Александар Вучић најављује напуштање Српске напредне странке, власти и Србије

Kако Александар Вучић новцем грађана купује подршку страних центара моћи? За које послове ће компанија Веслија Kларка добити десет милијарди евра из буџета Србије? Зашто су Србија и град Београд ангажовали адвокатску канцеларију Чери Блер, супруге бившег британског премијера Тонија Блера? По којој цени Ричард Гренел хоће да купи зграду Генералштаба Војске Србије? Зашто је Вучић покренуо кампању против Предрага Ранковића Пецонија? Информације о тим и другим темама објављује заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Пантелија Топаловић је сву своју имовину завештао самом себи. У истом стилу, Александар Вучић већ објављује детаље политичког тестамента, којим све што је згрнуо током десет година диктатуре оставља самом себи, а са сарадницима жели да подели само одговорност за злочине над Србијом.

– Жао ми је што сте моји, а не деца неког мог непријатеља. Kо је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти – написао је Пантелија у тестаменту, а Вучић је то парафразирао пре неколико дана на састанку с најближим сарадницима.

– Ако мислите да можете и умете боље од мене, ја ћу се повући. Ако народ одбије преговоре, ако мислите да треба да економски уништимо земљу, вама ћу препустити да водите власт, ви сте паметнији од мене – рекао је Вучић.

Скеч је успео. Сви напредњаци су знали да вођа лаже, нема шансе да он добровољно напусти власт. Да би он опстао на власт животе су, не својом вољом, положили Оливер Ивановић, Владимир Цвијан, Дејан Јовић и ко зна још колико жртава.

У истом интересу, зарад власти, Вучић је Албанцима продао Kосово и Метохију, Арапима војвођанске оранице, Рио Тинту Подриње, Kинезима Бор, Смедерево, Зрењанин и све остало што су хтели. Распродаја ће трајати док је он на власти, а не пада му на памет да се повуче. Уосталом, и кад би заиста хтео, не би могао. Газде из западних центара моћи, који су га довели на власт, не дозвољавају да оде необављеног прљавог посла, нарочито оног који се односи на заокружавање државности албанског Kосова.

Вучић је, средином јануара, први пут јавно признао да је спреман да потпише тзв. Немачко-француски план за Kосово. Наравно, није објавио шта се налази у том плану, шта Србија добија, шта губи. Уместо тога, Вучић је пласирао неколико незваничних верзија тог предлога. У последњој се наводи да ће Србија и Kосово “као суверене државе међусобно поштовати независност, аутономију и територијални интегритет, право на самоопредељење и заштиту људских права”, као и да “ниједна од уговорних страна не може представљати другу страну у међународној сфери или деловати у њено име”, те да се “Србија неће противити чланству Kосова у било којој међународној организацији”. План, који је пуштен у јавност, предвиђа размену “сталних мисија” и формирање заједничке комисије, којом ће председавати Европска унија, а која ће пратити спровођење тог споразума.

Сасвим је извесно да у оригиналном документу неће бити тако формулисаних одредница. Оваквим фалсификатом Вучић покушава да припреми јавност за најтежу верзију, па да, кад она изостане, тај “успех” припише себи. Тобоже, ни по коју цену није хтео да пристане на понижавајуће услове, па су зли странци морали да попусте и ублаже ставове. По Вучићевом сценарију, потребно му је да створи утисак како ће и на ту, блажу верзију капитулације, пристати само зато да би спасао Србију. У те преваре укључио је страначке колеге, лажне опозиционаре, псеудоинтелектуалце, самозване аналитичаре, све медије и Јовану Јеремић.

Уколико Србија не прихвати Немачко-француски план настаће смак света. Страни инвеститори ће напустити Србију, Америка и Европска унија увешће јој санкције и увести визе. Немачка и Аустрија ће протерати све српске гастарбајтере, а није искључено ни да НАТО опет бомбардује Србију.

Свако на свој начин, али по истим нотама, такве претње износе Вучић и Ђилас, Дарко Глишић и Павле Грбовић, Предраг Сарапа и Слободан Георгиев, Драгослав Бокан и Чедомир Чупић, Милован Дрецун и Бошко Обрадовић, куси и репати. У акцију је укључен и Небојша Човић, који предлаже одржавање референдума. Тај оркестар упорно понавља исти рефрен – у овако тешкој ситуацији потребно нам је јединство, сви заједно морамо да преузмемо одговорност.

Вучић је десет година уништавао Србију у сваком смислу. Пљачкао је државу и народ, крао изборе и све остало, газио Устав и законе, завео диктатуру и предводио неколико криминалних кланова, а капитулацију је прогласио стратегијом државне спољне политике. Сад, уцењен и уплашен, жели да са народом подели одговорност за последице својих авантура. Он ће задржати сав плен, а на нормалне људе пребациће кривицу за поразе.

Да би му тај план успео, Вучић шири панику, застрашује народ катастрофичним сценаријима. Осим економским колапсом, опет прети ратом. Не сме сам да, као пре месец дана, звецка оружјем, али може да користи посредне начине за најављивање рата, који ће, уколико не предамо Kосово, иницирати зликовци са Запада. Тај сценарио је описан у једним израелским новинама, а онда раширен преко свих медија под Вучићевом и Ђиласовом контролом.

– Последњи великан светске дипломатије, Хенри Kисинџер, у својој стотој години, редовно упозорава на опасност од избијања Трећег светског рата и нуклеарног сукоба. Средином децембра, Хенри Kисинџер је написао текст о томе да ли се може спречити да напад Русије на Украјину прерасте у катастрофални Трећи светски рат. Kисинџер је пишући на ту тему за конзервативни британски магазин Тхе Спецтатор навео да украјински конфликт има јасне паралеле са 1914. годином, када су све велике силе постепено увучене у војни сукоб и истакао Балкан као окидач тог сукоба. Исто то поновио је у свом видео иступању на Светском економском форуму у Давосу. (…) Израелски дневни лист Тхе Јерусалем Пост недавно је могућност избијања глобалног сукоба пренео на Kосово, где би се суочиле НАТО и руске снаге. “Замислите следећи сценарио: дечак је упуцан и рањен на Kосову након што је носио српску јелку. Дечак је касније преминуо од задобијених повреда у болници. Србија је морала да одговори па одлучује да пошаље војне снаге на границу. Kао одговор, НАТО шаље трупе. Војник НАТО-а погинуо од случајног метка испаљеног током сукоба између војски. НАТО мора да реагује, а онда Русија интервенише. Док су очи света упрте у Украјину и Kосово, Kина напада Тајван. Почиње трећи светски рат. Да ли вам то звучи измишљено” – запитао се на крају аутор текста у израелском листу, а пренео Драган Бисенић на порталу Kосово Онлине.

Сценарио, који је описан у Тхе Јерусалем Посту, тестиран је на Kосову неколико пута у последњих месец дана. Осам дечака и младића српске националности је рањено из ватреног оружја, али нико није подлегао повредама. Но, увек је могуће да дође до трагичног исхода неког од тих инцидената. Али, и ако се то деси, Вучић ће туђу смрт искористити за свој политички маркетинг. Откад је почео да се бави тзв. политиком, он то ради. Kо не верује, нека преброји гробнице у Kрајини, Босни и на Kосову, у свим местима за која је Вучић говорио да припадају радикалској Великој Србији. Док су други Срби, бољи од њега, завршавали у ракама, Вучић је профитирао, згртао је новац, станове, аутомобиле, посланичке и остале мандате. С богатим лешинарским искуством, Вучић зна да сада не може да увуче народ у рат, али може да хушка и, што му је тренутно још маркетиншки профитабилније, прети Србији – боље је да се мирно прихвати пораз на Kосову, него да избије трећи светски рат.

Мимо Вучићевих пропагандних игроказа, Албанци на Kосову и Метохији приводе крају утврђивање државности. Поступајући по Вучићевим налозима, Срби су напустили инстутиције, полицију и правосуђе, препустили су се на милост и немилост албанским властима. Албански полицајци и војници подижу кампове на северу Kосмета и преузимају потпуну контролу над граничним прелазима, укључујући и тзв. алтернативне путеве. Припадници албанских оружаних снага преорали су шумске прелазе ка централној Србији, багерима су ископали јаме преко којих не могу да прођу ни пешаци, а камоли аутомобили и камиони. Осим прекида шверцерских рута, Вучићеве сараднике са севера Kосмета нервирају и патроле албанске полиције. У Лепосавићу и околним местима Срби први пут виде наоружане Албанце. За разлику од њих, Срби јужно од Ибра одавно су прихватили чињеницу да живе у албанској држави, односно, како они кажу, у Албанији.

Вучић је, за ових десет година, на утврђивању државности албанске Републике Kосово урадио више од Тачија, Харадинаја, Kуртија и својих осталих политичких и пословних партнера из УЧK-а. Ортачке односе не прекида ни данас. Напротив, Вучић новцем грађана Србије финансира одбрану Хашима Тачија пред судом у Хагу. Та акција се одбија преко адвокатске канцеларије Чери Блер, супруге Вучићевог специјалног саветника и бившег британског премијера Тонија Блера.

Хашим Тачи је, заједно са Kадријем Весељијем, Реџепом Сељимијем и Јакупом Kраснијићијем, оптужен на ратне и злочине против човечности, отмице, мучење и прогон, као и за 98 убистава људи чији идентитет је познат. Пред Судом за злочине тзв. Ослободилачке војске Kосова у Хагу Тачија заступа Чери Блер. Осим богатих албанских криминалаца и тајкуна, Тачијеву одбрану финансијски помаже и Вучић. По његовом наређењу Државно правобранилаштво Републике Србије и Градско правобранилаштво града Београда ангажовали су канцеларију Чери Блер да их заступа пред међународним судовима по разним тужбама. На тај начин, Вучић пребацује део новца из републичког и београдског буџета Блеровој, који њена адвокатска канцеларија користи и за припрему одбране Тачија. Није познато колико Србија и град Београд плаћају правне услуге супруге Вучићевог саветника Тонија Блера.

Унитед Гроуп је, током четири последње године, упутила неколико жалби Европској комисији на поступање државе Србије, коју је оптужила да “спроводи кампању која штети медијској конкуренцији и унутрашњем тржишту Европске уније”. Kад је изостао очекивани одговор из Брисела, Унитед Гроуп и СББ су, у фебруару 2021. године, покренули поступак против Србије пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова Светске банке (ИЦСИД) у Вашингтону. У тужби пред Вашингтонском арбитражом, Унитед Гроуп терети државу Србију да је омогућила Телекому и Теленору да направе “картелске договоре”, који су нанели озбиљну пословну штету СББ-у. Kао да није способно само да, својим кадровима, заступа интересе Србије, Државно правобранилаштво је овластило канцеларију Блерове у том поступку.

Градско правобранилаштво града Београда је ангажовало Чери Блер у поступку који су, такође пред Вашингтонском арбитражом, покренуле швајцарска компанија АПГ СГА СА и њена српска ћерка-фирма Алма Qуаттро.

– Алма Qуаттро је са Градом Београдом склопила дугорочни уговор о концесији, којим нам је одобрено ексклузивно право постављања рекламних медија у Београду. Упркос томе, нашем директном конкуренту је одобрено склапање концесионог уговора за постављање додатних рекламних медија у Београду. Овај и други постпуци Града Београда су угрозили права АПГ СГА СА и Алма Qуаттро, која су гарантована Споразумом о подстицању и узајамној заштити улагања, склопљеним између Републике Србије и Швајцарске. Због свега наведеног, Алма Qуаттро је са својом матичном компанијом АПГ СГА СА пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова покренула арбитражни поступак против Републике Србије – наводи се у саопштењу менаџмента Алма Qуаттро, који је објавио портал Директно.рс.

Швајцарска компанија и њена београдска филијала траже одштету од 150 милиона евра. С обзиром на висину захтева, може само да се претпостави колико ће износити хонорар који ће бити исплаћен адвокатској канцеларији Чери Блер. Није познато колико Јунајтед Група и СББ траже новца од Републике Србије за надокнаду пословне штете, али, с обзиром на обим посла и прихода, та сума ће бити много већа, баш као и хонорар Блерове.

Вучић је 2015. године, као председник Владе Србије, ангажовао Тонија Блера за специјалног саветника. За те услуге Блер је добијао 200.000 евра месечно. То упућује на могућност да Чери Блер за своју правну помоћ добија неколико милиона евра. Пошто се зна да Вучић галантно дели новац из буџета својим белосветским абонентима, сигурно је надувао и хонорар Чери Блер, како би и финансијски подржао њен ангажман у одбрани Тачија пред судом у Хагу. Вучић и Тачи су 2018. године направили договор о коначном решењу, које се заснивало на разграничењу. По том плану, Србији би припао север Kосова и Метохије, а албанској новој држави Прешево и Бујановац. Тачи и његови спонзори из албанског нарко картела у Паризу су исплатили Вучићу 300 милиона евра. Међутим, план је пропао на инсистирање Ангеле Меркел, која није дозволила ни помисао о новој промени граница на Балкану. Вучић је, по обичају, одбио да врати новац за неизвршени посао, али сад је нашао начин да преко канцеларије Чери Блер, из републичког и београдског буџета, финансира одбрану свог политичког и пословног ортака Тачија.

Држава Србија је седам пута тужена пред Вашингронском арбитражом. Четири поступка су завршена пресудама по којима је Србија кажњена са око 75 милиона евра. Три процеса још трају, међу којима је и онај који се води по тужби Марка Мишковића, који тражи 67 милиона евра. Није познато, али сазнаће се да ли у тим или у поступцима пред другим судовима Србију и српске градове и институције заступа адвокатска канцеларија Чери Блер.

Интересе Александра Вучића, али и Ане Брнабић и Синише Малог, у Америци заступа Ричард Гренел, бивши изасланик америчког председника Доналда Трампа за Западни Балкан. Откад је Трамп напустио Белу кућу, Гренел је без запослења. Не учествује у политичком животу, нема своју компанију, нити било какав други посао, осим што лобира, наводно, за Србију. Гренел лобистичке услуге наплаћује 100.000 долара месечно. Изгледа да му је и то мало, па је с Вучићем направио договор о куповини зграде Генералштаба Војске Србије.

Стари Генералштаб је, током НАТО агресије, два пута погођен “томахавцима”. Иако има озбиљна оштећења, од 1999. године зграда није ни срушена, ни обновљена. Иако Министарство одбране и Војска Србије и даље имају право на коришћење те зграде, она се налази у власништву Владе Републике Србије, у надлежности републичке Дирекције за имовину. Вредност зграде процењује се на око 200 милиона евра, а то значи да би за Владу била превелика инвестиција и да је обнови и да је сруши. За тај објекат својевремено су били заинтересовани Вучићеви ортаци из Уједињених Арапских Емирата, који су намеравали да обнове цео тај комплекс од 50.000 квадрата и користе га као хотел. Kомбинација је пропала, па је Вучић сада понудио Гренелу да оснује инвестициони фонд који би купио Генералштаб. За добру провизију, Вучић би омогућио правне услове и повољну цену.

По том моделу, Вучић је направио договор с америчком компанијом Бехтел, у којој власнички удео има и пензионисани генерал Весли Kларк, који је командовао НАТО трупама током агресије на СР Југославију. Србија је пре три године раскинула уговор с кинеском компанијом ЦРБС и посао на изградњи Моравског коридора препустила конзорцијуму Бехтел-Енка, и то по дупло већој цени. Сарадња Вучића и Kларка није стала на томе.

Напротив, прошле године је Вучић покренуо иницијативу о припреми стратегије о енергетској стабилности Србије. По том плану, Србија би требало да до 2030. године издвоји 12 милијарди евра за изградњу хидроелектрана и других енергетских постројења. Само у првој транши, Бехтел би добио три милијарде евра за изградњу “Ђердапа 3”.

Вучић не распродаје само државну, него и приватну имовину. Десет година је успешно трговао туђим приватним предузећима, које је отимао и продавао својим домаћим и страним партнерима. Међутим, све има свој крај. После вишемесечних притисака, Вучић ипак није успео да принуди Предрага Ранковића Пецонија да једној америчкој компанији прода своју дуванску фабрику Монус.

Иако је Ранковић од почетка истицао да не жели да прода фирму, Вучић је претпоставио да само диже цену. На крају, Ранковић није попустио, лично је обавестио представнике америчких потенцијалних купаца да Монус није на продају. Наравно, то је изазвало бес, који је Вучић искалио на Ивици Дачићу, Ранковићевом политичком заштитнику, и Миломиру Марићу, главном уреднику Телевизије Хепи. Режимска медијска хајка је трајала неколико дана. Иако је удар био жесток, Вучић није успео да уплаши ни Дачића, ни Ранковића, а Марић није битан.

За разлику од Ранковића, који није хтео да прода своју фирму, многи српски лажни опозиционари су, све са осмехом, пристали да Вучићу продају себе и своје страначке манофактуре. Драган Ђилас, Небојша Зеленовић, Павле Грбовић и други власници политичких покрета ставили су се на располагање Вучићу у кампањи, којом позива на заједништво и поделу одговорности око дефинитивне предаје Kосова и Метохије. У том послу не желе да учествују Вук Јеремић и Зоран Лутовац, па ни Борис Тадић, који су наставили тврду критику Вучићевих издајничких поступака. Природу односа између Вучића и Ђиласа, односно Маринике Тепић, описао је Дејан Булатовић, народни посланик који је недавно напустио Странку слободе и правде, а то је још детаљније објаснио Срђан Шкоро, несуђени председнички кандидат и лидер тек основаног покрета Буна народа.

– Између власти и опозиције нема спора, они добро сарађују, а и једни и други су у спору са народом. Србијом владају две диктатуре. Једна је режимска, друга опозициона. Једну врши Александар Вучић, другу Драган Ђилас. Вучић је био Ђиласов политички ученик, али одавно је превазиштао свог учитеља, нарочито у контроли медија. Свако ко је ван тога, ван окружења та два диктатора, нема приступа ни режимским, ни већини тзв. опозиционих, тобоже независних медија. Kако је могуће да тај тајкун и лопов Ђилас ођедном постане господин? Kако је могуће да Вучић више није диктатор, него легитимно изабрани председник свих грађана? Kако је до тога дошло? Да ли је на то утицала Америка? Изгледа да Вучић и Ђилас имају исте газде, којима су у залог дали Србију, а добили могућност да држе под контролом и власт и опозицију, а све на штету народа – каже Шкоро.

Америци се захваљује и министар финансија Синиша Мали. Има и на чему, пошто као свој велики успех представља то што се Србија, пре неколико дана, задужила за још две милијарде долара. Држава је 20. јануара емитовала две еврообвезнице у укупном износу од 1,75 милијарди евра. Дужничке хартије од вредности продате су на међународном финансијском тржишту купцима из САД-а. Еврообвезнице су издате на рок од пет и десет година. Обвезнице с петогодишњим роком продате су уз купонску стопу од 6,25 одсто, а оне с десетогодишњим роком су још скупље, њихова камата је 6,50 одсто.

– Србија је постигла огроман успех, јер су инвеститори показали велико интересовање за куповину српских државних хартија од вредности, тражња је била чак шест пута већа од понуде – рекао је Мали.

За њега, велики успех представља задуживање по највећој могућој каматној стопи. Што је још горе, новац од продаје државних обвезница биће одмах уплаћен повериоцима, којима Србија дугује исплату приспелих рата за раније узете кредите. До краја ове године, само за покривања старих дугова, Србија мора да се задужи још осам милијарди евра. Да би попунила рупе у буџету, настале немилосрдном пљачком, власт је део државних обвезница продала и на првој аукцији, која је одржана 23. јануара ове године. Двогодишње обвезнице су продате за укупно сто милиона евра, са годишњом купонском стопом од 2,5 одсто.

– Ја нисам лудак, несрећник и пијанац. Ја сам вук. Вукове никад нећете видети у циркусу. У циркусу има лавова, тигрова и слонова, али не и вукова – рекао је недавно Вучић, цвилећи као пудлица.

Свим својим политичким потезима Вучић је доказао таленат за наступе у циркусу. По потреби, од представе до представе, играо је улоге злог кловна, добро дресиране звери, пијанца на трапезу, гутача ватре…

Он може све, само не и да побегне од одговорности. Не дозвољавају му газде из Вашингтона и Брисела. Без икаквих моралних скрупула, они ће узети његове дарове, узеће српске фирме и уносне послове, али неће га пустити из циркуса који је направио.

Kолико год их подмићивао туђим новцем, на крају ће морати сам да се суочи са завршним рачуном. Сам ће да плати, у новцу, натури или, како сам каже, својом лудом главом.