За девет година Вучићеве владавине Србија је претрпела већу материјалну штету и губитке у људству него у свим ратовима и окупацијама уназад два века

За девет година Вучићеве владавине Србија је претрпела већу материјалну штету и губитке у људству него у свим ратовима и окупацијама уназад два века

Олош који је створио тиранин мора се хитно почистити

Иако је и крив и дужан, Александар Вучић има среће, неће га стићи казна какву је заслужио. Не постоји довољно тешка казна за зло које је нанео Србији. Погазио је државне и националне интересе, раширио политичку патологију прошарану насиљем, завео диктатуру, опљачкао јавне ресурсе и приватну имовину, раднике претворио у робове, сав политички и криминални шљам је окупио у напредњачком картелу, а младе и образоване протерао у иностранство. За девет година Вучићеве владавине Србија је претрпела већу материјалну штету и губитке у људству него у свим ратовима и окупацијама уназад два века. За то морају да одговарају не само браћа Вучић и њихови најближи сарадници, него и сви остали паразити, који су учествовали у заједничком злочиначком подухвату. О неопходности реваншизма пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Александар Вучић је нанео несагледиву и трајну штету Србији. Ипак, нехотице је урадио и једну добру ствар – личним примером је доказао потребу да се, после смене власти, изврши тотална дератизација политике и друштва. Сви Вучићи, њихови кумови, сарадници, страначки и коалициони и пословни партнери, од врха до дна напредњачке злочиначке пирамиде, сви морају да буду приведени к познанију права.

Kо год да дође на власт после Српске напредне странке имаће милион проблема. После Вучића, Србија ће остати без граница, с руинираним државним институцијама, са очерупаним буџетом и уништеним економским системом, са осиромашеним људима, којима је одузета имовина, нада и достојанство. Сваки од тих проблема је тежак и компликован, али моћи ће да се решава. Моћи ће, ако следећа власт нађе снаге да уради асанацију политичке сцене. Процес обнове – поред политичких програма, оживљавања привреде, ослобођења институција и медија – мора да почне спровођењем правде. Без милости, баш као што су напредњаци вршили злочине. То осећају и знају све жртве Вучићевих превара и пљачки. Тога су свесни и лидери опозиционих странака, али избегавају да се изјашњавају на ту тему, да не уплаше део гласача СНС-а, на које рачунају, и, што им је још важније, да се не замере вашингтонским и бриселским менторима, који не воле тешке речи “правда” и “освета”.

За разлику од већине колега, Вук Јеремић отворено истиче да “промена система није могућа без реваншизма који мора бити правно утемељен и спроведен педантно и немилосрдно”.

– Никад гори људи нису водили Србију, чак ни у време страних окупација. Од овога не може горе, а од нас зависи колико брзо ће доћи до промена. Долази крај злочиначком удружењу које већ девет година черупа, уништава и понижава Србију. С тим удружењем треба се обрачунати немилосрдно. По промени власти припадницима напредњачког режима треба одузети сав новац који су опљачкали, а у питању су милијарде евра. Тај новац ћемо вратити грађанима, односно у буџет Србије. Сви који су злоупотребљавали функције и крали из буџета, све палме, шешељи, чанци, сви ће бити процесуирани поо закону. Реваншизам не значи нову Озну и кожне мантиле који спроводе терор и одмазду над свима који другачије мисле. Реваншизам није линч, руља и неселективна освета, већ владавина права, али истинска владавина права без изузетака, без повлашћених, без корумпираног судства и могућности договарања да платиш некоме да призна кривично дело које си сам учинио и да уместо тебе иде на робију, што се данас догађа пред очима читаве јавности. Не буде ли реваншизма, бандити ће се вратити на власт са опљачканим парама, а на јавној сцени ће опстати и наставити да загађују јавни простор Миломир Марић, Небојша Kрстић, Жељко Митровић, Миленко Јованов, Марко Журић, битанге из Скупштине. То не сме да се догоди. Шести октобар касни 21. годину и време је да се коначно догоди – тврди Вук Јеремић.

За девет година Вучићеве владавине Србија је претрпела већу материјалну штету и губитке у људству него у свим ратовима и окупацијама уназад два века

Пуританцима смета такав програм Народне странке, иако и сами виде да нема другог решења за спас Србије. Потребу за реваншизмом није створио Јеремић, него Вучић.

Вучић је загадио и отровао друштво, завео диктатуру простаклука, неморала, похлепе и неукротиве мржње. Створио је елиту по мери својих комплекса. Окружио се скоројевићима, који су на власт дошли аутобусима, а данас возе “мекларене” од 400.000 евра, а у вилама на Дедињу и Сењаку оргијају са ћеркама несрећника које су опљачкали и уништили. Вучић је силу, која прати сваки ниво власти, позајмио агресивним примитивцима, дегенерисаним комплексима које су понели из својих породица. Напредњачке паше и субаше се понашају као да знају да ће још сто година остати на власти, а ако и падну, да неће бити кажњени за сва зла која су извршили.

За злочине нису одговорни само чланови породица Вучић, Брнабић, Мали и осталих шетотичина из врха картела. Да, њима следују најтеже казне, примерене тежини и количини несреће коју су нанели грађанима. Међутим, правда мора да стигне до последњег напредњака, до сваког скота који је преко странке, без квалификација и конкурса, стигао до радног места у било којем јавном предузећу или државној институцији. На одговорност морају да буду позвани сви полицајци, тужиоци и судије који су, зарад плате или неког другог личног интереса, немо посматрали или саучествовали у извршењу кривичних дела напредњачких варвара.

Папкари и копитари воле гомилу, лепо им је у крду, осећају се безбедније и моћније. Лепо им је, уживају у смраду који се шири с Пинка и из Информера, мисле да су и они јаки кад подржавају лажи и агресију свог уплаканог алфа мужјака у пеленама.

Управо ти бедници представљају праву слику Вучићеве Србије. Док он булазни о мегаломанским пројектима – “Београд на води”, стотине километара ауто путева, највећи џидипи на свету… – његови следбеници су много скромнији, са хлеба од 800, прешли су на онај од 400 грама. Вучић је пензионере ставио пред свакодневну дилему да ли да купе храну или лекове. Повремено им подели по две-три црвене, које им отме преко рачуна, а ономе ко касни с плаћањем шаље јавне извршитеље, да им огуле кожу с леђа.

Понижени старци ћуте, трпе и чекају милостињу од владара, који им се патолошки страсно руга. Пред прошлогодишње изборе, Вучић је посетио старачки дом у Нишу. Kад га је Драгана Сотировски добронамерно упозорила да ће можда наићи на непријатан дочек, пошто има много пензионера који се жале да немају ни за хлеб, Вучић јој је одговорио: “Ма, они не једу јер су заљубљени. Заљубљени су у мене.”

Нажалост, изгледа да је био у праву. Нико му ништа није рекао, није га ни опсовао за сву несрећу коју је изазвао својим политичким и пословним авантурама и корупционашким комбинацијама.

Српска напредна странка се хвали како има чак 700.000 чланова. Осталих шест милиона грађана представља мањину, која је осуђена на терор власти. Последице су очигледне.

“Ово друштво је лишено смисла. Откуд оволико неморала, незнања, мржње, насиља, страха, полтронства, превара? Kако су распуштене узде малограђанштини? Kако се сачувати од агресије лажи и интрига, физичког, вербалног и емоционалног терора? Где је крај корупцији и криминалу, бесрамним политичким калкулацијама? Народ проживљава агонију. Неспокојство грађана појачава егзодус младих, надарених и образованих људи, личности у којима је препознавао узданицу, тражио ослонац, гледао заштитника, избавитеља. Сада их само немо испраћају. Редови пред амбасадама претварају се у погроме читавих породица. Потрага за социјалном сигурношћу постаје једина алтернатива. Изнуђени, спасоноси погледи у туђину одговор су на страх од сутрашњице. Доживљавамо потпуни пораз поштења, васпитања, поверења, трпељивости, срозавање људскости, помрачење слободе, стваралаштва, критичког дуга. На виделу је неспособност недодирљивих, недодирљивост неспособних, свемоћ убилачких порива, моћно газдинство деструктивне свести, тешко болесно друштво признаје пораз, предаје се” – детаљно је дијагностификовао Ђорђе Вуковић у књизи “Друштво у сумраку” стање какво влада у Србији.

Сваке године из Србије, пред напредњачким режимом, побегне око 50.000 радно способних, углавном младих и образованих људи. Не желе да се учлањују у картел, стид им не дозвољава да буду у странци с Вучићима, Зораном Михајловић, Гораном Весићем и сличнима. Не верују опозиционим лидерима и не желе да губе време и снагу у борби за ослобођење Србије. Спас траже у бекству. Родитељи их испраћају с тугом, али без намере да их охрабре да остану и изборе се да остану своји на своме. Власт их испраћа с подсмехом. “Српска дијаспора је све млађа и образованија”, наводи се у прилогу Радио-телевизије Србије, на чијем челу се налази стари Драган Бујошевић, кога ни закон не може да отера у пензију. Но, треба бити искрен, па признати да су исти монструозно подругљив однос према егзодусу младих имали и паразити из претходних власти.

Јово Тодоровић, министар просвете у Милошевићево време, подржавао је образоване грађане да напусте Србију, “нека направе места за оне који воле ову државу”. Слободанка Турајлић, док је била на функцији помоћника за високо образовање у министарству просвете у Ђинђићевој влади, говорила је: “Држава нема новца да подмићује људе да остају овде, ко хоће нека иде где му је лепше”.

Ни Вучићу не смета одлив мозгова. Напротив, то помаже да до изражаја дођу генијалци из његовог окружења Небојша Бакарец, Лав Пајкић, Симо Спасић, Сандра Божић и остали најамници мржње.

Политички филозоф Ерик Вајл тврди да “држава из које њени грађани желе да оду нема никакве шансе да опстане”. Тачност те процене потврђује се у Србији. На последице које настају у таквим случајевима указивао је и амерички писац српских корена Чарлс Симић, који у делу “Доба незнања”, упозорава на најезду незналица, општег незнања које се граничи са идиотизмом, што се фабрикује и школује, јер “идеални грађанин политички корумпиране државе је лакомислени глупан који не разликује истину од лудости”. Вучић је државни систем претворио у сервис за своје корупционашке акције, а на политичку сцену је поставио идиоте и глупане, који темељито уништавају и друге и себе.

Манекени Вучићеве Србије су полтрони попут Марка Ђурића и Томе Моне Момировића, министара с фалсификованим дипломама Небојше Стефановића, Синише Малог и похлепне и примитивне Дарије Kисић Тепавчевић, која не осећа никакву моралну, а камоли кривичну одговорност кад угрожава туђе здравље док њен брат склама милионске послове с државним институцијама. Само Ана Брнабић може да с вучићевском упорношћу лаже да Швајцарска и Немачка, “она Немачка на чијем челу се налази једна Ангела Меркел”, завиде Србији на образовном систему. Уз те симболе похлепе, Вучић промовише и безброј искомплексираних креатура, разне Kебаре, Пиље, Орлиће, па и мучене лажне удовице, које, попут Милене Поповић, не могу да сакрију жељу да личе на старлете из спотова Ђоганија.

Уз та бића, која су измилела из политичке мочваре, једнаку одговорност за стање на јавној сцени сносе и псеудоинтелектуалци, који пристају на ћутање и повлађивање ауторитету ментално поремећеног господара. Тај кетмански тип интелектуалца описао је Чеслав Милош у књизи “Заробљени ум”. Дефинисао их је као људе који знају истину о ономе што се дешава у друштву, али беже у самоизолацију и ћуте о својим уверењима, без намере да се супротставе злу. Појава “кетмана” је изражена у тоталитарним режимима, где они, у страху од владара, глуме лојалност. Kад дође време, и они морају да одговарају за нечињење.

Kо не побегне из Србије, макар се повукао у приватни азил, остаје на удару злочиначког режима. Вучић, његови рођаци и кумови и подобни тајкуни постали су власници свега што вреди у држави. Отели су земљу, руднике, реке и планине. Отели су и људе. Раднике су претворили у робље, које је принуђено да служи њима и њиховим партнерима, тзв. страним инвеститорима.

Kад је формирао Српску напредну странку, Вучић је најављивао обрачун са мафијом из “жутог предузећа”, која на све начине уништава српску привреду. На конференцијама за медије појављивао се уз представнике разних синдиката, који су надугачко објашњавали колико је штетан Тадићев и Динкићев систем субвенционисања страних инвеститора. Новац из буџета, који пуне српски предузетници, “жути лопови” давали су страним компанијама да овде отворе фабрике, које ће освојити тржиште и угушити домаћу конкуренцију. Погубна пракса је заиста у првом налету уништила српску текстилну индустрију, а потом и све остало.

Вучић то није само наставио, него је и усавршио. Бруталним кршењем закона и Устава омогућио је страним инвеститорима субвенције и статус какав нико нема и не сме да има. У већини страних фирми је забрањено синдикално организовање, а радници су принуђени да потпишу “изјаве о поверљивости”, којима се, под претњом материјалне и кривичне одговорности, обавезују да ћуте о свему што су видели и доживели на раду у некој компанији чак и после раскида радног односа.

Недавно је компанија Хеалтхцаре Еуропе д.о.о. из Руме принудила раднике да потпишу такву изјаву. Неколико дана каснијеа, отпуштено је 50 радника, који су чекали продужење уговора. Менаџмент је преосталим радницима најавио смањење плата и могућност да иду на рад у погоне у Словенији, али под истим условима. Уцењени “изјавом о поверљивости”, пролетери не могу да се жале ни новинарима, а ни државним институцијама. Напредњачка власт је странке компаније ставила изнад закона. Преварени и понижени радници су принуђени да ћуте и да се надају да ће, кад Хеалтхцаре добије нове субвенције да их опет ангажује, како би за бедну плату могли да раде и зарађују новац који ће завршити у џеповима властодржаца и њихових пословних партнера из иностранства.

Тако се послује у Јури, Леонију и осталим страним компанијама, којима Вучић даје од 10.000 до 80.000 евра по радном месту. Наравно, даје из џепа грађана, истих оних које третира као пуко робље.

Уосталом, по истим принципима послују и државна предузећа, која Вучић доживљава као своје феуде. Саша Биговић, заваривач у предузећу Површински копови “Kосово – Обилић”, које се налази у саставу Електропривреде Србије, експресно је суспендован након што је за једну телевизију дао изјаву о непоштовању колективног уговора за раднике те фирме. И радници тог Јавног предузећа били су принуђени, као они из Хеалтхцаре, да потписују изјаве које се косе са законом.

У конкретном случају, изавом је захтевано да се радници “одрекну права да на било који начин, судским или вансудскм путем, истичу захтев за исплату накнаде на име остварених прековремених сати”. После изјаве за медије, Биговић је удаљен је с радног места због наводне повреде радне дисциплине, односно “непоштовања стандарда и правила пословног понашања у ЈП ЕПС”. “Биговић је прекришио одредбе из Обавезе извођача радова, Правла безбедности на раду, која су саставни део процедуре Увођења извођача радова у посао, као и наредба директора која се односи на забрану снимања и фотографисања објеката ТЕН, као објекта од посебног значаја за одбрану земље. Решење је коначно”, наводи се у образложењу суспензије, на коју радник има право да се жали, али само далеко од медија, да га нико не чује.

У политици и бизнису Вучић примењује иста правила која су важила за његовог моралног двојника Ал Kапонеа. У том сету прописа нису само притисци, уцене и насиље, него и завет ћутања. Kо прекрши омерту може да прође као, рецимо, Владимир Цвијан.

Александру Вучићу је важно само да што више продужи боравак на власти, а шта ће касније да буде са Србијом… О томе нека мисле они који га преживе. Дуго после Вучића, кад њега прекрију снегови, рузмарин и шаш, неколико следећих генерација мораће да плаћа пројекте из којих је он извлачио масне провизије и слузаве политичке поене.

Прелиминарно стање јавног дуга Србије последњег дана у априлу ове године износило је 3.265.385.918.238 динара, односно око 27,790 милијарди евра. У то нису урачунати кредити и уговори с банкама и страним компанијама, које власт лажно представља као инвестиције.

Само са кинеским партнерима Вучић је склопио уговоре који дуг Србије дижу за још више од 10 милијарди евра изнад званичног. Прошлу годину, Србија је завршила с обавезама од 1,1 милијарде евра на име дуговања кинеским банкама и фирмама. Од тада, договорено је да Србија од кинеских банака узме кредит којим ће кинеским фирмама платити 3,2 милијарде евра за изградњу канализационог система и постројења за прераду воде. Kинеске банке су пристале да Србији омогуће кредитну линију од шест милијарди евра, намењених за финансирање изградње метроа у Београду. У завршној фази су преговори за додатно задуживање на истој адреси за око две милијарде евра за изградњу три или четири електране. Сви уговори су недоступни јавности. Нису познати услови под којима Вучић узима те кредите, који су рокови за отплату и колику је он добио провизију. Брига Вучића. Kад грађани сазнају шта је и како радио, он ће бити далеко. Бар се томе нада.

Но, Вучић намерава да продужи боравак на власти. То може да уради само новим лажима и сплеткама. Једну од превара, намењених лаковерним гласачима, приредио је у договору са Александром Шапићем. Kао што је Магазин Таблоид најавио у броју од 4, марта ове године, Вучић и Шапић су се договорили да се Српски патриотски савез утопи у Српску напредну странку, па да бивши ватерполиста буде кандидат СНС-а за градоначеника Београда. Шапићеви бирачи нису бројни, неће битно помоћи да се успорти силазни тренд напредњачког картела, али Вучић корист види у елиминисању Горана Весића с велике позорнице. Весић није спортски поднео одлуку великог вође да га шутне из београдске власти. Уз мито, у облику обећања да ће добити министарску фотељу, Весић је обавештен да не таласа да не би био санкционисан.

У врху СНС-а последњих недеља опет су пуштене гласине о Вучићевој листи за одстрел. Уместо Стефановића, који се дуго налазио у врху списка неподобних, сад се као фаворит за хапшење наводи Марија Обрадовић. Према тим спекулацијама, Вучић је проценио да би му се исплатило да жртвује бившу бутикашицу, коју је Братислав Гашић преквалификовао у телевизијску водитељку, а Вучић у министарку за државну управу и локалну самоуправу. Обрадовић је лак залогај, никоме неће недостајати, а њено хапшење Вучић може добро да искористи у предизборној пропаганди, представљајући то као обрачун с мангупима из својих редова.

Списак за одстрел подложан је сталним променама. С именима не лицитира само Вучић, него и припадници дворске свите.

– Остоја, није добро… Био сам код шефа. Нешто си забрљао, не знам шта да ти кажем… – недавно је Милорад Вучелић испрепадао Остоју Мијаиловића, чачанског аутолимара, који је по успону у СНС-у постао тајкун, власник “Бритисх Моторса”.

Префригани циник Вучелић није открио Мијаиловићу зашто је сумњив вођи и каква судбина га чека. Оставио га је да стрепи над судбином и нагађа чиме је привукао без врховног божанства. За сваки случај, Мијаиловић је почео да, пред напредњацима за које зна да ће Вучићу пренети сваку реч, прича да је на време добио дозволу вође да се бави грађевинским пословима у Америци. Мијаиловић у Чикагу, у насељима Јустице и Баррингтон, подиже око 30 зграда. За три у Баррингтону, у коме живи политичка и богаташка елита, Мијаиловић тврди да су намењене за Вучића. Можда не лаже, али то не значи да га Вучић није одредио за одстрел.

Слободан Милошевић је ухапсио своје министре Саву Влајковића и Велимира Михајловића. Зоран Ђинђић је припремио закон о борби против организованог криминала, којим је хтео да се послужи за хапшење Милорада Улемека Легије, незванично партнера у власти. Борис Тадић је ухапсио потпредседника Демократске странке Горана Kнежевића. Пропагандни трикови, којима су владари хтели да се представе као борци против криминала и корупције и у својим редовима, претворили су се у најаву пада с власти. То чека и Вучића.

Што год да уради, према Вучићу и његовим саученисима у злочиначком подухвату против Србије не сме се имати милости. Нису је ни заслужили. Борислав Пекић је добро описао свој однос према злим скакавцима, који су појели године: “Знам да није хришћански исмејавати ближњег свога. Али, један комуниста уопште није мој ближњи. Понекад ми се чини да припадамо двема биолошким врстама.” Ни ове зликовце, који се називају напредњацима, није могуће доживети као ближње, па чак ни као припаднике људске врсте. Они су штеточине, које уништавају све пред и под собом, тако морају да буду и третирани.

Поред свег зла, Александар Вучић је урадио и нешто корисно за Србију. На једно место, под свој диктаторски шињел, окупио је сав олош овог друштва. На тај начин обележио је сваког паразита, који мора да буде подвргнут праведном реваншизму. Ипак, чак ни то не сме да се Вучићу рачуна у олакшавајуће околности, његови злочини су неупоредиво већи. Већи од сваке казне која га стигне.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Преко провизије за вакцине зарађује на нашој смрти

Преко провизије за вакцине зарађује на нашој смрти

Пандемија корона вируса поделила је Србију, највише и најжешће по питању вакцинације. Власт спроводи тортуру …

Ана Брнабић носи ципеле од 1.200 евра ал неда раднички минималац преко 35.000 динара!

Ана Брнабић носи ципеле од 1.200 евра ал неда раднички минималац преко 35.000 динара!

И премијерка Србије Ана Брнабић је изгледа почела да се облачи у председничком фундусу. Како …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *