ОТКАД су судови почели да поступају у случајевима родитеља који сумњају да су им деца нестала из породилишта и болница у Србији, пре две године, досад је укупно поднет 761 предлог за утврђивање
Исти извештај показује да је до краја прошле године МУП истраживао 309 случајева, али се за сада не знају резултати. У две трећине решења које је донео суд наводи се, ипак, да се статус нестале деце не може утврдити – нити има доказа да су умрла, као што су болнице тврдиле, нити има доказа да су одведена из породилишта, као што су сумњали родитељи.
Ниједан суд ни за једно дете није утврдио да је живо, док је само нишки Виши суд констатовао смрт неколицине. Према њиховим решењима, 12 беба је преминуло.
У складу са пресудом Европског суда у Стразбуру у случају Зорице Јовановић, која је добила спор против Србије јер никада није сазнала истину о свом новорођенчету, за родитеље, њих око 400 којима су стигла решења о непознатом статусу, обезбеђено је по 10.000 евра нематеријалне одштете.
– Незадовољни смо спровођењем Закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта – каже Мирјана Новокмет из Београдске групе родитеља. – У старту смо знали да има мањкавости и покушали да сугеришемо амандмане, али у пракси се закон показао као изузетно неделотворан. То тврде и саме судије, које су прошле специјализоване обуке на Правосудној академији, а то показују и донета решења, по којима је у 90 одсто случајева судбина деце остала непозната.
FOTO: Novosti
Београдски Виши суд у два случаја констатовао је да се статус детета не може утврдити, али се утврђује одговорност болнице и института! Додуше, без санкција. Занимљиво је и да се ниједан судија до сада није обратио тужилаштву, иако закон предвиђа ту опцију ако открије да је почињено кривично дело.
Незадовољни одлукама виших судова, већ 103 родитеља уложило је жалбе апелацији, а спремни су да се обрате и Уставном, као и Европском суду у Стразбуру. За то, како каже, Новокмет, чувају новац који су добили на име нематеријалне одштете. Јер он им, признаје, не може бити никаква сатисфакција, нити заменити нестале малишане.
Старе предмете извадили из архива
ПАРАЛЕЛНО са ванпарничним поступцима пред судом, према Обавезном упутству за поступање, који је издала републичка тужитељка Загорка Доловац, воде се и истраге пред тужилаштвима у случају несталих беба. Тужиоци су извадили из архива старе предмете и очи родитеља су у њих сад упрте, иако су неке пријаве већ одбачене “јер нема доказа за кривично гоњење”.
Посебан проблем око ког се и даље “ломе копља” јесте ДНК база података. Наиме, према прошлогодишњим Изменама и допунама Закона о ДНК регистру, предвиђа се регистар ДНК узорака који би дали родитељи или деца који су покренули ванпарничне поступке. Регистар би водио МУП. Преднацрт је био на јавној расправи, али се родитељи надају да ће бити повучен из процедуре и дорађен. По речима Новокмет, ДНК базу би требало да води независно тело, у ком би били судија, тужилац, генетичар и представници родитеља, а не МУП. Друго, родитељи мисле да би национални регистар требало да буде отворен за све који сумњају да су им деца отета или за децу која сумњају у своје порекло, а не само за оне који су покренули судске поступке.
Проблем су и вештачења ДНК калупа. Док се у Новом Саду нпр. финансирају из буџета, у Београду их родитељи плаћају.
FOTO: Novosti Мирјана Новокмет
Ипак, највећи проблем је, према речима родитеља, опструкција са разних страна. Горан Филиповић из Београдске групе родитеља објашњава да државна Комисија за истраживање случајева несталих беба, у којој и родитељи имају представнике, по слову закона има велика овлашћења. У пракси то, међутим, није тако. Не само да им здравствене установе не достављају тражене податке, а закон за то не предвиђа санкције, већ понекад одбијају и да их приме.
– Иако су обавезни да нас приме и покажу нам документацију коју тражимо, у једном београдском породилишту директор је позвао обезбеђење да нас “испрати напоље”. Сада смо тражили асистенцију полиције – објашњава Филиповић.
Мада су ови судски поступци по закону хитни, има родитеља којима није заказано још ниједно рочиште. Неки су, чекајући судски епилог, преминули, а није редак случај ни да се годишње одржи само једно сведочење пред судом или да се и оно одложи.
“Држава” овим легализује свој криминал и трговину Србске деце мислећи да новцем може да се све реши.