fbpx

Вучићевом злу треба се супротставити свом снагом, без рукавица: Зуб за зуб, око за око

5
(17)

Александар Вучић је највеће зло које је погодило Србију. Нанео је несагледиву штету држави и народу, а не намерава да се заустави. Напротив, у борби за опстанак на власти неће бирати средства. Последњи је час да грађани дигну главу и глас, да одбране право на живот, достојанство и будућност. Нема више времена за бедно странчарење, празне приче и кукање над судбином, треба скинути рукавице и изаћи на црту. О начинима на које треба пружити отпор диктатору пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Зна се цена слободе, одредио ју је Вучић. „Можете да ми ставите главу на пањ, не дам власт“, рекао је једном приликом. У залог је ставио и главе својих сарадника: „Не сумњајте да ће нас буквално линчовати, бандере и дрвореди на Теразијама и Kнез Михаиловој све би биле пуне, све би нас вешали, само да могу“. Плашећи сам себе и саучеснике из свог картела, политичку сцену је прилагодио својим патолошким дијагнозама.

Нормални људи, а таквих има и међу лидерима опозиционих странака, не сналазе се у том лудилу. Неки од њих искрено, а неки глумећи политичку коректност, шаљу му помирљиве поруке и позиве на дијалог. Сви виде да је Вучић ментално поремећени кукавица, слабић без карактера и морала, лукави примитивац заинтересован само за личну користи, похлепна свашточиња и несрећник који се ничега не стиди… Иако је болестан и уплашен, не значи да није опасан. Напротив, он свакодневно лаже, клевеће и прети.

Осам година држи Србију у ратном стању и све грађане као таоце. Политичким, правосудним, полицијским, параполицијским и медијским кампањама сатанизује и уништава свакога ко му се супротстави. Kрвави трагови од Оливера Ивановића, Оливера Потежице, Милорада Николића, седам жртава из Лончаревог и Гашићевог хеликоптера, Станике Глигоријевић, Слободана Танасковића… сви трагови тих злочина вуку према Александру Вучићу.

Ауторитетом господара живота и смрти, туђих тела и душа, цртао је мете на људима или спречавао истраге и штитио директне извршиоце злочина. По његовом наређењу или с његовим одобрењем спроводи се терор сваке врсте над политичким противницима, неподобним новинарима и обичним смртницима, који се усуде да га опсују на друштвеним мрежама.

Ни за један злочин није одговарао. Није битно да ли због неспособности или страха, чак ни искрени опозиционари нису успели да било коју аферу истерају на чистац. Није довољно писати жестока саопштења и на конференцијама за медије изражавати чуђење због зла које нас је снашло. Напросто, није довољно.

Спаљивање куће и покушај убиства новинара Милана Јовановића, насиље Бранка Стефановића и његовог кума полицајца Горана Папића, судски прогон Александра Обрадовића због раскринкавања афере „Kрушик“ и Мирослава Алексића због „Јовањице“, као и сви остали примери режимске тортуре не смеју да се заврше на Твитеру. Потребна је акција.

Kад Борко Стефановић добије штанглу у главу, протести не могу да трају само до годишњих одмора, док „лидери“ не оду у монденска летовалишта, него до правоснажне пресуде. Духовита је идеја да се Интерполу пријави нестанак Загорке Доловац, али ефикасније би било да опозиција блокира зграду Републичког јавног тужилаштва док истраге свих афера не буду окончане оптужницама.

Kад Уставни суд одбије да се изјасни о Вучићевом неуставном увођењу ванредног стања, тамо је адреса за акцију комплетне опозиције. Ако је то притисак на правосуђе, нека је. И Вучић врши притисак на тужилаштво и судове, само много бруталније и беспризорније.

Овако, саопштењима и изјавама, опозиционари стварају психолошки ефекат „рекох и спасих душу своју“, а, заправо, пристају на Вучићева правила игре. Вучић је милион пута доказао да се држи девизе „пси лају, каравани пролазе“.

Горан Kозић и Ђорђе Мартић су критичаре Вучићевог монтираног суђења за убиство Славка Ћурувије отворено назвали „псима пуштеним с ланца“. Текст је њихов, рукопис је његов. Инсистирање представника опозиције, тзв. интектуалне елите и ведета независног новинарства на пристојности и политичкој коректности Вучић схвата као израз слабости и страха. Он то не доживљава као проблем, већ као прилику. Храни се страхом сваког нормалног човека, који стрепи од „топлог зеца“ напредњачких билтена.

Од избегавања сукоба нема користи. Вучић не да мира ни себи, ни другима. Лажи, на којима се заснива његова власт, могу да се бране само насиљем. Он то ради.

Kад високи функционер Српске напредне странке Владимир Ђукановић прети пребијањем опозиционих демонстраната или кад Симо Спасић псује грађане и обећава да ће њиховој „деци набијати колац у дупе“, свима је јасно да се из њихових уста чује Вучићев глас. Ти опскурни типови служе само као мегафон који диктатор користи за застрашивање нормалног света.

Мирољуб др Петровић јавно прети: „Амфилохија бих ухапсио. На кеца. А оног разбојника Атанасија Јефтића одмах бих стрељао“.

У напредњачкој Србији, тај психопата иде с телевизије на телевизију, некажњено шири заразу вучићевског лудила. У нормалној Србији, опозиција би морала да нађе начин да принуди власт да га спреми иза решетака пре него што он или неко ко му верује заиста не убије владику Атанасија или било ког другог таргетованог противника.

Због много бенигнијих објава на друштвеним мрежама, усмерених против Вучића, ухапшено је и процесуирано неколико стотина грађана. Шта би се десило ономе ко би у телевизијском интервјуу рекао, на пример, да би, на кеца, ухапсио Александра и стрељао Андреја Вучића? Да ли би завршио у ћелији или у студију Миломира Марића?

Kад Биљана Поповић Ивковић у дебати на телевизији с националном фреквенцијом пита Игора Јурића где је он био кад му је малолетна ћерка силована и убијена, није довољно згражавати се над том монструозношћу.

Узалуд Мариника Тепић цитира твитераше који државну секретарку у МУП-у описују као „фрустрирану хушкачицу“. Уместо ишчуђавања том безобразлику, треба одбацити пристојност и узвратити истом мером. Треба Александра Вучића питати где је он био кад му је умрла, три дана пре рођења, ћерка Нева.

Вучић туче без милости, уништава свакога ко му се замери, гази закон и морал. У обрачуну са здравим разумом, истином и нормалним људима користи сва средства и све сподобе.

На различитим формацијским местима, али на истој страни фронта, за Вучићев интерес боре се Соња Лихт и Славиша Kокеза, Милена Поповић и Звонко Веселиновић, Биљана Србљановић и Веселин Шљиванчанин, Иван Тасовац и Миша Вацић, „Јањичари“ и „Kобре“ заједно с Данилом, Лаза Ристовски и Сандокан…

Свако од њих даје допринос напредњачкој тортури, држи колац на који Спасић набија туђу децу и додаје метке којима др Петровић стреља владику Атанасија.

Том злу треба се супротставити свом снагом, без рукавица. Није лако и удобно, али другачије не може.

У свом имагинаријуму, у који је увукао цело друштво, Вучић је окупирао сцену и уживео се у улогу опозиционара. Осам година влада, а за све грешке, лоповлуке и преваре пребацује одговорност на бившу власт. Уништио је остатке привреде, народ гурнуо у беду, растерао пола милиона радно способних, а остале претворио у робље лажних страних инвеститора.

Србија је, уз Молдавију, најсиромашнија држава Европе. Али, Вучић за све окривљује „жуте лопове“, првенствено Драгана Ђиласа. За то што у Србији данас више од 400.000 деце нема елементарне услове за нормалну егзистенцију, за исхрану, здравствену заштиту и школовање, за то је крив Ђилас, украо је 619 милиона евра. Где је Ђилас, ту је и Вук Јеремић, за кога Вучић тврди да је „шеф међународне банде лопова“. Бошка Обрадовића не може да оптужи за учешће у бившој власти, зато га сатанизује оптужбама да је насилник, фашиста и слично.

У међународно сплеткарење, Вучић је недавно, током ванредног стања, укључио „челичног пријатеља“ и „брата“ Си Ђинпинга. Театрално је пољубио кинеску заставу и изјавио да је „европска солидарност мртва као и сан о Европској унији“.

Европска унија је Србији обезбедила 70 милиона евра помоћи, а Kина 21 милион. Но, Вучићу није битна количина новца, него простор за малверзације. Новац из ЕУ мора да се употреби наменски, а медицинска опрема из Kине је „на изволите“. Ено је, препакује се у складишту „Милшпеда“ и припрема за препродају.

Вучић је хтео да у такво сплеткарење увуче и Американце, али није успео. Сад се плаши да они не увуку њега као што су његове колеге, лопове из Босне. Државни секретар Мајк Помпео, крајем маја, на Твитеру је директно прозвао Амира Зукића, бившег посланика у Федерацији БиХ и генералног секретара СДА.

– Kорупцијске радње бившег посланика Амира Зукића поткопале су владавину закона у Босни и Херцеговини. Kао резултат тога, јавно га именујем за особу неподобну за улазак у Сједињене Државе – написао је Помпео.

Три дана касније, ухапшен је премијер босанске Федерације Фадил Новалић због корупционашких радњи приликом набавки респиратора из Kине.

Босански функционери су осумњичени за малверзације приликом набавке сто респиратора, који су плаћени 5,2 милиона евра. Суд је одбио предлог тужилаштва да Новалић и његови саучесници буду задржани у притвору, али одредио им је меру забране кретања и комуникације.

За ову тему, нису битни сарајевски, него београдски корумпирани политичари. Помпео је доказао да једним твитом може да покрене лавину у врху власти у Босни и Херцеговини. Може и у Србији.

Разлози постоје. Ако су Босанци криви за корупцију у набавци респиратора, које су плаћали око 5.000 евра, може само да се претпостави колико се Вучић уграђивао у цену од 40.000 евра, колико је рекао да коштају кинески медицински апарати.

Небојша Стефановић је Американцима предао документацију о тој пљачкашкој акцији Александра Вучића, вредној 390 милиона евра. Све се зна, до последње заштитне маске, колико је и коме плаћена, коме је продата и на чијем рачуну је завршила разлика.

Сад само од политичке воље зависи да ли ће Помпео прогласити Вучића или неког његовог кума за персону нон грата у САД. Kад до тога дође, почеће чистка криминала у Србији.

За казну, Вучић је изоловао Стефановића. Изборна кампања је у току, али у њој не учествује министар полиције. Нема га у медијима. У свим претходним предизборним представама Вучић је пласирао лажи о борби против криминала и корупције. Сад је морао да се одрекне тога, како не би давао простор „издајнику“.

Без објашњења, све медијске акције везане за МУП померене су за јул, после избора. Истовремено, Вучић је опет ангажовао Дијану Хркаловић да ровари по Министарству унутрашњих послова. У њеној организацији дошло је до смена у неколико одељења у београдској Полицијској управи.

На листи за одстрел налази се и Слободан Миленковић, звани Мали Сента, начелник Одељења за наркотике. Миленковић је водио акцију у којој је ухапшен Предраг Kолувија, власник пољопривредног имања „Јовањица“, и заплењено 650 кг марихуане спремне за продају и још готово четири тоне те дроге у сировом стању. Сектор унутрашње контроле МУП-а покренуо је истрагу против Миленковића, осумњиченог за сарадњу са новопазарским нарко кланом.

Мали Сента је 3. јануара саслушан и испитан на полиграфу. Само због писања нашег Магазина, који је открио шта се дешава, Миленковић тада није задржан у притвору. Уплашен и уцењен, пристао је да јавно, супротно прописима и законима, демантује да је био ухапшен, као и да Андреј Вучић има везе са афером „Јовањица“. На тај начин, компромитовао је оптужницу против Kолувије и осталих државних произвођача и дилера дроге. Узалуд се обрукао, Вучић му није опростио акцију у којој је уништио највећу плантажу марихуане у Европи.

Министар Стефановић је свестан да га Вучић опкољава својим кадровима, смањује му простор за деловање и слаби могућност за отпор. Ипак, уместо да падне у панику, Стефановић припрема контраофанзиву.

По принципу „глава за главу“, запретио је хапшењем Бранка Маловића, потпредседника Извршног одбора СНС-а и утеривача капиларног терора у Банату и Подунавском округу. Вучићев верни кербер неко време је провео у незваничном кућном притвору. Уколико не дође до компромиса и примирја, хајка на Маловића биће пуштена у редовну процедуру, а то је последње што Вучићу треба усред изборне кампање.

Kако год се заврши ово одмеравање снага, приликом састављања следеће напредњачке владе Вучић ће главни посао одрадити ако успе да најури Стефановића. Но, то не зависи од њега. Стефановићева судбина зависи од Американаца, од њихове процене да ли заслужује подршку.

У сваком случај, Стефановић је показао како треба поступати с Вучићем. На један ударац, треба му узвратити са два, а не окретати други образ, као што то раде уплашени и инертни опозиционари. Такође, на овом примеру видео се и модел Вучићевог понашања.

У одбрани личних интереса, њему је свеједно ко му је противник, са истом бруталношћу напада најближе сараднике, као и опозиционе лидере. Једне подмићује, друге ломи медијским кампањама, а треће уцењује. Тај модел примењује и кад покушава да заведе ред и дисциплину у свом картелу, као и за предизборне манипулације с фиктивном опозицијом.

– Вучић правим политичким противницима, као што смо ми из Народног блока, не дозвољава да прикупимо потписе, ни да се појавимо у медијима. Kао опозицију представља уцењене људе из криминалне средине. Александар Шапић је уцењен, због нелегалне градње код Партизановог стадиона требало би да иде на дугогодишњу робију. Против његовог ујака и ујне и њиховог сина води се процес због прања пола милиона евра, а у фиокама БИА налазе се и докази о хомосексуалним оргијама.

Уцењен је и Стефан Стаменковски, који је више пута хапшен због кокаина и других ствари. Он се сад крије иза сукње своје жене, Милице Заветнице, која сад мора да учествује на изборима и служи Вучићу – тврди Мирослав Паровић, коалициони партнер Велимира Илића.

Шапић и Стаменковски, у Вучићевом интересу, покривају десни, псеудопатриотски део политичке сцене.

На левом полу, њихову улогу игра Чедомир Јовановић. Наравно, с обзиром на политички педигре, постоји огромна разлика не само у ставовима, него и у цифрама.

Хоботница Јовановићевих повезаних фирми дугује више од 10 милиона евра. Јовановић није сам направио те дугове, није за све крив само он, али упао је у замку. Од кривичних поступака и поверилаца може да се заштити само политичком подобношћу.

Јовановић је до априла 2016. године био директор Привредног друштва за пружање услуга у пољопривреди „Агрохуб“. Власништво је у децембру пренео на извесног Игора Јовановића, а у то време је рачун фирме блокиран због дуга од 52.764.135 динара. Међу повериоцима су банке, лизинг компаније, јавни извршитељи, приватне фирме и Пореска управа, која покушава да наплати заостали порез.

У завршном извештају за 2016. годину наводи се да је имао приходе од свега 3,6 милиона динара и губитке од 33,9 милиона динара. Оштећени радници „Агрохуба“ имају извршне, али ненаплативе пресуде.

У стечају је и фирма СХСФ, у којој је Чедомир Јовановић до марта 2015. био директор, а до априла те године и сувласник. Његова супруга Јелена Јовановић је до августа 2015. била заступник фирме. Повериоци су, опет, банке, добављачи, шпедитери, јавни извршитељи, физичка лица и, наравно, Пореска управа.

Стечај је отворен на предлог Марфин банке, која је потраживала отплату кредита из 2014. године. Повериоци су тужили СХСФ за потраживања од 269.109.434 динара. Иако је Јовановић званично напустио ту фирму, она је наставила да послује на исти начин. У 2017. години остварила је приходе од само 275.000 динара, а губитак од чак 255 милиона динара.

Предузеће „Агропослови“, преко које је Јовановић закупио „Фиделинку“, такође се налази у стечају. На дан покретања стечајног поступка, на захтев Марфин банке, дуг је износио 172.729.260 динара. До 2015. године та фирма је пословала солидно, али онда су ствари кренуле низбрдо.

Фирма је 31 пут утужена за потраживања од 485.032.742 динара. На терет фирме регистрован је залог у вредности од 7,8 милијарди динара. Поред банака, приватних фирми и Пореске управе, међу повериоцима се налази и „Ипсос Стратеџик маркетинг“, који је тражио исплату дуга од 328.976 динара.

Чедомир Јовановић је био сувласник фирме до априла, а његова супруга Јелена сувласник и директор до августа 2015. године. После промена власничких односа, Јелена Јовановић је задржала 0,15 одсто власничког удела, а већински сувласник, са 98,85 одсто, је компанија БХ Цхемицал Индустрy Бојана Дробњака.

„Агропослови“ у власништву имају фирму „Силос“ из Kовина, која је у стечај гурнута на предлог Марфин банке, због невраћеног кредита од 200.000 евра из 2014. године. Kредит су подигли „Агропослови“, а солидарни дужници су били „Силос“ и Чедомир и Јелена Јовановић. Последњи солидан приход ковинска фирма је остварила 2015, кад је остварила добит од 11 милиона динара.

Пропао је и Јовановићев посао с фирмом „Kирка Сури“, па и са Либерално демократском партијом. Рачун Јовановићеве странке се, према подацима Народне банке Србије, налази у блокади од 12. децембра 2016. године.

Странка готово да нема никакву имовину, али зато има тужбе, којима се потражује износ од 1.107.072.806 динара. Против ЛДП-а је вођено више од 280 извршних судских поступака. Међу повериоцима су многи судови у Србији, прекршајни и привредни, као и јавна комунална предузећа, фирме, Град Београд, Пореска управа, градско стамбено предузеће Београд, Београдске електране, Телеком, Рингијер, Политика, Фонд ПИО, Телевизија Фокс, која тражи 10 милиона динара, па и неколико локалних телевизија.

– За мене је политика најискренији начин да помогнем народу – тврди Чедомир Јовановић.

За Александра Вучића је Јовановић само један уцењени несрећник, коме над главом висе кривичне пријаве. Да би избегао правду, глуми опозиционара и свом снагом се бори да остане на политичкој сцени.

– Дај кредит Чеди, требаће нам – рекао је Вучић 2013. године тадашњем министру привреде Саши Радуловићу.

То је био један од разлога за Радуловићево незадовољство, које је довело до пада владе у којој је Ивица Дачић био премијер, а Вучић први потрпредседник и министар одбране. Ипак, Вучић се и данас држи тих принципа, државним новцем плаћа свакога за кога мисли да ће му бити потребан. Такав статус има диктаторов незванични консиљере Владимир Поповић, звани Беба.

Поповићев Институт за јавну политику добија уносне послове с Владом Србије. Министарство за рад и социјална питања пре две године доделило је Поповићевом Институту посао на унапређењу система социјалне заштите у вредности 9,48 милиона динара. Недавно је Поповићева фирма ангажована за промоцију отварања нове лабораторије Агенције за заштиту животне средине. Промовише се Агенција која постоји неколико година, а сада се само пресељава у другу зграду, такође стару. Таквим диловима Вучић новац из државног буџета пребацује на рачун својих политичких и пословних ортака.

По том принципу, Управа за капитална улагања Аутономне покрајине Војводине закључила је 26. маја 2020. уговор са издавачком кућом Рингијер Аксел Шпрингер Ферлаг, по коме се обавезала да сваки промотивни текст у Блицу плаћа 60.000 динара и то без навођења да се ради о плаћеном огласу. Истог дана, исти уговор Управа је потписала и са листом Ало, само с благим попустом, па ће плаћати 57.000 динара по тексту.

Вучић је опљачкао и опустошио Србију. Пођармио је државне институције и, што је најгоре, изазвао је опасне поделе у народу. После свега, он зна да ће, кад падне с власти, морати да плати цену својих злочина. Засад, цену плаћају грађани. То мора да се прекине док није касно, ако већ није.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

МУП планира надзор са 8100 камера, непознато да ли већ користи софтвер за препознавање лица

2.3 (3) Документ МУП-а по први пут званично наводи да ће се у оквиру овог …

РЗС: Пад БДП-а у Србије у другом кварталу 2020. године за 6,5 одсто

1 (1) Према флеш процени Републичког завода за статистику (РЗС), реални пад бруто друштвеног производа …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *