17. март- дан Светог Патрика и ништа више…

Тог проклетог 17. марта 2004. био сам у Метохији. Сатима смо се пробијали до Велике Хоче, негде до пред зору, богами…
Никад као тад нисам јасније видео српска села и богомоље- горела су!

“Бела ноћ” на Косову и Метохији- побрајаш пламенове знајући им имена…

Ватра је те ноћи имала националност, вероисповест, колевку, праг, претке, потомке…

Опет, чинило се као да горе воштанице, да пламен личи Светом огњу, да се диже до небеса у славу Србије којој темељи нису на земљи већ дубоко под њом и високо над њом…

Јуче је престони град славио Светог Патрика, снисходљиво бојећи у зелено неке од својих знаменитости, желећи да се додвори коме, да покаже шта, да га види ко?..

Није Београд, полтронска братијо, ваша конкубина да га подводитем белосветској клијентели- велик је, знаменит и славан баш због тога што никада није глуматао тупаву старлету која ће се мазно смешкати у излогу надајући се да ће какав богати старац истрести нешто ситнине за ноћ са њом, обећавајући јој љубав и славу док је везује, шамара и назива курвом!

Славније су, верујте, тог проклетог 17. марта горела српска села и богомоље него што је Београд јуче сијао, јер пламен мржње и безумља не може да прогута и потре оно што светла глупости могу!

Никуда, лажна господо, нећете стићи ако вам 17. март буде ишта друго осим аманет колевке да је ћутке, без јаука горела како би згаришта постала темељи, а не међаши преко којих се неће и не сме!

Паметнији, мноооого паметнији од нас су рекли да нема будућности без прошлости, што не значи, о велможе јада, да ћете ви скројити прошлост по мери будућности какву замишљате, или вас они похотни старци убеђују да је таквом замишљате- већ је прошлост да нам 17. март (и сви остали датуми страдалништва и васкрсења) буду бол која 18. неће учинити тек даном после, него јутром које је свитало уз пламенове с Косова и Метохије, који су заслепели безумнике а нама осветлили стазе којима нам ваља корачати!

Светло које ви видите на крају тунела заправо је фар локомотиве која нам иде у сусрет, а има довољно луче из прошлости којом би поносито могли да осветлите васељену, но…

Нек сте ви Београд упарадили ко харлекина, верујем да ће се нека клијентела задржати пред излогом у којем мазно позирате, изгледајући као пијанац којег су на превару и за флашу брље пресвукли у хаљине и натоварили кило шминке на лице…
Кажу да зелена боја одмара, разумем, од Косова и Метохија, а вала и остатка Србије сте добрано уморни, а црвена, боја пламена иритира и опомиње…

А, ви нисте ту где јесте да би вас шта иритирало или опомињало, не дај Боже, већ да одморите очи загледани у будућност не схватајући да је то тек одраз пајаца у излогу и муштерије пред њим…

Михаило Меденица, Два у један