Од многобројних “пророка” глобалних друштвених токова савременог века вреди издвојити тројицу најпознатијих и најуспешнијих. Сва тројица су истакнути Фабијанци – Олдус Хаксли, Џорџ Орвел и Бертранд Расел.
Фабијанско друштво (Fabian Society) је британска социјалистичка организација која је задужена за битан аспект друштва – друштвену процену, предвиђања и, најбитније, инжењеринг. Деловала је у најјачем обиму од краја XIX века до Првог светског рата. Данашња Лабуристичка странка почива на појединим темељима друштва, а највећи успех је прелаз с колонијалног на капиталистички систем, без видног губитка власти и територије круне (Комонвелт).
Фабијанско друштво основано је 1884. године, а назив су узели по римском војсковођи из трећег века Квинтусу Фабијусу Максимусу, који се успешно борио против Ханибала. Његова стратегија је битна за схватање увида идеологије друштва. Наиме, он се управљао идејом да је директан рат губитак, нарочито онај на отвореном војном пољу, те је противника битно победити низом мањих, појединачних битака и повлачењем након сваке победе. Ханибал није био победив у отвореној битци због бројности његове војске, па је Максимус мудро избегавао директан окршај.
Фабијанисти су своје позиције ојачали истом тактиком – кратким и брзим победама против конкурентног слободног предузетништва и идеје која стоји иза тог концепта. Циљ је био створити данашњи принцип слободне трговине који ће ујединити свет преко идеје о глобализацији, а иза свега ће моћи стајати снажни појединци.
Данашња пракса друштва је think-tank групација (тзв. “труст мозгова”) унутар Лабуристичке странке. Филијале делују и у Аустралији, Канади (Douglas-Coldwell Foundation) и Новом Зеланду, деловима Комонвелта. Многи верују како је, заправо, цела данашња геополитичка ситуација уско везана уз њихове идеје у прошлости.
Уколико уђемо дубље у литерарни аспект деловања, лако је видљиво како су најчешћи чланови писци, аутори и песници који су кроз свој ауторски опус вешто промовисали идеје које су, у самој својој суштини, често имале потпуно другачији призвук од јавно објављених идеја самог друштва. Како је дечији ум најлакши за манипулацију онда се на њега највише и утицало, а принцип је најбоље објашњен у неким од легендарних утопијских романа XX века.
Најпознатији фабијански “пророци”
Олдус Хаксли
Олдус Хаксли (Aldous Huxley), је син Томаса Хенрија Хакслија – Дарвиновог булдога и поборника еугенике, који у делу “Врли нови свијет” описује друштво будућности, саздано на науму фабијаниста. Његова антиутопија настала по роману “Ми” Јевгенија Замјатина (1921.) предвиђа обликовање друштва еугеником и учењем у несвесном стању. Обликовани свет би се могао сматрати и утопијом – људи су срећни, здрави и технолошки напредни. Друштво је хедонистичко и тежи постизању среће путем промискуитетног секса и дроге Соме, а остваривање среће је потпомогнуто елиминисањем честих извора људског незадовољства – породице, уметности, религије и филозофије. Главни лик дела је Џон Севиџ, индивидуа рођена у примитивном резервату Светске државе, која се сплетом околности среће с модерном цивилизацијом. У свом есеју 1958. под називом: ”Ревидирани нови врли свет” Хаксли је открио колико је свет напредовао ка његовој негативној утопији: У политици би потпуно развијена научна теорија или филозофски систем био тоталитарна диктатура. У економији би еквивалент предивно компонованом делу био савршено уштимована фабрика која доноси брдо новца, у којој су радници потпуно уштимовани с машинама. Жеља за владањем може начинити тиране од оних који се представљају као “људи који чисте неред и сређују проблеме”. Класификација “мира” и “реда” је обично тек оправдање за деспотизам. Хаксли је тада објаснио да ће “будућем диктатору бити потребне јаке армије високо квалификованих и обучених социјалних инжењера с којом ће они пропагирати нову науку”.
Тада је Хаксли направио језиво и потпуно тачно предвиђање онога што се данас догађа: “Двадесет и први век биће ера светских контролора, који долазе из научне касте система “Новог Врлог Света” или Новог светског поретка.” Контроверзу данас највише изазива његов говор на Униврзитету Беркли (Калифорнија) где је као “алат за стварање идеалног друштва” навео “фармацеутику ради претварања људи у идеалне раднике и безболно друштво налик концентрационим логорима”. Прање мозга, пропаганду и фармацеутску контролу емоција назвао је “методима стварања ужитка при губитку слободе”. Занимљиво, његов брат је касније постао идејни вођа покрета еугенике и први управник УНЕСЦО-а (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу).
Џорџ Орвел
Други значајни фабијанац је Хакслијев шегрт Ерик Артур Блер (Eric Arthur Blair) познатији као Џорџ Орвел (George Orwell). Он је кодирао праве науме Фабијанског друштва у књигу под називом “1984″ што је заправо стота годишњица од настанка друштва, а не стварна револуционарна година. Осим појмова Велики Брат, новоговора и (медијског) спина, дело је познато и по одређеним реченицама. “Ако хоћете слику будућности, замислите чизму како гази по људском лицу – заувек” најлакше је памтљива фраза. Чули смо и за – “Ми знамо да нико не граби власт са намером да је напусти. Моћ није средство, она је циљ. Људи не успостављају диктатуре да би заштитили револуције, они подижу револуције да би успоставили диктатуре”.
Тако је уз “Животињску фарму” и “Једнакије од једнаких” успешно приказао свет данашњице. Нажалост, умро је свега који месец након издавања најпознатије књиге и није довршио свој рад на начин који је желео.
Бертранд Расел
Трећи велики фабијански “пророк’” је Бертранд Расел (Bertrand Russell) – британски филозоф, историчар, математичар и социјални критичар, који је 1952. написао књигу под називом: “Утицај науке на друштво” у којој је открио у ком правцу наука и технолошка револуција мењају свет и упозорио да ће на крају променити и само друштво. У својој књизи Расел објашњава : “Држим да ће политици у будућности бити од највеће важности масовна психологија! Масовна психологија, стручно речено, није напредни део науке… али ће она и те како постати важна политичарима, без обзира да ли кроз политику желе постати богати или желе владати људима”.
Наравно да је масовна психологија наука која је потекла из индивидуалне психологије, но она омогућава начин владања људима на исти начин на који су римски владари одлучивали да ли ће неко живети или умрети показивањем палца горе или доле за време гладијаторских игара; та врста владања неће морати имати никаквог здравог разума. Али да би она потпуно заживела потребно је још неколико јако важних ствари, а то су савремене методе пропаганде. Масовна психологија + масовна пропаганда = масовна хипноза.
