Хроника

Ђинђићев тестамент са ознаком државне тајне

Објашњавајући пре две године како је“Викторија група” (компанија за трговину храном и пољопривредним производима), добила најповољнији кредит од 250 милионе евра,  Зоран Митровић, генерални директор овог “демократског” гиганта, схвативши да је “на клизавом терену”, почео је да се правда да он није власник “Викторија групе”, него Ружица Ђинђић,  удовица покојног премијера Зорана Ђинђића! Тако је, за оне неупућене, одјекнула “сензационална” вест да је Ружица мултимилионерка. Истина, до јавности су и пре тога стизале врло оскудне информације о томе чега је све ова “весела удовица” власник, шта се све од покретних и непокретних ствари води на њено име, шта јој је Зоран оставио у наслеђе и шта су њему све оставили његови финансијери из земље и света. Али, после Митровићеве изјаве, више није имало шта да се крије. Реч је о жени која је била и остала “сива еминенција” демократске пљачке. Ту чињеницу, оберучке је прихватила и напредњачка власт. Њен нови заштитник је Александар Вучић. Посао не сме да стане.

Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шет месеци радног стажа! Његова супруга Ружица имала га је још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у кешу, којом располаже ова весела и богата удовица.

У недавно објављеној биографији Слободана Милошевића, британски публициста Адам Ле Бор открива како је Америка, само у једном периоду, “напунила цегере” некадашње српске опозиције са више од 70 милиона долара, приликом организовања пуча 2000. године. Ле Бор тврди да је по личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију”, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа”, које ће резултирати рушењем Милошевићевог режима.

Ле Бор пише и о организованим криминалним групама које су биле под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, а које су извршиле серију атентата против кључних Милошевићевих сарадника, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.

Ле Бор даље пише како је Ђинђић одмах након што је “постављен за царског конзула”, добио наређења да Милошевића уклони, и то за награду од 100 милиона долара!  Ђинђић је тај новац“авансно” добио, и то је све што се о њему зна.

Где је тај новац склоњен? Где су десетине и стотине милиона евра и долара стране помоћи некадашњој српској опозицији које је Ђинђић, као неприкосновени вође, “на руке” добијао у коферима, торбама и аутомобилским гепецима?

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са “сурчинским мафијашким кланом”. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).

Тај посао, који се финансирао средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Рашета Вукосављевић, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака. Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

Са колико тог новца данас располаже његова удовица Ружица и у шта га је инвестирала? Са колико рачуна на страним банкама располаже, зашто је држава заштитила од прогона за учешће у пљачки српских предузећа и због чега надлежне институције “не знају” за Ђинђићев тестамент?

И бивши телохранитељ Зорана ЂинђићаНикола Сандуловић, више пута је у изјавама за јавност тврдио да је његов некадашњи шеф  био пребогат човек. Према његовим тврдњама, огромне суме новца које су крајем деведесетих година долазиле из иностранства за рушење Милошевићевог режима, завршиле су у Ђинђићевим рукама, те да ништа од тога новца није ишло преко рачуна, већ је био у питању “кеш у врећама”.

Мало људи је знало да је Зоран са Владимиром Вукосављевићем  (његов некадашњи шеф обезбеђења) ишао и на границу са БиХ, одакле су преузимали новац у торбама. Зоран Ђинђић је имао и тајни рачун у швајцарској банци, фабрику микро чипова у Немачкој, у Бремену, али и акције у Кока Коли. Иако њега више нема, породицу је збринуо за наредни неколико генерација.

Неке “трансакције” које је његова удовица Ружица спровела после његовог убиства, биле су само врх леденог брега испод кога се крије читава империја. Само наивнима није било јасно како је ова жена продала два стана за око 2,5 милиона евра. А, вест да је на ту цифру “још додала за вилу”, која вреди око три милиона евра, шокирала је само оне који не знају ко је и чиме се бавила Ђинђићева удовица.

Мада то српској јавности није било познато, Зоран Ђинђић је имао и куће и станове на Азурној обали, у Монаку и Монте Карлу. Једно време се помињало да има некретнине и у Аргентини и то винограде и воћњаке. Нико никад није јавно рекао шта је Ђинђић оставио иза себе. Постоје информације да његов прави тестамент носи ознаку државне тајне. Трговина Ружице Ђинђић и државе, где се наводи да је она дала два стана на Студентском тргу и пола милиона евра у кешу за вилу у Ужичкој улици, само су продубили мистерију заоставштине Зорана Ђинђића. Поменути станови су били у две суседне зграде, али су били спојени пролазом који је посебно урађен у ту сврху, тако да су посетиоци деведесетих година прошлог века били увођени у само један од станова, не знајући да постоји и онај други!

Кад је реч о куповини виле у вредности од преко три милиона евра, треба рећи и то да је ондашња власт прећутала да се ту уствари ради ради о комплексу неколико кућа и имања на адресама Ужичка 40 и Толстојева 35 где су живели председници некадашње Југославије, а касније и Милошевићев председник владе, Мирко Марјановић.

Имање на адреси Толстојева 35, Други општински суд у Београду 1998. године, враћа на коришћење предратним власницима, а Окружни суд ту пресуду потврђује 1999. године. Упркос томе, чим се породица Ђинђић ту уселила, одмах је у такозваном ревизионом поступку, суд фактички национализовао поменуто имање које није било национализовано ни у доба комунизма!

На новом, спојеном поседу, Ружица Ђинђић располаже са 34 ара земљишта, тржишне вредности скоро седам милиона евра, као и 600 квадрата стамбеног простора, а све то је платила са два стана и пола милиона евра, узетих од 1,1 милион евра које јој је дао Станко Суботић Цане непосредно после убиства Зорана Ђинђића.

Иронично је то што је наследница предратног власника од 2002. до 2010. плаћала порез на имовину коју је користила породица Ђинђић!

Новац који је после 5. октобра из иностранства стизао код Зорана Ђинђића, који је финансирао странке тадашње опозиције (по заслугама) био је толико велики да је смешно када би се рекло да је све отишло тамо где треба. Његов некадашњи телохранитељ Никола Сандуловић је тврдио да је остао огроман новац у Ђинђићевим рукама као и да тај новац никада није ушао у“регуларне токове”. За то је знао и Бранко Васиљевић, његов убијени телохранитељ, а евиденције о  приспећу новца и његовом распоређивању, водио је само Зоран Ђинђић, без иједног присутног лица или, не дај Боже, контролора.

Многи су се жалили из тадашњег ДОС-а на то што је Ђинђић био једини и неприкосновени“благајник” и хтели су свој део колача, али…

Суд “нема увид” у имовину Ђинђића

У Првом општинском суду у Београду, где се водила расправа о заоставштини покојног премијера Зорана Ђинђића, 10. децембра  2003. године, констатовано је да Ђинђић за живота није направио тестамент нити је са било ким склопио уговор о завештању.

Прво општински суд се само једном огласио саопштењем о Ђинђићевом тестаменту. У том саопштењу се каже да је Решењем о наслеђивању утврђено је да је од имовине Зоран Ђинђић оставио девизна средства на рачунима у Славија банци и Националној штедионици. Поред тога, Ђинђић је својим наследницима оставио акције Кока Коле и списак издавачких предузећа која му дугују хонораре за преводе филозофских књига, као и књига које је он написао.

Међутим, колико је средстава на Ђинђићевим девизним рачунима, у суду тада нису могли да кажу. Званично, “суд у то није имао увид”.

Током оставинске расправе о девизним средствима Зорана Ђинђића бројеви његових банковних рачуна нису помињани  у Првом општинском суду. Када је реч о некретнинама, Зоран Ђинђић их, према тврдњама овог суда, није ни имао! Стан на Студентском тргу, у којем је Ђинђић живео пре него што је постао премијер, није се водио на његово име!

Акције Кока Коле, које је лидер ДС-а оставио својим наследницима, куповао је у више наврата. Званично, то је урадио само три пута. У првом пакету је било 318, у другом 410, а у трећем 2.442 акције. Али, данас је већ сасвим извесно да тих акција има знатно више. Према званичним подацима Београдске берзе, цена једне акције Кока Коле износила је 2.250 динара. Лако би било израчунати колико Ђинђићева породица од тога данас приходује, кад би се ушло у траг броју акција.

Познато је и да је Зоран Ђинђић својевремено преко шабачког предузетника Станка Поповића купио акције Сојапротеина из Бечеја. Како су у то време радници фабрике штрајковали, укључена је Јединица за специјалне операције (ЈСО) како би новим власницима омогућила да уђу у посед. Радници су пребијени и ућуткани, а Поповић је поменуте акције својевремено пренео на Вицториа Гроуп, холдинг који је у свом поседу имао десетак предузећа. Ружица Ђинђић је наследила и ове акције које се не помињу у оставинском поступку.

Упућени тврде и да је Ружица Ђинђић, заједно са Александром Влаховићем, посредно купила Вино Жупу из Жупског Александровца. Као номинални приватизациони купац помиње се један мање познати локални политичар Радомир Шљивић, познат по физичким обрачунима са политичким неистомишљеницима.

Овакви и слични случајеви трговине (и насиља које је пратило те “акције”), само говоре да је статус Ружице Ђинђић у Србији посебан, те да држава из неког разлога са овом удовицом послује као са себи равноправним партнером. Ни такозване “нове власти” оличене у Александру Вучићу, немају намеру да ишта мењају у том односу. Напротив, Ружица је чак похвалила Вучића и изговорила невероватну реченицу, да јој садашњи “вођа” личи на Зорана!

Такође треба рећи и то да баш нико из државних институција није поставио питање безброј нелогичности која прате тестамент Зорана Ђинђића, и тиме докажу или одбаце приче које већ годинама круже о његовој баснословној имовини. Наравно, ни  Ружица Ђинђић никада није помињала тестамент који је Зоран оставио, јер би онда народ видео шта је све од имовине имала њихова породица и шта све није пријавио када је био премијер, а онда би се потегло и питање одакле му све то.

Ко је био Ђинђићев спонзор у Немачкој?

Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају много мање новца него што јавност претпоставља.

По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа “МК” и директор Демократске странке.

Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

Ђинђић је убрзо постао и власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8. у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђинђић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока-Кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

Немачки дневни лист Јунге Wелт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође “спонзорисао” и премијера Србије Зорана Ђинђића.

Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском Аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У кешу!

Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

Није лако с парама

Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у кешу. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.

Велике количине новца у кешу премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор бизнисмене, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.

Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело се расправљати и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу. Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању.

Игор Милановић

Таблоид – Лист против мафије

(Наставак у следећем броју)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

оментара

  1. Ej ajde nepreterujte jako cenim neke vaše tekstove i čak ih šerujem al od ovakvih pisanja osećam neku fiziološku potrebu! Nemojte pljuvati po čoveku koji je obeležio istoriju Srbije na najpozitivniji mogući način.

    1. Значи, по теби, историја Србије почиње 5.октобра 2000.године. Назад у основну школу!

      1. A gde to pise da tad pocinje istorija?Lepo pise da je obelezio istoriju na pozitivan nacin.Ovo je potpuno glupav tekst,a pisali su ga bas oni koji nas decenijama vuku ka dnu.Cuj molim te Djindjic likvidirao Slobinu eklipu…pa nismo bas svi debili pa da to moze da prodje.

  2. Bar nije krao od našeg naroda i države, već je uzimao pare sa zapada, drugačije i nije mogao srušiti režim Slobodana Miloševića, kao što ni jedna stranka i opozicija ne može da sruši aktuelni režim bez upliva stranog kapitala i podrške. Isto tako su Toma i Vučić osnovali SNS, bez stranog upliva nisu mogli, i tako su došli na vlast. Za nekoliko godina čitaćemo koliko su novca oni dobili na ruke za rušenje žutih sa vlasti. Razlika između Đinđića i Vučića je u tome što je Đinđić pokušao da reformiše zemlju kako je učio u Nemačkoj a ovaj pošto nije ništa učio ništa neće ni uraditi, samo nas unazaditi i osakatiti, uništiti srednji sloj. A tajkunima će biti dobro u svim režimima, ne brinite za njih.

    1. Ja stvarno ne znam ko jos moze da kaze da je u vreme Milosevica nesto bilo idealno?! To moze da kaze samo bolestan um. Taj isti Milosevic je vladao punih deset godina. Za tih deset godina desavala su se politicka ubistva, ratovi, hiperinflacija, narod je sve vise siromasio a bliski saradnici Slobodana Milosevica sve bogatiji. Uzivali su sve privilegije dok obican narod nije imao ni koru hleba. U to vreme je stvorena i Dafiment banka za direktnu pljacku gradjana Srbije. Kada je Dafina Milanovic pokusala da iznese taj novac van zemlje bez prethodnog Milosevicevog saznanja, cela njena porodica je likvidirana a sve pod izgovorom da je to bila saobracajna nezgoda. Ja se sigurno nisam obogatila devedesetih od sverca, niti sam ratni profiter… ali postoje oni koji to jesu bili i neki od tih su jos prisutni u javnosti. Ne mogu da razumem takve ljude. Na kraju nas je ta ista raskalasna vladavina Slobodana Milosevica eskalirala NATO bombardovanjem 1999. godine. Ljudi su ginuli da bi taj isti Milosevic ispunio svoj hir: “vlast radi vlasti” …Cinjenica jeste da smo mi skupo platili onu njegovu na Kosovu 1989: “Niko ne sme da vas bije” …I za sta je izginuo toliki narod ’99 ako Kosovo sada nije nase? Izvinite ali ako vam je Milosevic drazi od srpskog seljaka, od mladjanih studenata (koji u svakoj iole normalnoj zemlji treba da se bave onim za sta su se skolovali a ne da sede i cekaju na birou vise od 10. godina a danas znamo koliki je prosecan zivotni vek u nasoj zemlji s obzirom ako uzmemo u obzir da su nas zaprasivali osiromasenim uranijumom cije je vreme raspada 4,5 milijardi godina) sto znaci momentalno istrebljivanje srpskog naroda koje je sproveo taj isti Milosevic svojom losom politikom, onda ja to sve draga gospodo ne mogu njemu da oprostim. Draza mi je zemlja i ovaj napaceni narod od kulta vodje, koji nam se uvek obijao o glavu, kroz istoriju. Naravno, to ne pije vodu bez dve, tri kockice patriotizma. Pozdrav!

  3. Ovo za maline je cista laz, to se prica vec godinama ali je provereno glupost. Veoma lako proveriti, ni jedna firma ne izvozi vise od 8% ukupne proizvodnje u Srbiji, kako onda Ruzica Dj ima monopol??? Ili pak tvrdite da je vlasnih svih 284 firme koje se bave izvozom maline iz Srbije?

  4. Zoran Đinđić je 2003. godine u radnoj knjižici imao samo dvije godine i šest mjeseci radnog staža! Njegova supruga Ružica ima ga još manje. Njeno bogatstvo je još uvijek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže ova bogata udovica. Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu. Treba se podsjetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva mjeseca, Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. Đinđić je i sam priznao da posjeduje dionice u tvrtki Koka-kola, a iz tog razdoblja, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu. Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Njemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta njemačke obavještajne službe BND. On je imao tačno definisane zadatke djelovanja. Njemački dnevni list Junge Welt objavio je 2002. godine da je čovjek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Schroeder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) također “sponzorirao” i premijera Srbije Zorana Đinđića. On je bio zapadni poslušnik čije su reforme donijele bjedu Srbiji. U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvijek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao uvesti svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svjetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije. U svojoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države dale 70 miliona dolara u koferima srpsкој opoziciji u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine. Po naređenju Madeleine Albright, tajne američke kancelarije za jugoslovenske poslove bile su pripremljene da pomognu organizovanje ustanka koji bi zbrisao Miloševića s vlasti. U cetiri susedne zemlje ce zapoceti temeljito isplaniranu i sinhronizovanu aktivnost “stezanja obavestajnog i propagandnog prstena oko Srbije”, sa ciljem “podrivanja legalno izabrane vlade u Jugoslaviji,” kaze UPI izvestaj. U svojoj knjizi “Kad ovacije utihnu”,americki ambasador William Montgomery { Knjiga započinje osnivanjem njegovog ureda u Budimpešti u ljeto 2000.}kaze:“Ja i Zoran Đinđić smo se sastajali, u njegovom kancelariji ili uveče na čaši vina u njegovoj kući, i u većini slučajeva bili smo nasamo. Ipak, od mene, ali i od mnogih drugih skrivao je svoje kontakte s Miloradom Ulemekom Legijom. Do danas mi nije poznato kakve su konkretne koristi imali Legija i njegovi ljudi od Đinđića, no nesporno je da mu je Legija u više navrata pomagao. “ Knjiga detaljno opisuje načine na koje su pomagali petu kolonu/izdajnike u Srbiji. Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička stranka konačno pali, Sjedinjene Države su dobile “reformističku” vladu u Beogradu kakvu su željele. Prvi prioritet je bio uvođenje programa “ekonomskih reformi” – što je izraz novog svjetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescijenje multinacionalnim kompanijama.Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cijene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30 posto, i skoro dvije trećine Srba živelo ispod linije siromaštva. Kad je prodao imovinu svoje zemlje, Miloševića је prodao za obećanu nagradu od sto miliona dolara, iako je to značilo kidnapiranje u suprotnosti s jugoslavenskim zakonima,kao i svoje političke rivale. Lov na Miloševića se završava u Hagu, kada je pronađen mrtav u svojoj ćeliji 11. Tribunal nije nista drugo nego obican politicki instrument/cirkus, kojim se upravlja iz Vasingtona. Unatoč zapadnim hvalospjevima, za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije….. Danas je u Srbiji zabranjeno u javnom nastupu podsjetite na izjavu pokojnog premijera iz 1999. godine, kada je sa sigurne udaljenosti pozvao NATO da nastavi bombardovati Srbiju, “jer Milošević samo što nije pao” … Najgore je od svega što Đinđićev kult grade isti oni, kojih se pred kraj života Đinđić odrekao. O njegovoj ulozi u srpskom politici, trebalo bi suditi istorija s određene vremenske distance, a ne da se svaki 12. mart u Srbiji pretvori u nekadašnji 4. mај. Pravo je čudo da Demokratska stranka prethodnih godina nije uvela i sirene u vrijeme Đinđićeve smrti ….….Mediji su u Srbiji odavno u rukama pouzdanih Bilderberg saradnika, i u njima se niko nepodoban ne može oglasiti. Izvršni producenti u finansiranju ove globalne politicke predstave bili su Daglas Feit i Ricard Perle (obojica jedno vreme na visokim državnim funkcijama u Pentagonu). Oni su preko Bosanskog Odbrambenog Fonda i Rigs banke u Vašingtonu, gde je bio racun Fonda, prikupljali novac za “oslobodilacku borbu” Muslimana u Bosni i na Kosovu u velikom broju islamskih zemalja. Nekoliko stotina miliona dolara sakupljenih za “oslobodioce” od “Miloševiceve velike Srbije” išao je iz arapskih zemalja i sa dalekog istoka, preko Vašingtona na Balkan. Tako je jedna nezavisna istraga FCEN-a otkrila da on odlazi na racune nekakve Al Kaide (za koju se tada prvi put culo) kao i Iranske Pasdarans Revolucionarne Garde. Tako su placani mudžahedini, najamnicka vojska, koju su sacinjavali uglavnom siroti i ratni veterani iz Avganistana koji su dovoženi u Bosnu i na Kosovo da cine teške zulume nad srpskim civilima i izazivaju Srbe. Tako je perfidno izrežirana i Srebrenica. Znajuci da ce se Srbi osvetiti za izvršen brutalni pokolj nad srpskim stanovništvom. Miloševic je ocito od americkih patriota iz CIA i FBI dobio veliki broj dokumenata koji su ovu bandu mogli da raskrinkaju i to na pravom mestu, u Haškom sudu. Javno prikazivanje ove paklene nameštaljke sa svim DOKAZIMA o njenim akterima i mreži delovanja bila je najverovatnije namera Slobodana Miloševica u njegovoj završnoj reci u Hagu. I to se moralo spreciti. —- Evo jednog dela sa sudjenja Slobodanu Miloševicu, gde on optužuje Osamu Bin Ladena za pomaganje OVK i njihove akcije na Balkanu. Radi se o unakrsnom ispitivanju svedoka Sabita Kadrijua, vodje OVK gerile, od 7. marta 2002. SM: “Rekli ste da ste culi za KLA 1991.” Sabit Kadriju: “Citao sam tada u novinama da se nešto desilo u vezi sa njima”. SK: Cuo sam za Bin Ladena te godine, ne pre, ali samo kada su u pitanju zlocini protiv americkih gradjana. S. K. “Nije istina da je na Kosovu bilo Mudžahedina. Izmislili ste to. To je plod vaše mašte”. SM: (drži dokument u rukama i pokazuje. Vidi se oznaka FBI u zaglavlju). “Pa ovo je kongresni dokument Federalnog Biroa za Istraživanje”.{ Izvod iz Dokumenta 1: Kongresno svedocenje , Decembar 18. 2001.} —….Svet je danas nesumljivo u najvećoj krizi od početka Drugog svetskog rata, a otpori globalnim centrima moci sve su jaci. Za inteligentne ljude širom sveta, Slobodan Miloševic je bio hrabar i požrtvovani borac protiv ovog zla. U Srbiji, medjutim, o ovome se malo zna, a njeni politicki neobrazovani celnici i korumpirane marionete na vlasti o Americi i “medjunarodnoj zajednici” sude na osnovu igranih filmova, globalnih kontrolisnih medija i placenih agenata od uticaja, koji im sede u kabinetima kao savetnici i ne skidaju se iz medija izigravajuci politicke analiticare.

  5. OVO JE NENORMALNO ! DA JE KOJIM CUDOM TAJ LOPOV PREZIVIO PRVI MANDAT ONDA BI RUSKA-PUSKA BILA VLASNICA BAREM POLA AKO NE I 2/£ SRBIJE ! I JOS NEKO IMA OBRAZA DA KRITIKUJE MILOSEVICA ! STO NE ISTRAZUJU KO JE POBIO I ORGANIZOVAO UBISTVA GAVRILOVICA BULATOVICA I GEN.DIREKTORA JATA ! DANAS SE ISTRAZUJE UBISTVO CURUVIJE A PO MENI JE TREBALO DA SE ISTRAZUJE STO RANIJE NISU POBIJENI SVI TI KRIMINALCI ! SADA ME CUDI JEL TO TA RUSKA PUSKA ZASTICENA OSOBA U SRPSKOM BIZNIS PODZEMLJU ! PAS VAM MILU MATER JEBO KRIMINALNU I LOPOVSKU !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!