одао је и Александар Вучић, коме је овај упокојени амерички дипломата 1999. године одредио трајну изолацију и запретио судским процесом “пред медународним судом”.

“Хајде да се подсетимо Ричарда Холбрука у Дејтону пре двадесет година и Волфганга Ишингера, јер су обојица помогли у косовском мировном процесу”, наставио је свој говор Трише.

Председник српске националне групе Трилатералне комисије, Јован Ковачић, одлучио је да, осим мртвом Холбруку, “ода почаст” и Александру Вучићу, рекавши како је пре петнаест година било немогуће замислити да се овакав догадај одигра у Београду, а да је данас то ипак могуће захваљујуци храбрости “лидера”!

Важно је знати и то да је Србија најмлада чланица Трилатералне комисије. У чланству је од 2013. године и уз Норвешку је једина чланица Европске групе која није истовремено чланица ЕУ.

Редакцијскии извори у Лондону говоре да је Вучић приликом прошлогодишње посете Великој Британији, без противљења прихватио да се Србија наде у овој опскурној организацији, цији је један од оснивача некадашњи саветник за националну безбедност САД, Збигњев Бжежински, патолошки мрзитељ Русије и свега што је руско.

Водећи човек организације Вест Ист Бриџ, која окупља све српске чланове Трилатерарне комисије, је државни секретар у Министарству унутрашњих послова (раније је био и државни секретар у Министарству одбране и саветник председника републике), Александар Николиц, познатији по надимку Фото Тони (због истоимене фотографске радње коју је држао у Београду).

Много пре него што је Србија ступила у чланство Трилатераре, у њој су већ били мање и више познати припадници домаће привредне и политичке сцене. Тако се меду њима нашао и Ђорде Вукотић, правни консултант на више пројектима Светске банке у Србији, који су се одвијали под окриљем Светске банке, УСАИД-а и других медународних организација.

Од 2004. до 2011. године био је главни правни саветник у Влади Србије приликом израде 350 нацрта закона, и један је од главних сарадника НАЛЕД-а, Националне алијансе за локални економски развој, формиране под надзором УСАИД-а, са задатком спречавања руског, а ширења англоамеричког утицаја.

Члан ове организације је и Виолета Јовановиц, извршни директор НАЛЕД-а (пре тога је 10 година била менаџер УСАИД-а), Ана Брнабић, члан УО НАЛЕД-а, извршни директор Пексим фондације (додељује стипендије за Кембриџ), и службеник УСАИД-а.

Меду њима је и Владан Атанасијевић (члан Саветодавног одбора у ЕWБ) председник УО НАЛЕД, и један од оснивача Српске асоцијације менаџера, Борислав Миљеновић, члан Надзорног одбора НАЛЕД-а (истовремено цлан УО Америчке привредне коморе, Бранко Радуловић, један од главни експерата сарадника НАЛЕД-а.

Важно место у Трилатерарној комисији заузима и Марко Благојевић, некадашњи директор ЦЕСИД-а, а сада Вучићев “благајник”, Милица Чубрило, амбасадор и бивши министар дијаспоре (такоде и консултант УСАИД -а), Јакша Шцекиц, новинар Скај Њуза, Бошко Јакшиц, уредник дневног листа Политика, Ненад Боровчанин, државни секретар у Министарству за омладину и спорт, Ранко Вујачић из Беча, службеник у Организацији Уједињених нација за индустријски развој (УНИДО), Зоран Басараба, амбасадор Србије у Израелу, и сарадник некадашњег премијера Милана Панића…Меду њима је и Вучићева министарка, Зорана Михаиловић, али је њено чланство “замрзнуто”.

Меду домаћим “оперативцима” Трилатерарне комисије, нашли су се још и Мирослав Ј. Весковић – ректор Новосадског универзитета, Јово Бакић – социолог и политички аналитичар, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, Горан Свилановић – некадашњи министар спољних послова Србије и Црне Горе, радио је за ОЕБС, а данас је генерални секретар Савета за регионалну сарадњу, Јован Ратковић – саветник бившег председника Србије Бориса Тадића, Владан Атанасијевић – председник Управног одбора НАЛЕД-а, Бојан Костреш -потпредседник Лиге социјалдемократа Војводине, Лидија Удовички – сестра министарка Кори Удовички и представница Србије у америчкој компанији “Цонтинентал Wиндс”, Ђура Влашкалиц – саветник председника и потпредседника Скупштине Војводине, бивши члан новосадског огранка Демократске странке, Игор Јовичић – секретар Министарства културе и информисања…

Сви они су истовремено и чланови организације Ист Вест Бриџ, чији председник је Александар Николић, државни секретар у Министарству одбране, познатији по надимку Фото Тони (због фотографске радње коју је држао у Београду док се није докопао власти).

Николић је политичку каријеру започео је 2008. године, као један од оснивача СНС-а, где се, кажу, “бавио координацијом рада стручних савета за одбрану и безбедност, енергетику и правна питања”, мада о томе ништа није знао. Био је врло кратко време и саветник председника Србије Томислава Николића, али је прешао у “Вуцицев клан” одмах после формирања нове владе. Вучић га је поставио за државног секретара у Министарству одбране, мада није имао никаквог радног искуства у државним институцијама. Наиме, Николић је дипломирани економиста без иједног дана радног стажа у струци.

Ипак, као човек толико близак водећим људима режима, нашао се на водећој позицији у српском огранку Трилатерарне комисије, која већ деценијама одредује судбину читавих народа и држава.

Занимљиво, али члан Управног одбора Трилатерарне комисије је и британски дипломата, сер Ајвор Робертс, некадашњи амбасадор Велике Британије у Србији (1994-1997), и који се залаже за „поправни Дејтон и нови Берлински конгрес” који би правно верификовао промене граница на Балкану.

Улога бившег министра спољних послова СРЈ, Горана Свилановића, у Трилатерарној комисији, више је него важна за политику коју воде НАТО пакт и САД. Наиме, Свилановић је енормно плаћени лобиста независности Косова, упркос томе што је он Србин са Косова, који је чак и учествовао у рату против сепаратистичке побуне Албанаца 1999. године!

У српској Трилатерари, налази се и Марјан Цадеж, координатор агенције Дојче Веле у Србији, али и Ралф Џонсон, амерички амбасадор у пензији (службовао у БиХ 1999-2001. као први заменик Високог представника у Сарајеву).

Невероватно, али само за неупућене: Трилатерарну комисију у Србији “једним оком” посматра и Марка Шкреба, бивши гувернер Народне банке Хрватске.

У српској групи Трилатерарне комисије, меду водећим људима нашао се и Тахир Хасановић, некадашњи председнику омладине Универзитета у Београду, касније истакнути члан странке бившег министра полиције Душана Михаиловића и још истакнутијег сарадника британске обавештајне заједнице. Хасановић је прошле године ушао у Трилатерарну комисију.

Од тада, он је нека врста “кородинатора” огранка ове организације у Србији.

Превара са Путином

Истог дана кад је Владимир Путин из Београда отишао у Милано, на већ уговорени састанак са неколико европских државника, у београдским “Вечерњим новостима” појавила се вест да је руски председник на одласку рекао Александру Вучићу: “Драги пријатељу, шта год од Русије за своју земљу будеш тражио, лично ћу се постарати да то и добијеш.” Реченица је наводно изговорена пред сам улазак у председнички авион.

Убрзо, у неким руским медијима али и на друштвеним мрежама, појавиле су се сумње да је Путин то икада изговорио.

Истовремено, док је ова вест почела да кружи и другим штампаним медијима и интернет порталима, појавила се и једна друга информација, да је Путин председнику Србије, Томиславу Николићу рекао да га може увек позвати уколико му је помоћ потребна.

Измеду оне прве, невероватне “информације” и ове друге, коју је сам Николић потврдио, стоји дубока провалија. Наиме, Вучић хоће да Русија увози италијански Фијат (а представља га као српски производ). Николић не тражи ништа него је руском председнику говорио о томе да Србија негује своју емоцију према Русији и да ће тако нове генерације Срба и своју децу тако васпитавати.

У лето прошле године, Вучић је изјавио да це Србија извести 10.000 Фијатових “500Л” аутомобила у Русију. На крају ове године, нема ни говора о томе. Из Европске уније у неколико наврата је запрећено Вучићу да не користи западне санкције Русији у циљу стицања добити, тако што це да појача извоз у Русију. И то је слика Србије под напредњацима: председник вози у правцу Москве, премијер у правцу своје пропасти.

Вућићева шифра Н1

Почетком ове године, на питање новинара немацког дневника “Франкфуртер Алгемајне цајтунг”, како је своје националитицке идеје нагло заменио за еврофанатизам, Александар Вуциц је без имало срама одговорио: “…То је био процес. једноставно, једног јутра се пробудиш и кажеш: то нисам био ја!”.

Овако “наново роден” Вучић се мало “заборавио” па је наставио да једно прича, друго мисли а треће ради… Тако је, у априлу месецу ове године, преко свога билтена “Информер”, најавио да се на њега “припрема медијски удар” од стране телевизије Н1, која ће бити огранак ЦНН-а за Балкан.

Вучићева галама имала је сасвим други правац. Наиме, главни финансијер ТВН1 је Јунајтед група (Унитед Гроуп). Вучићев билтен је упорно тврдио да се на челу ове групе налази Дејвид Петреус, бивши шеф ЦИА-е, те да се спрема медијски “удар” на Воду.

Вучићева идеја била је да на посредан нацин испровоцира некакав одговор од америчких власти на питање “ко стоји” иза ТВ Н1. Вучић није дуго ччекао да му неко одговори на његове “паничне сензације”.

Из амбасаде САД у Београду му је неки нижи службеник дојавио да Н1 званично, нема никакве везе са службеним Вашингтоном, али да су у њу уложена значајна средства.

“Информер” је наставио са превентивном галамом, па је писао како ће под плаштом независног, слободног новинарства и професионалног извештавања ова телевизија, потпомогнута појединим штампаним медијима, припремити терен да се за највише годину дана Вучић прогласи за јединог и ексклузивног кривца за све проблеме у Србији.

Тек 28. Септембра, 2014., име телевизије Н1 поново постаје тема Вучићевих медија, али, овај пут у сасвим другом облику. На дан одржавања геј параде у Београду, кад је Водин брат Андреј са својим обезбедењем изазвао инцидент са Жандармеријом (у коме је извукао дебљи крај), на лицу места се нашла екипа Н1 телевизије, и све то снимила.

Како је Н1 знала за кретање Андреја Вучића и како се нашла на првом месту, и у право време? Одговор на ово питање зна Александар Вучић који је у медувремену “благословио” долазак ове телевизијску компаније у Србију. Први знак захвалности телевизије Н1 према Води (осим огромног новца који је вец потекао у правцу режима), био је уступање снимака сукоба Андреја Вучића и његовог обезбедења са Жандармеријом. Тако је са Вучићем и његовом владавином: ко рекет не плати на чуприји, платиће у “Информеру”!

Где је Србија и коме припада?

Колико је Западу стварно стало до Србије, говори и податак да је Европска комисија је на својој званичној интернет страници објавила такозвану инфо-графику земаља, где је Србија представљена тако што је Војводина припојена Хрватској, која се тако “проширила” до Румуније.

Грешка је након неких интервенција уклоњена, али се појавила нова: Србији је на тој мапи “припојена” Црна Гора, а Црна Гора некако “уклопљена” у Хрватску. Ради се о Интернет страни на којој Европска комисија даје информације за градане Европске уније, који купују добра и услуге од добављаца из осталих држава Уније.

Европски потрошацки центар Хрватска, где је објављена спорна мапа, део је мреже Европског потрошацког центра (ЕЦЦ-Нет) који даје савете и осигурава информације о прекограничној куповини и помаже потрошацима, у сарадњи с другим Европским потрошачким центрима, у решавању пограницних тужби и спорова.

Начин на који институције Европске уније повремено третирају Србију, њене људе и ресурсе, више је него увредљив и јасно говори да и Србија мора да преиспита смисао даљих преговора са ЕУ.

Мадарска се већ спрема да предложи своме народу и парламенту, излазак из ове натруле заједнице.

А Вучићева пропаганда спрема народ у Србији на глад, умирање и нестајање, само да би они који преживе ушли тамо где нас нико неће. И то у ЕУ и не крију. О томе нема ни говора у наредних пет година, а ако нови председник добије и други петогодишњи мандат, Србија, опет и у том периоду нема никакве шансе. А са Александром Вучићем на челу Владе и његовом свитом, Србија, свакако, нема будућности. Осим…Ако…

Никола Влаховић

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!