fbpx
Фото: Танјуг

Житије једног Жике

5
(11)

Ово је прича о једном Жики. Неко би рекао о било ком Жики. Тако да презиме и није битно.

Жика се родио у једном мањем месту, што би Београђани рекли, „у провинцији“, негде у освит ослобођења од немачке окупације. Оца није запамтио. Погинуо је негде на Сремском фронту, пред Божић 1945. Жика је, дакле, дете палог борца. То му је касније значајно помогло у животу.

Одгајала га је самохрана мајка и трудила се да колико-толико учини детињство Жикино што безбрижнијим. То је било време куповања намирница на тачке и масовних радних акција у којима „нема одмора док траје обнова“. Жику су ти грађевински радови заобишли, био је још дете. Жика није градио ову земљу. То су радили старији од њега.

У школи баш ни у чему није предњачио. Добро, звали су га Жика-Тужибаба, али му је тај надимак до краја основне школе „отпао“. Уписао је „реалку“ у свом месту. Бриљирао је једино у фудбалу. Друга деца га нису обожавала. Уживао је одређене ситне привилегије попут бесплатних излета и екскурзија, јер је, као што рекох, био дете палог борца. Још крајем средњошколског образовања постао је део КПЈ, чиме се јако поносио и што је често у друштву истицао. Имао је обичај да потеже црвену књижицу и у Дому здравља, када је болешљиву матер водио на прегледе преко реда.

Негде 1963. у суседном већем месту уписао је неку вишу школу, коју је без пуно муке завршио 1966. и постао инжењер. То беше време „афере Ранковић“. Иако је у души симпатисао Ранковића, знао је добро кад треба подићи, а када спустити руку. Остале кадрове ЦК није пуно разликовао, а није га нарочито ни занимало. Убрзо је дошла и прва радна акција, на којој је упознао Драгицу, будућу супругу. Венчали су се и одлучили да остану у Жикином родном граду, јер је Жику чекало радно место у тамошњој новоотвореној фабрици. Драгица, која је завршила правно-биротехничку школу, одмах је, на молбу свог мужа, добила посао у Пореској.

Живели су у старој кући Жикине мајке док, недуго затим, нису добили стан од Жикиног предузећа. Тек тада су се одлучили да планирају породицу. Та 1968. година је била најбоља Жикина година. Добио је стан, купио свој први ауто – фићу и добио свог првог сина – Марка. Ником није рекао да је сину дао име по Ранковићевом конспиративном надимку. Те године је купио и свој први телевизор и од тада је своје пуно поверење поклонио једино тој справи. Све информације црпео је једино одатле, њима је апсолутно веровао и никада их није преиспитивао. Новине је ретко куповао јер га је мрзело да чита. Из истог разлога је и избегавао да гледа стране титловане филмове. Студентска превирања нису дотицала Жику. Он је мудро ћутао не знајући о чему се заправо ради, каква права то хоће студенти и која је то „црвена буржоазија“. Није га се тицало, јер он је живео лепо. Није ни упамтио имена тих студентских вођа, а камоли њихову борбу за неједнакост и каснији либерализам.

Међутим, ниједна Жикина веза није могла да помогне здрављу Жикине мајке, која је умрла од туберкулозе већ наредне године. Жика је то тешко поднео. Почео је да посећује кафане и баталио фудбал. Драгица је почела да добија прве шамаре. Међутим, неинтелигентна и затуцана, сматрала је да је тако нешто „нормално“ и да нема разлога за узбуну.
Дошле су и седамдесете и лепше време. Маспок је за Жику био далеко, иако му се све то није допадало. Жика је био преокупиран гланцањем свог новог „тристаћа“ у ком је глумио шмекера у својој варошици, путовао са породицом на летовање у Дубровник и, касније, у Грчку. Негде тих година је почео да повремено посећује СУП и откуцава противнике новог Устава из комшилука и међу родбином референту УДБ. Жики се није чинило да улази у когнитивну дисонансу откуцавајући просрпске елементе, а опет симпатишући умуклог Ранковића. Једноставно, сматрао је да обавља своју партијску дужност.

Затим се, 1975., родио други Жикин син – Огњен. Жика је решио да обнови и догради стару родитељску кућу. Подигао ју је на три спрата – приземље за њега и Драгицу, и први и други спрат, за синове и њихове будуће породице. Тако је бар сам причао. Истина је била да је заправо само хтео да му кућа буде највиша у улици. Међутим, пошто је имао кућу, морао је убрзо да врати предузећу стан, што је била тадашња политика у држави и што им Жика никада није опростио.

Титова смрт му је такође тешко пала. Заветовао се да ће трећем сину, уколико га добије, дати име Јосип. Међутим, то се никада није догодило. У осамдесете се увезао у новом „стојадину“. Тада је и започео свој први прави хоби – изградњу викендице близу градског излетишта. Тамо је проводио скоро сваки викенд у години, завршавајући ситне грађевинске послиће, косећи траву и садећи колицину воћки на плацу. Драгица је избегавала да иде на плац колико год је то могла, јер је он сваку прилику користио да прави забаве, роштиље, пијанке и дружења за своје партијаше. Ишао је Ранковићу на сахрану, где се скупила маса његових симпатизера, показујући, како је он то тада почео да мисли, „снагу српског народа“. Пред крај осамдесетих, Драгица је почела да га убеђује да почну да славе крсну славу, што наш Жика још није прихватао. Трзавице у КПЈ бивале су све веће, а јавио се и Жикин умор југословенством. Почео је поново да тражи свој друштвено-политички идентитет и убрзо га је нашао у једном човеку – Слоби. Био је на митингу на Газиместану и тамо је схватио да почиње ново доба – српско доба. Тада је то први пут и изговорио, а у суштини се само опет приклонио духу времена и новим властодршцима, што је, заправо, била и једина Жикина „врлина“.

Друштвени плурализам био је поприлично збуњујућ за Жику. Зато се и држао комунистичких рецидива као водича у новом систему. Презирао је све са демократским предзнаком, агитовао да убију Драшковића после 9. марта, а потајно је симпатисао Шешеља и његову ратну реторику. Жика се ложио на рат и приче о херојима у антихеројском добу. Никада није ратовао, али су зато ратовали његови синови. Жика је дизао Аркана у небеса као српског јунака, а сопствене синове који су учествовали у пробоју Коридора у Босни и, касније, у бици за Кошаре, ниподаштавао је обраћајући им се вечито са „мали“ и певушећи им „слушај сине, обриши слине“, сваки пут када су изразили другачији став од његовог. Плате је појела инфлација, Жикина породица се окренула шверцу бензина, а Драгица је тих година добила инвалидску пензију јер се „случајно“ оклизнула и пала низ степенице. Није обраћао пуно пажње на избеглице из Крајине, док су пролазили кроз његов градић 1995. Драгица га је убедила да почну да славе Св. Николу. Окачио је икону на зид, али је у истој равни са њом окачио и доста већу Слобину слику. Пуцао је из пушке у небо 1999. дајући свој допринос одбрани земље. Када се рат завршио, изашао је на улицу и викао „Слобо – слободо! Небо си нам ослободио“. Дочекао је оклопну колону наше војске која се повлачила са КиМ сендвичима и флашом ракије. Од прогнаника са КосМета који су касније туда прошли на тракторима је окретао главу. Њега се то није тицало, јер је њему Слоба био непогрешив.

Дошао је и Пети октобар. После тога три године није разговарао са синовима јер је сазнао да су били у Београду да руше режим. Тек после Ђинђићевог убиства напрасно је заготивио покојног премијера и позвао синове телефоном. У међувремену су му се синови одселили – Огњен у Београд, а Марко у Канаду. Касније, када се Коштуничина странка омасовила, постао је и њихов члан, да би после његовог пада величао Динкића, полажући све наде у његов програм за приватизацију и спас пропале фабрике у којој је радио. Спас никада није дошао. Жика је 2009. отишао у пензију, а фабрика је закатанчена. Тај развој догађаја није коментарисао. Своје дупе је спасио, а водио се оном изреком „после мене потоп“.

Наредне године Драгица је отворила продавницу мешовите робе, не би ли она и Жика преживели снабдевајући комшилук свакодневним потребштинама. Он је довлачио производе у свом старом југу, док је она радила као продавачица од јутра до мрака. Тадића-манекена никад није бегенисао и славио је дан када се он, као дотадашњи председник свима попео на перчин. Јесте изгласао Тому, али је бацио око на другог лидера у напону снаге – Александра. Моментално је постао његов фан. Није му сметала ни смањена пензија, ни то што је Драгица морала да затвори продавницу јер је његов лидер довео страни мегамаркет у Жикино родно место. Он је Ацину слику поставио на Слобино некадашње место крај иконе. Волео је да иде на партијске састанке, митинге, као и по партијску милостињу у виду кила брашна, литре уља, киле шећера, сапуна и других ситних потребштина. Жика је жицао то од партијаша сваком приликом, а онда су га и они откачили, схвативши да им је његов глас сигуран и даднувши му качкет и зембил са наштампаним логом странке. Син и унуци из Канаде су их само једном посетили, док их је потомство из Београда све ређе посећивало. Није ни чудо, јер је Огњен отишао да ради у бауштели у Немачкој, а планира да поведе целу породицу са собом. Унука је Жики показала како да користи „скајп“ на рачунару који су му купили Канађани и он је био задовољан. У биртији је са бившим и садашњим партијашима бистрио домаћу политику, захтевао да се опозиција похапси и осуди, мрзео је неког тамо Сороша, кога је напрасно заборавио када се његов лидер почео састајати са Сорошевим сином. На ратове је заборавио, није му сметао ни Блер, ни Шредер, ни лидерово полтронство према Клинтоновима. Био је срећан јер је волео вођу који има исте карактерне особине као он сам.

Питао је једном преко скајпа сина из Канаде зашто му не долази. Марко је одговорио – због ситуације у Србији. На то је Жика плануо – то је због опозиције, због претходних власти, због неког имагинарног Сороша, о коме је знао мало више него о Ротшилдима (за које никада није чуо). Криви су сви претходни, криви су Американци, криви су Немци, Црногорци, Косовари, студенти, не схватајући да је највећи кривац за стање у земљи и одлазак омладине у иностранство управо он – Жика. И стотине хиљада других Жика који владају овом земљом.
Ето, то вам је прича о Жики. Он је будућност ове земље. Његова деца су прошлост.

Милан Бабић / Васељенска

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Дефицит буџета Србије у првој половини ове године 304,8 милијарди динара

5 (2) У првој половини ове године дефицит буџета Србије износио је 304,8 милијарди динара, …

МУП планира надзор са 8100 камера, непознато да ли већ користи софтвер за препознавање лица

2.3 (3) Документ МУП-а по први пут званично наводи да ће се у оквиру овог …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *