Тачна евиденција запослених код државе не постоји, па и најаве о сређивању стања у јавном сектору тешко су изводљиве, а законска решења у овом тренутку доприносе тек приближавању радних услова у државној и приватној служби.
Министарство финансија наводи податак из октобра 2013, према којем је у јавном сектору тада радило 740.000 људи.
Од тада до јануара ове године, према речима бившег министра финансија Лазара Крстића, још је 40.000 људи запослено, па и то није коначан број, јер, како је навео, од око 10.000 државних институција многе нису доставиле податке о броју запослених.
Све то би, наиме, могло број запослених у државној служби да увећа до неких 780.000, а за коначне и прецизне податке, додао је, мораћемо да сачекамо нови закон о регистру.
Крстић је при томе поменуо и да је у јануару ове године број запослених смањен за око 4.000, те да би се том динамиком за две године са списка за плаћање из државног буџета могло скинути неких сто хиљада радника, али, нагласио је, и тада бисмо, са 20 одсто запослених у јавном сектору, били изнад европског просека.
У Немачкој у јавном сектору ради 10,3 одсто од укупног број радника, а у другим европским државама тај проценат се кремеђу 10 и 18 одсто.
У нашем случају, за плате запослених у јавном сектору држава издваја 30 одсто свог буџета.
У таквој ситуацији, на питање колико су приближена радна права у државној служби и код приватника, након што је влада јуче проследила скупштини сет закона о државним службеницима и о раднима односима у државним органима, стручњаци кажу – не значајније, па ни уштеде на том пољу не могу за сада оправдати очекивања.
Министарка за државну управу и локалну самоуправу Кори Удовички је, образлажући предложене измене закона, навела да су оне сачињене тако да изједначе радна права државних службеника и запослених у јавном сектору са правима радника код приватника, те да ће у том смислу категорија минулог рада бити на једнак начин третирана.
То значи да ће и државним службеницима убудуће да се рачуна само радни ангажман код актуелног послодавца, односно да неће моћи да се преноси, а као пример је навела да, рецимо, ако неко ради у болници па пређе у државну управу минули рад неће бити исплаћиван за време проведено на раду у болници.
Консултант Драгољуб Рајић тврди за Тањуг да је добро што се ради на приближавању права запослених у државној управи са правима запослених у привреди, јер се они углавном издржавају од новца које запослени у привреди акумулирају.
“Међутим, ова одлука о другачијем обрачуну минулог рада ће вероватно погодити само оне који су радили у приватном сектору пре запослења у државној служби, а нажалост, таквих нема много”, сматра Рајић.
Томе у прилог помиње податак да је од 2008. до почетка ове године у приватном сектору без посла остало 280 хиљада људи, док је истовремено запослено 245 хиљада у јавном сектору и државним службама, при чему, додаје, већина тих људи није дошла из приватног сектора.
“То значи да ће њима минули рад и даље бити обрачунаван по старом систему и за све године радног стажа. Ефекти ће бити много мањи него што ће бити у приватном сектору”, изјавио је он.
Рајић констатује да су права запослених у државној управи и привреди и даље различита, па зато предлаже да се измене још неки важећи акти, чиме би се радна права државних службеника више приближила онима која имају запослени код приватника.
Да су државни службеници практично заштићени од новог Закона о раду, Тањугу је недавно указао заштитник грађана Саша Јанковић који је навео да је рад запослених у државној служби и локалним самоуправама дефинисан Законом о државним службеницима и Законом о раднима односима у државним органима.
“Ако узмемо у обзир да је држава јако велики послодавац и да су локалне самоуправе такође велики послодавац, онда испада да се на велики број радника не односи Закон о раду”, изјавио је Тањугу заштитник грађана.
Министарка Удовички јуче, након што је влада предложила измене два закона, није могла да каже на који број људи се најновије законске измене односе, већ је нагласила да ће укидање минулог рада важити за запослене у државној управи, јавним установама и локалној самоуправи, али не и за оне који раде у јавним предузећима, који су, како је раније рекла, највећи проблем.
Танјуг
‘Titic
ovde da padne bomba nijedna majka nebi zakukala. sem od ove dvojice plavaca. a nista im nebi ni bilo i bog nece gore da prima jajare oni ce zive sto god
MA NISTA NEZNAJU TO I POKAZUJU IZ DANA U DAN
Нико из породице АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку веру.
Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар., Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у евро-атлантског фанатика, доказао склоност ка издаји.У време бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар против информисања, Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму. У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њен син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне одбране косовске колевке српства.Вучићи нису одбранили Косово, али, успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у Ју бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели да продају станчић у блоку 45 и, за исте паре, купе неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очигледно, херојском клану Вучић много више исплатио него несрећницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.
Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахри Муслијуом, бившим Ангелиним колегом с Телевизије Београд.
ЗАПОСЛИО САМ 50 ДРУГОВА ИЗ СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ,ПА ШТА !
Београд – Нисам запослио само 19 сарадника, како тврде ваши извори, већ између 40 и 50 људи – каже др Владо Батножић, директор Завода за здравствену заштиту радника “Железница Србије”.
Нико од функционера СНС које је „Блиц“ позвао није желео да коментарише партијско запошљавање: Др Владо Батножић
Наиме, у писму које је “Блицу” пре два дана доставила група лекара Завода наводи се да је Батножић, откако је у јуну 2013. године преузео руководеће место, запошљавао по партијско-пријатељској линији, доводећи на места саветника, помоћника, правника, секретарица, менаџера и других чланове СНС, пријатеље из МУП-а, чак и родбину председнице Управног одбора те установе.
„Кад дођете на руководеће место, онда правите свој тим. Није ми партијска припадност била одлучујућа, гледао сам да поставим људе који ће радити и донети резултат. Сменио сам пет-шест директора и знам да се многима није допало. Нисам ја омиљени лик у овој кући. Мој посао су паре, да их зарадимо. Да имамо опрему, добре лекаре и добре услуге. Заборавили су да наведу имена младих лекара које сам запослио“, самоуверен је Батножић који је од оснивања странке члан СНС.
У писму су наведена имена и функције 19 новозапослених, од којих је чак 13 из СНС, а четворо из Батножићевог Општинског одбора Савског венца (секретар, председник омладине и два члана), где је био председник Савета за здравство.
„Више немам времена за тај савет. Радим у Заводу по 18 сати, од установе која је била губиташка довели смо је у плус. Шта моји лекари и запослени раде у слободно време, да ли су чланови партија или не, то ме не интересује, већ само резултат“, каже Батножић.
За сваког од поменутих запослених чланова СНС он каже да су му били потребни и за сваког има оправдање. Неке је, каже преузео, као што је саветник др Драгољуб Филиповић, пензионисани лекар који је остао да ради услед недостатка лекара специјалиста медицине рада. За саветника је узео Зорана Мемића, такође пензионисаног у МУП, по професији графичког дизајнера да му, како каже, уређује сајт.
„Било је неколико запуштених области, па и сајт је био катастрофалан. Довео сам човека који ради по уговору о делу за накнаду од 35.000 динара“, каже директор, додајући да је за исту накнаду и такође по уговору о делу ангажовао познаницу из МУП-а Мирку Милисављевић, архитекту.
Симоновић без коментара
Смењени директор “Железница Србије” Драгољуб Симоновић у писму групе лекара оптужен је да је за чланове Управног и Надзорног одбора тог Завода довео пријатеље и рођаке, да је чак и личног шофера именовао за члана УО. За време мандата је запослио више од 100 својих људи. Вођење сарадника по елитним ресторанима где се на трошак „Железница“ праве рачуни и по 1.500 евра, огромни трошкови за путовања и репрезентацију постали су стандардни начин Симоновићевог пословања. До јучерашњег броја директор Симоновић није одговарао на наше позиве.
Дугачак је списак новозапослених где се, међутим, издвајају имена родбине председнице Управног одбора др Здравке Поповић Станковић. Признаје да је запослио њену кћерку, 30-годишњу Бојану Луковић, образлажући то упражњеним местом.