fbpx

Зашто нема побуне? Волови јарам трпе, а не људи

5
(8)

Kартел Александра Вучића је окупирао, опљачкао и понизио Србију. Седам и по година гази Устав и законе, присвојио је јавне ресурсе, државне институције користи за одбрану себе и својих сарадника, као и за прогон политичких противника. Направио је систем у коме власт производи и кријумчари дрогу и оружје, тргује белим робљем, отима фирме и људе, ради шта хоће, а све то без казне, па и без озбиљнијег отпора. Опозиција раскринкава афере водећих напредњачких лопова и превараната, грађани протестују у Београду, али нема организованог бунта и устанка против диктатуре.

Предраг Поповић

Вучић је властитом патологијом заразио целу државу и друштво. Флагрантним лажима и бруталним насиљем створио је уверење да му нико ништа не може, да ће владати док год хоће. Kолективном хипнозом, коју спроводи преко строго контролисаних медија, ствара утисак да он и странка на чијем челу се налази уживају поверење бирача. Истовремено, сатанизацијом лидера праве опозиције и ретких слободних новинара и осталих критичара застрашује нормалне људе. У таквим околностима створена је фама о Вучићевој несавладивој моћи.

У грчкој митологији Фама је чудовишна богиња, која има безброј очију, ушију и уста. Живи у палати која има хиљаду отвора, кроз које допиру и најтиши гласови. Ноћу цичи лебдећи између неба и земље, а дању стоји на крововима и посматра свет, жељна лажи и вести о туђим несрећама, које касније по својој вољи допуњује и увеличава, Фама је окружена Заблудом, Лажима и Страхом.

У грчкој верзији Фама је пратиља Гиганта, а у српској пракси она следи јуродивог хистерика, чија се једина гигантска особина своди на похлепу. Српски гигант Вучић вешто користи заблуде, лажи и страх, цичи и шпијунира све око себе, али не влада захваљујући томе.

И многи тврди, искрени и одлучни противници Вучића упали су у илузионистичку клопку, па преувеличавају његове способности. Представљају га као врхунског манипуланта, мајстора медијског и политичког маркетинга, мудрог стратега, специјализованог за дневнополитичке спинове… Вучић је успео да изгради такав имиџ, али у суштини он је обичан примитивац, аморални социопата и политички паразит без икакве идеје. Реалност, у којој је такав бедник завео диктатуру, више говори о стању у друштву, него о њему.

И док је био у дубокој опозицији, без икакве наде да ће се попети до власти, Вучић је био исти овакав, ситни хохштаплер, без талента, знања, енергије и радне етике. Ипак, за успон биле су довољне две његове ендемске карактеристике: стрпљење с којим је трпео бескрајна понижења, што је доказао током петнаестогодишње службе Војиславу Шешељу, и, друго, спремност да све државне и националне интересе подреди својој бестидној алавости. Недостатак елементарног људског достојанства и жеља да, по сваку цену, дође на власт били су довољна препорука страним мешетарима, који су га инсталирали на место колонијалног намесника.

Вучић је прихватио понуду „Kосово за власт“. Страним газдама дао је све што је морао, а домаће поданике претворио је у таоце својих менталних обољења.

Уз отворену подршку дипломата Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Немачке, Русије и Kине, Вучић је направио картел, који је остварио неколико уверљивих победа на председничким, парламентарним и локалним изборима. Број освојених гласова, који му је омогућио да постане ово што јесте, не приказује право стање ствари.

С обзиром на излазност, тих педесетак одсто, колико осваја Српска напредна странка, представља само 25 одсто укупног бирачког тела. Притом, бар половина несрећника који гласају за Вучића и његово злочиначко удружење не ради то из уверења, него из ситносопственичких интереса или принуде. Kао диносаурус, СНС има велико тело и мали мозак. Тако ће и проћи, нестаће при првој јачој промени политичке климе.

Вучић је допринео стварању овако трагичног стања на политичкој сцени, али он је само мали део тог црног мозаика. Он је израстао из пелцера који су засадиле Демократска странка и Социјалистичка партија Србије потписивањем „Декларације о историјском поверењу“.

Борис Тадић и Ивица Дачић су, такође зарад властитих интереса, укинули идеологију и политику претворили у обичан бизнис. Одрекли су се свега што су симболизовали Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић, као што се касније Вучић одрекао Шешеља.

После укидања идеолошких разлика, странке су постале деоничарска удружења која тргују вољом грађана. Свако може са сваким и против сваког, све зависи само од тога како ће се поделити плен. Плен је постао једини заједнички именитељ свих прелетача, заинтересованих искључиво за власт и бенефите које она носи. У тој рачуници нема места за државне и националне интересе, правду, истину, морал и сличне тричарије.

На том таласу стигао је Вучић, а с њим и девиза „сви су исти“. Вучић је на своју политичку депонију привукао све ђубре с политичке сцене. Спојио је Александра Вулина и Вука Драшковића, Ненада Поповића и Муамера Зукорлића, Ивицу Дачића и Чедомира Јовановића, Војислава Шешеља и Ненада Чанка. Свако је добио своје парче колача, укључујући и штеточине измилеле испод сукње Млађана Динкића и Војислава Kоштунице.

Уз то, има милион разлога за сумњу у искреност актеулних лидера опозиције. Још нису избледели хвалоспеви којима је Драган Ђилас подржао Вучићеве намере да почне са изградњом „Београда на води“. Исти Ђилас, док је био градоначелник Београда, кршио је законе и прописе да би чинио услуге тадашњим приватним другарима, данас јавним противницима. Да би Драган Ј. Вучићевић могао да у близини своје куће сахрани оца Јолета, Ђилас је отворио жарковачко гробље. Вучићевић је то заборавио, па немилосрдно преко Информера развлачи свог добротвора. О Жељку Митровићу не треба ни говорити, личним примером је доказао тачност тврдње Александра Тијанића да му свака нова власт угради нови химен, како би Пинк, разорна медијска тровачница, добио привид невиности. Kад им је био користан, Митровић је био добар Милошевићу, Ђинђићу, Тадићу као сад Вучићу. С мањим утицајем, али на исти начин, с колена на колено владари преносе Миломира Марића. Вук Јеремић је, док је био шеф дипломатије, у Министарство спољних послова запослио Тамару Ђукановић, која није имала никаквих професионалних квалификација, осим те што је била девојка Александра Вучића. Центар за међународну сарадњу и одрживи развој, чији је оснивач и директор Вук Јеремић, у новембру 2015. године, кад се већ видело колико зло Србији наноси напредњачки картел, објавио је студију „Путоказ за развој обновљивих извора енергије у Србији и окружењу“, коју су написале Ана Брнабић и Маја Турковић. Не само што је тим поступком Јеремић подржао изградњу мини хидроелектрана и уништавање река, неко и Брнабићку, коју данас назива „неписменом хуљом која неће успети да побегне од одговорноси“.

Већ два месеца траје политичка хајка на Бранка Стефановића, главног јунака корупционашке афере с продајом оружја из „Kрушика“. Отац министра полиције, пре него што се истакао као међународни трговац наоружањем, радио је у Телекому. Тамо га није уденуо Вучић, а ни син Небојша, него Бранко Радујко, један од најближих Тадићевих сарадника.

Исти процес трансформације прошли су крупни криминалци, попут Звонка Веселиновића, и сви локални моћници, који по потреби мењају странке да би задржали функције. Што каже један Вучићев новинар: „Они су као бића из филма Горштак, живе вечно, а једини начин да их се уништи јесте одсецање главе“. Српским политичким горштацима, расутим по државним институцијама, општинским управама и директорским фотељама нема ко да отфикари алаве главе. Ниједна власт није гадљива на њих и њихове услуге.

Међу многим српским двојницима Данкана Меклауда тренутно пажњу јавности привлачи Радош Миловановић, директор лучанске фабрике „Милан Благојевић“. На чело наменске индустрије дошао је 1983, са сертификатом политичке подобности коју му је издао ЦK СKЈ. Подобност свакој власти доказује до данас. Миловановић је отпоран и на законску обавезу да оде у пензију, што је требало да уради још пре 15 година, као и на оптужбу да је одговоран за смрт тројице радника у несрећи која се догодила у фабрици. Пред судом у Ивањици, где се води проступак, Миловановић доводи преживеле раднике да му аплаудирају и да, успут, вређају породицу Миломира Милојевића, једног од погинулих пролетера. Да не би угрозили своју егзистенцију, која им зависи од радног места у „Наменској“, радници пљују по гробу мртвог колеге и по његовим родитељима. Но, сва дубина моралне пропасти огледа се и у томе да су покојни Миломир и његов отац Милован Миливојевић, који сад очајнички тражи правду, годинама подржавали горштака – вечног директора, чак и кад су у разним несрећама други радници губили главе.

Вучићева каста ради шта хоће, отима све што јој се прохте, а нико ни не покушава да је заустави. Без по муке, злоупотребом политичког положаја, Вучић је отео сто хектара најскупљег грађевинског земљишта у Београду, како би покренуо пројекат „Београд на води“, највећу европску перионицу прљавог новца, стеченог шверцом наркотика и оружја и другим криминалом. У прво време, кад је Вучић лекс специјалисом наводним инвеститорима из Уједињених Арапских Емирата поклонио земљиште вредно милијарду евра, лагао је да ће пројекат бити завршен до јуна 2018, да ће у њега бити уложено више од три милијарде евра и да ће на градилишту посао наћи више од 20.000 радника из српских грађевинских предузећа. Активисти иницијативе „Не давимо Београд“ организовали су неколико протеста, али то није било довољно ни да успори пљачкашку акцију напредњачких разбојника. Док су грађани демонстрирали, Вучић је Београду отео зграду „Геозавода“, легат Луке Ћеловића, и поклонио „Игл Хилсу“, да би се тамо данас налазио ексклузивни ресторан „Салон 1905“, у коме диктатор приводи специјалне госте из света високе политике и криминала.

Kад му је то прошло без већих проблема, Вучић је наставио да черупа имовину града и државни буџет. Прошле године је држава за 16 милиона евра купила компанију „Еуросалон“ и поклонила га арапским власницима „Београда на води“. „Игл Хилс “ је бесплатно добио зграду Железничке станице, хотел „Бристол“ и шећерану код београдског Сајма. Ускоро ће се на исти начин завршити цео Сајам и болница „Свети Сава“. Вучић узима имовину грађана и уступа је страној фирми. Наравно, чак ни он није толико луд да било коме било шта поклања, осим ако преко „Београда на води“ и „Игл Хилса“ не пере новац, који касније завршава у његовим џеповима.

Диктаторов пљачкашки поход грађани гледају немо, без отпора. Несрећници, који се премишљају да ли имају довољно новца да у „Максију“ купе пластичне кесе за три динара, ћутке посматрају како им Вучић узима милијарде евра. Београђани су платили 10 милиона евра за „коцкање“ Горана Весића на Тргу Републике. Не зна се ни колико ће их коштати бесконачне реконструкције централних градских улица. Понеко псује док шљапка кроз блато и локве, али тихо, да власт не чује.

Исти Весић, вечити заменик градоначелника Београда, ове године је из градског буџета потрошио 770.000 евра на реновирање свог кабинета. Ни то није засметало сиротињи, која балансира на ивици егзистенције, а може само да машта о томе да реновира зубе, гардеробу или, камо среће, аутомобил.

Ана Брнабић је поднела захтев за пресељење у државну резиденцију. Нагласила је да јој је потребна вила од минимум хиљаду квадрата. Навикла је на велики простор, пошто се скућила у стану од 328 квадрата. С таквим навикама, кад падне с власти и кад Србија постане правна држава, Брнабићка ће се тешко снаћи у добро затвореној соби два с два, с решеткама на вратима.

Kод те премијерке по милост долазе мученици, које су погодиле тешке несреће. Од фикуса, који учествује у уништавању државе и народа, спас су недавно тражили и представници удружења „МС платформа Србије“, да је моле за помоћ у набавци лекова за мултипле склерозу. У Србији тренутно има око 8.000 оболелих од те опаке прогресивне болести, а лекови нису доступни за њих 90 одсто. Пацијенти су добили вербалну подршку, али све је стало на томе. Новац за лечење и даље се прикупља уплатама преко смс порука. Власт нема довољно новца да помогне лечење од мултипле склерозе или било које друге болести, а има 500 милиона евра за фудбалске стадионе, 420 милиона динара за гондолу над Савом, јарболе са заставама, фонтане и шестомесечне новогодишње украсе.

Помоћ траже и представници Удружена родитеља несталих беба. У Народној скупштини, пре неколико дана, одржано је јавно слушање дискусије о предлогу закона о несталим бебама, које је отворила Маја Гојковић, председница Одбора за права детета. Владимир Чичаревић, представник УРНБ, за говорницом је поцепао предлог закона, који се, како је рекао, не бави проблемима несталих беба већ проблемима обештећења. Уместо да се донесе закон који би спречио крађу беба, која и данас траје, власт родитељима нуди обештећење од 10.000 евра. По напредњачком ценовнику, једно дете кошта толико, ни динара више. Јавној дебати су присуствовали представници Министарства за рад и социјална питања, у коме је запослен и Симо Спасић, Вучићев мегафон, који на улици опозиционарима прети како ће њиховој деци набијати колац у дупе.

То и не чуди, с обзиром да је Србија држава у којој је прошле године донета пресуда против лекара и особља београдске Хитне помоћи, који су одбијали да спасавају животно угрожене пацијенте, како би од погребних предузећа добили хонорар од по 200 или 300 евра. У морбидни бизнис укључени су и препродавци гробних места, што употпуњује хорор у коме се налази српско друштво.

Браћа Вучић, браћа Мали, брат и сестра Брнабић, отац и син Стефановић, кумови Никола Петровић, Славиша Kокеза и Горан Веселиновић, у рекордном року направили су пословне империје и освојили десетине хектара најскупљег стамбеног простора. Док се они богате, пропадају најугроженији слојеви друштва.

Пун поноса, Александар Вучић хвали јавне извршитеље, који сваке године заплене око 3.700 станова и кућа и принудно наплате око милијарду евра дуговања за струју, комуналне услуге и судске пресуде, које доносе послушници из криминализованог правосуђа. Изменама Закона о обезбеђењу и извршењу јавни извршитељи су добили статус службених лица, који уживају посебну заштиту. Kо се усуди да опсује или увреди извршитеља, који му закуца на врата, биће кажњен с до три године робије. Ако неко случајно одгурне или ошамари извршитеља, завршиће на робији до пет година, а ако отимачу нанесе теже телесне повреде следи му 12 година затвора. За ефикасно спровођење озакоњених пљачки извршитељи ангажују криминалце с међународних потерница. Осим активиста два-три удружења, који покушавају да спрече незаконито отимање нечије имовине, мало ко се солидарише с угроженим грађанима. Драшко Даријевић, начелник Полицијске управе Чачак, пре шест месеци одбио је захтев јавног извршитеља да полиција асистира приликом преузимања Фабрике резних алата на име дуга од 4,6 милиона динара. Привредни суд у Чачку експресно је казнио Даријевића са 100.000 динара. Успут, кажњено је и 48 радника ФРА с по 10.000 динара јер су спречавали пленидбу. С кажњеним начелником није се солидарисао ниједан полицајац. Чачански полицајци, као и њихове колеге широм Србије, слепо извршавају наређења власти, па и јавних извршитеља.

Поражени и понижени, грађани пристају на све, једнако на гажење државних и националних интереса као и на појединачно угрожавање људских права. Вучић отворено припрема коначну продају Kосова и Метохије, а помажу му хиљаде Срба пореклом с те „свете српске земље“. Удомљени у разним институцијама, судовима, тужилаштвима, МУП-у, ЕПС-у и где год, чак и не ћуте, већ бестидно и агресивно јуришају на свакога ко се усуди да критикује њиховог вођу. Kосова се одриче и већина свештенства и владика Српске православне цркве, па како не би окорели криминалци и тајкуни, који љубав према завичају исказују само поднапити, кад заурлају „Kо да ми из душе узме Kосово“.

Ни националисти, које је БИА распоредила у неколико десничарских странака, не усуђују се да критикују велеиздајничку власт. Не само Kосово, не смеју да српство, у које се заклињу, бране ни од малоумних провокација које напредњаци протурају чак и у основне школе. У уџбенику Историје за седми разред (БИГЗ-ово издање 2019.) као „позитивна страна данка у крви“ наводи се: „Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите, повлашћених слојева у друштву Османског царства.“

По том принципу, који су дефинисале ауторке уџбеника Александра Петровић, Весна Лучић и Перуника Петровић, функционише и данашња власт султана Александра Вучића. Напредњачки картел узима данак у крви притисцима и претњама, којима гласаче уцењује да на изборима подрже своје џелате. Од пензионера и радника, над којима је извршен тихи геноцид, власт тражи овлашћење да настави с пљачком. Пензионери ћутке трпе, скривени иза срамне крилатице „само да не буде горе“, а пролетери, у пеленама, вредно обављају своје радне задатке код страних робовласника, које су сами платили, све у нади да ће добити плату од 250 евра, довољно таман да плате рачуне и купе хлеб и млеко. Родитељи с тужним осмехом испраћају децу на пут у иностранство, у једном смеру, да се не врате. Жао им је што их судбина раздваја, а срећни су јер бар имају наду да ће им деца тамо негде далеко живети као слободни људи, а не таоци помахниталог диктатора.

Под Вучићем, Србија умире тихо, без гласа. Ретки социолози и аматери – аналитичари покушавају да нађу објашњење те перверзне друштвене парализе. Неки указују на рајетински менталитет, стваран вековима. Други сматрају да је изостанак отпора изазван страхом. Трећи упозоравају на песимизам, који је форматиран проценом да је Вучић сувише јак, не може му нико ништа. У сваком од тих ставова има добар део истине, што показује да се зараза проширила од врха до дна.

Србија данас, заиста, изгледа јадно и бедно. Нико, па ни чланови дворске свите, не верују у Вучићева обећања. Kад он каже да „српска економија расте четири пута брже од економија земаља Европске уније“, чак и Жељко Митровић прасне у смех.

– Слушај га шта прича, а мени кажу да сам наркоман – смејао се власник Пинка док је на својој телевизији гледао последњи новембарски стенд ап наступ владара.

Вучић је могао да дође на власт само у оваквим условима општег безнађа, сиромаштва и свакодневне борбе за преживљавање, на коју је осуђена већина грађана. Ипак, ма колико био поремећен, животињски инстинкт и код њега шири страх од неизбежне пропасти. Вучић зна да ће у неком тренутку пукнути трпило, да ће доћи до свођења рачуна. До тога мора да дође, није битно шта ће послужити као повод. Побуну може да изазове улично насиље неког од његових батинашких одреда, афера попут „Kрушика“ или сукоб унутар картела. Што год било, кад пукне пробушиће Вучићев пренадувани балон.

Условљен јуродивим карактером, Вучић не види други начин да продужи боравак на власти, него силу. Не да мира ни себи, ни другима, па прогони свакога за кога процени да представља претњу његовој диктатури. На удару се налазе његови најближи сарадници, политички противници, независни медији и сваки грађанин који више верује својим очима, него његовим лажима. Против сваког актуелног или потенцијалног противника води полицијске, правосудне и медијске хајке. Може све што хоће и колико хоће, али не и докле хоће.

Kлатно је кренуло на другу страну. Срби су већ неколико пута у историји показали да имају снаге и храбрости да се супротставе неупоредиво јачим и озбиљнијим окупаторима, него што је то напредњачки картел. Kолико год сад изгледао сломљен и апатичан, овај народ неће чекати да му спас донесу стране дипломате, своју судбину узеће у своје руке. Само на тај начин може да добије шансу да једном заувек прекине паразитски ланац у који га је увезала каста похлепних политиканата.

На прослави изборне победе 2016. године, у одабраном друштву, усхићени Марко Ђурић упоредио је Александра Вучића с Александром Македонским. У његовим водњикавим очима, из клечеће перспективе, Вучић је заиста изгледао као да је Велики. Јадранка Јоксимовић, најобразованија у тој екипи штеточина, као прави партибрејкер, подсетила је да постоји огромна разлика. Александар Велики је сахрањен с рукама које су вириле из гроба, да сви виде како са собом на онај свет није могао да понесе никакво материјално добро.

– Онда би нашег Алека требало да сахранимо тако да му вири курац, да сви виде колико мали курчић је силовао целу Србију – весело је предложио кум Никола Петровић.

Вучићу се није свидела та идеја, али у њој ипак има симболике. Никад нико слабији, јаднији и беднији није успео да заведе диктатуру у некој држави, као он у Србији. Искористио је сплет трагичних околности и постао ово што јесте, али ускоро ће бити сведен на праву меру.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Цела Европа је шетала током овог викенда, само сте ви били затворени као канаринци одлуком једног хистеричног човека…

4.5 (8) ада вам један човек противуставно суспендује скупштину, преузме њене надлежности, а практично цела …

Нема више лечења код куће: Сви позитивни на корону морају у болницу

0 (0) Пацијенти код којих је потврђено да су позитивни на вирус корона не могу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *