Кроз историју Београдског универзитета, кључни ломови и укидања катедри нису се дешавали због „недостатка новца”, већ због политичког и идеолошког инжењеринга: · Ликвидација Катедре за националну историју у 19. веку је био први велики пораз аутохтонистичке мисли. Велики српски научник Панта Срећковић водио је катедру која је бранила домаће изворе, летописе и народно предање. Након бруталног сукоба са Иларионом Руварцем (који је у Србију увео бечки метод), Срећковићева струја је потпуно поражена, склоњена са Универзитета, а катедра је реформисана тако да бечки ђаци (попут Станоја Станојевића) преузму контролу над будућим нараштајима. ·
После 1945 долази марксистички преокрет. Доласком комуниста на власт, укинути су предмети који су проучавали српску средњовековну историју кроз призму православне традиције, завета и црквено-правног континуитета. Историја је сведена на „класну борбу”. Све што је подсећало на православни народ и његову метафизику избрисано је, а катедре су претворене у фабрике које доказују југословенски, а касније и антисрпски наратив. ·
Модерно доба (21. век). Тиха елиминација „неподобних” катедри и професора. Данас нема званичног „декрета о укидању”, већ се примењује метод бирократског гушења. Најдраматичнији пример је прогон чувеног археолога проф. др Ђорђа Јанковића. Он је на основу материјалних доказа на терену (словенске громиле из 4. и 5. века) доказао да су Словени живели на Балкану вековима пре званичног 7. века. Резултат? Изгубио је катедру на факултету, одузето му је право да предаје и потпуно је маргинализован у научној заједници јер је угрозио бечко-берлински програм.
Катедра за историју данас је пројекат „Историјског Ревизионизма”. Тренутни фокус студија на БУ није одбрана српских античких или средњовековних корена, већ угађање западним фондовима кроз тзв. културу сећања и регионалну историју. Студенти се усмеравају на деконструкцију „српских националних митова” (Косовски завет, Душаново царство). Високе катедре за Немањиће су сведене на статистику и сувопарну хронологију, док се форсирају проучавања 20. века кроз призму „српске кривице” и балканских ратова у складу са евроатлантским геополитичким пројектима.
Студије историје на Београдском универзитету су 100% постављене на позицијама нордијске (бечко-берлинске) школе. Свако предавање, испит и уџбеник почињу од аксиома да Словени (Срби) на Балкан долазе тек у 7. веку као неписмена маса. Студије су позитивистичке и строго ограничене на преиспитивање искључиво оних извора које је западна (германска) историографија признала као легитимне. Свако истраживање које задире пре 7. века или покушава лингвистички и генетски да повеже Винчу са модерним Србима третира се као „ненаучно”, „псеудоисторија” и политички анатемише.
