Православље

Данас је Лазарева субота и Врбица

Српска православна црква слави Лазареву суботу или Врбицу, празник је који се слави последње суботе пред Васкрс. Дан после овог празника, у недељу су Цвети, а после тога почиње Велика недеља.

На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим.

У СПЦ, Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: “Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско”.

На тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, и доносе, свечано обучену, цркви. Купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.

Врбицу обично у цркву носе деца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.

У нашим храмовима се у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

На тај празник се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом.

Цвећем се рано ујутро кити кућа, а водом у којој је стајало, умивају се укућани. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем. С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.

Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Зашто обележавамо Лазареву суботу?

Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, који је са свим појединостим описао јеванђелист Лука. На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.

Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.

Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.

То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.

Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.

Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.

Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом “Христов пријатељ”.

Вестионлине

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!