Душе страдалника, српске нејачи, стараца, жена и деце из мутне Дрине и небеских висина, коначно су нашле смирај, под овим крстом и у овој светињи њима посвећеној, рекао је прота Рајко Цвјетковић на освештењу Спомен-капеле у Старом Броду, у кањону Дрине, низводно од Вишеграда, за 6.000 Срба побијених априла 1942. године у крвавом усташком пиру.
Вечни смирај у тамјаном окађеној капели нашло је и око 300 српских девојака које су бежећи од усташке каме и злостављања радије изабрале таласе тих дана мутне и крваве Дрине него да падну у руке злочиначке.
Милован Бакмаз из Соколовића код Сокоца чудом је преживео усташки маскар над збегом који су усташе Јуре Францетића потерале од Зворника и свих около подринских градова и дотерале на Стари Брод, једини прелаз на Дрини у слободу и у Србију.
– Гледао сам својим очима како су се младе девојке и жене фатале за руке и са стена скакале у набујалу реку. На површини воде виделе су им се само раширене косе и напућене сукње. Лешеви су пловили Дрином као цепанице а оне које су стигли усташе су клале, вадиле очи, силовали… – испричао је Бакмаз.
Згрожени и Немци
Преживели тврде да су љотићевци и немачки војници чамцима превозили српску нејач преко Дрине све док су могли. Сећају се да су и Немци били згрожени усташким злочинима, па су викали и пуцали увис: “Цурик усташ, цурик усташ!”
Ристу Боровчанину из села Жуља код Сокоца, који је сакривен у лешевима преживео овај незапамћен злочин, још су у сећању слике кад Францетић на коњу долази на обалу Дрине. Боровчанину је тада побијено и у Дрину побацано једанаесторо чељади.
Старица Љубица Планинчић из села Гучева код Рогатице сакрила се тог кобног дана са децом у жбун и гледала масакр.
– Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму, да им очи и џигерице ваде, а најгоре су прошле цуре, жалости љута. Ту страда деветоро Рацковића из Сељана, па шесторо Лелека. Нигде трага ни спомена, све је то Дрина однела – прича старица.
То што је видео никад неће заборавити ни Милош Башовић из Бранковића код Рогатице.
Видим убише ми оца, мајку и млађу браћу, све бацише на неку поњаву, па у Дрину – испричао је Башовић.
О Францетићевој офанзиви и иживљавању његових 10.000 бојовника над српским збегом после Другог светског рата надвио се зид ћутања. О злочину се, зарад братства и јединства ћутало, или кријући причало поред огњишта, да млади сазнају како су им очеви и дедови страдали.
Први човек који се осмелио да напише о усташком злочину био је писац Момир Крсмановић у књизи “Тече крвава Дрина”. Књига је одмах након објављивања била забрањена у БиХ.
– Чудо је како сам преживео те дане. Књигу у Рогатици забрањује некаква комисија састављена од двојице Срба и седморице муслимана. Да нисам живео у Србији ко зна како бих прошао – каже Крсмановић, који је присуствовао освештању капеле у Старом Броду.
Он је из статистике шездесетих година прошлог века и пописа нашао 5.500 Срба, са именима, именом оца, датумом рођења, који су “изгинули у Другом светском рату”.
Значајна помоћ из Аустралије
– Овде су се десила три зла – прво мучко убиство 6.000 српских цивила, друго зло заборав коме смо ово свето место препустили са људима који су овде живели и нису смели рећи да су из Старог Брода него “са Дрине” и треће – да су злочинци провели у миру остатак живота, а да их никад нико није ни опоменуо шта су нам учинили – рекао је кум капеле Хаџи Горан Крлић, пореклом из ових крајева, а настањен у Аустралији.
Крлић је сакупио значајна средства од Срба и аустралијске епархије Српске православне цркве за градњу спомен-комплекса, крст су донирале породице Бербер и Ђорђевић из Врњачке Бање, кум темеља био је Бобан Инђић из Вишеграда, а доброчинитељи су били и браћа Славиша, Синиша и Саша Шпињо, чији су родитељи рођени у Старом Броду.
Р. Тасић – Вести
фото: Р. Тасић
