Пре више од двадесет година, две године након пада комунизма у Чешкој и у том делу света, у Прагу је одржан регионални састанак Друштва Мон Пелерин. У то време смо се налазили на прекретници наше радикалне транзиције из комунизма у слободно друштво која је у многим сегментима почивала на идејама које се везују за Друштво Мон Пелерин. Тај састанак нам је дао важну моралну подршку и помогао у напорима да се ослободимо прошлости и градимо слободно друштво у смислу Мон Пелерин друштва.
Од тада смо успели да суштински трансформишемо земљу у том правцу. Као што можете приметити, Република Чешка је остварила видљив корак напред. Ипак, не би било добро да прогласимо победу.
За неког попут мене који је након пада комунизма активно учествовао у припреми и организацији радикалних политичких и економских промена, свет у коме данас живимо представља разочарање. Ми данас живимо у друштву са далеко више социјализма и етатизма него што смо могли замислити. Након обећавајућег старта враћамо се, у више сегмената, у доба у коме смо некада живели и за које смо сматрали да се никада више неће поновити. Напомињем да не мислим само на ову земљу већ и на Европу и читав западни свет.
Пре двадесет година чинило нам се да се пред нашим очима одвија далекосежна промена на оси „репресија вс. слобода“ и „држава вс. тржиште“. Било је оправдано да тако осећамо. То осећање нарочито је појачавала чињеница да се наша Плишана револуција одвијала у историјски јединственој ери Роналда Регана и Маргарет Тачер. Захваљујући њима и захваљујући, у идејној сфери, Хајеку, Фридману, Штиглеру и још некима, веровали смо да је капитализам, бар за извесно време, успео да победи глобални социјализам. Људи попут мене знали су колико су те индивидуе посебне и јединствене, али нисмо ни слутили да ће њихово дело тако брзо бити заборављено. Погрешно смо веровали у изреверзибилни карактер тадашњих промена.
Данас многи од нас не осећају исто; барем сигурно не ја. Још једном су, готово неприметно и нечујно, ослабљени капитализам и слобода. Мора да је исто то осећао и мој пријатељ Паскал Салин, некадашњи председник Мон Пелерин друштва, када је током свог председничког обраћања у Бечу 1996. казао следеће: „Ми данас нисмо победници“. То да смо ми 1996. заправо већ губили мени тада није било очигледно као што је сада. Систем политичке слободе и парламентарне демократије брзо је успостављен, замењујући некадашњи ауторитарни, ако не и тоталитарни политички режим; уместо централног планирања започиње доминација приватне својине и тржишта – одиграва се свеопшта либерализација, дерегулација и укидање субвенција. Држава се радикално повлачила из свих сфера а слободна индивидуа израњала у први план.
Наш оптимизам почивао је на снажном веровању у принципе слободног друштва, слободног тржишта, идеју слободе као и нашу способност да промовишемо ове идеје. Данас, на почетку друге декаде 21. века, ми осећамо нешто друго. Питамо се: Да ли смо веровали у неоправдане и несувисле илузије? Да ли смо погрешно опажали свет? Да ли смо били наивни и глупи? Да ли су наша предвиђања била погрешна?
Ова питања захтевају озбиљне одговоре. Можда смо грешили, или смо бар могли да погрешимо, али то није због тога што смо гајили илузије о Западу, нарочито о западној Европи, о Европској унији. Људе попут мене нису завеле никакве илузије (веома популарне на Западу током раних шездесетих) о могућој конвергенцији капитализма и социјализма, нити снови о неком могућем трећем путу. Све то смо одбацивали без великог размишљања.
Већ тада смо примећивали много тога што није било лако уочљиво за наше пријатеље са Запада који, за разлику од нас, нису живели у комунизму – ту спадају и они који су са нама делили исте политичке и идеолошке погледе. Дозволите ми да објасним чега смо се то прибојавали и били свесни већ током комунистичке ере када смо размишљали о будућности.
1. Знали смо да социјализам, социјалдемократија, или „созиале Марктwиртсцххафт“, постоји, да ће и даље постојати, и да ће се – услед унутрашње динамике – ширити.
2. На преласку из шездесетих у седамдесете, односно, након успостављана Римског клуба и његових првих извештаја, почео сам да се прибојавам зелене идеологије у којој сам видео опасну алтернативу традиционалној социјалистичкој доктрини. Било је очигледно да је реч о једном радикалном покушају да се промени људско друштво. Наводно трошење природних ресурса и такозвана популациона бомба били су само изговори. Тада још увек није постојала теорија о глобалном загревању која је касније настала, нити снага и опасност која се у њој крије.
3. Чак и током живота под комунизмом људи попут мене били су свесни левичарства интелектуалаца,будући да смо и сами могли да приметимо како су заправо интелектуалци, или највећи број њих, представљали покретачку снагу коминизма и сличних доктрина. Аутентични представници радничке класе, тј. Марксов „пролетеријат“, никада нису били истински верници комунизма. Већ сам у то време са великом пажњом пратио „невероватну продукцију необразованих интелектуалаца“ која се на Западу појавила као резултат ширења општег универзитетског образовања. Једна од његових последица била је површност јавног дискурса која је достигла невероватне размере.
Интелектуалци су социјалисти у тако великој сразмери зато што су – како то Хајек каже – убеђени да социјализам представља „науку примењену на све области људских активности“ и да је због тога то систем који је створен „баш за њих“. „Интелектуалци сматрају да од свих људи највише вреде“ и зато не желе да буду предмет тржишног оцењивања, будући да тржиште често не дели са њима то њихово високо мишљење о себи.
4. Социјализам (или пре комунизам, како данас говоримо) је од свог почетка почивао на апотеози наукекао и на чврсто укорењеној нади да ће наука решити све постојеће друштвене, и генерално људске, проблеме; због тога је било неопходно да се систем промени. Требало га је мало више просветлити. Наше искуство комунизма каже нам да је оваква тврдња апсурдна. Нама се већ тада чинило да је и Запад веровао у ову грешку.
Нисмо веровали у технократско мишљење, у идеју да исправна наука уз помоћ технологије треба да обликује људско друштво. Нисам могао да уважавам Хермана Кана, Џеј Форестера, Алвина Тофлера (и недавно Макса Сингера и његову књигу Историја будућности) зато што сам у неоснованом технолошком оптимизму тих људи – који се заправо није много разликовао од марксистичке доктрине – наслућивао опасност да се потцени друштвена, или системска карактеристика људског друштва. У том смислу ми је увек пред очима била Хакслијева упозоравајућа опомена изречена у његовом ненадмашном Врлом новом свету.
Много смо научили из Хајековог класика „Употреба знања у друштву“. Док су идеолози социјализма (на истоку и на западу) сматрали да ништа не може бити знање што није наука и организовано учење, ми смо – следећи Хајека – знали да је практично знање најважније знање, да је то знање дисперзовано у друштву и да га људи користе у свакодневном животу, насупрот књишком знању. Данас веома популарни концепт „научне економије“ је празан. У прошлости је свака економија почивала на знању, али је било важно како се оно користи.
То су били најважнији проблеми за које сам знао, али постоје и други – које данас видимо – које смо потценили или нисмо уочили. Навешћу неке од њих.
1. Вероватно нисмо у потпуности разумели далекосежне последице шездесетих. Ова „романтична“ ера била је период радикалне борбе против ауторитета традицоналних вредности и друштвених институција. Резултат тога је да су стваране генерације које не разумеју значење нашег цивилизацијског, културног и етичког наслеђа, и које немају никакав компас који усмерава њихово понашање.
2. Потценили смо извесне проблематичне аспекте стандардног демократског система који добро функционише у теорији, али који није утемељен на дубљим вредностима. Нисмо препознали демагошки елемент демократије који дозвољава људима да у оквиру самог система захтевају „нешто низашта“. Нисмо очекивали да ће политички процес створити преференције у одлучивању којима се добија „видљива и концетрисана корист“ по цену „невидљивих и раштрканих трошкова“ – што представља један од најважнијих узроке актуелне евроамеричке дужничке кризе.
3. Још давно сам страховао од постепеног преласка са грађанских на људска права, што се дешава већ дуже време. Страховао сам и од идеологије људских права али нисам антиципирао њене консеквенце. Идеологија људских права је идеологија која нема ништа заједничко са практичним питањима индивидуалне слободе и слободног политичког дискурса. Она се тиче привилегија. Класични либерали и либертаријанци не истичу у довољној мери да се права интерпретирана на овај начин, косе са слободом и рационалним функционисањем друштва.
Људска права, у ствари, представљају револуционарно порицање грађанских права. Њима никакво грађанство није потребно. То је и разлог зашто идеологија људских права позива на укидање суверенитета појединачних земаља, нарочито у савременој Европи. Савременом добу политичке коректности у значајној мери и свом силином карактеристичне деструкције доприносе и позитивна права.
4. Повезано са идеологијама људских права и политичке коректности јесте и масовно ширење још једне савремене алтернативе или субститута демократије – јуристократије. Сведоци смо како се изабраним политичарима свакодневно одузима власт и додељује неизабраним судијама. „Модерни судски активизам је у много чему израз старог веровања да аристократија треба да обузда демократију“ (стр. 17), другим речима, да демократија не може функционисати без извесног броја оних „небираних“ (тј. неизабраних) судских арисократа. Вредно је запазити и то да је „метод за имплементацију судског активизма управо пут права“ (ибид.), ипак, то није пут грађанских права, већ пут људских права. Све то део је илузије о потенцијалном (и пожељном) укидању политике, другим речима, демократије. Јуристократија представља још један корак ка успостављању постполитичког друштва.
5. Ја, такође, нисам очекивао да ће НВО сектор (тј. институције цивилног друштва) играти тако важну улогу у нашој земљи а посебно у наднационалном свету, као и то у којој мери ће његова борба против парламентарне демократије бити непомирљива. То је борба у којој како време пролази он све више стиче надмоћ. Институције попут НВО, створене од стране људи које се на аполитички начин боре за привилегије и бољи положај, грубо поричу да је дошло до либерализације људског друштва током протекла два века. Не могу да се сетим где ми је први пут пала на памет формулација да су те институције симптом нове рефеудализације друштва, али сматрам да је она веома добра.
6. Дуго смо живели у свету без слободе штампе, и зато сматрамо да је неограничена медијска слобода неопходан предуслов истински слободног друштва. Данас више нисмо сигурни у то. Иако у целом западном свету и код нас у Републици Чешкој постоји апсолутна слобода штампе у формалном смислу, истовремено је присутна и невероватна манипулација штампом. Наша демократија брзо се изродила у медиократију, што је опет једна алтернатива демократији, или пре начин да се уништи демократија.
7. Живећи у затвореном свету комунизма коме смо се супростављали, и пролазећи кроз трагично искуство империјалне политике Совјетског Савеза која је почивала на свему наднационалном, тј. свему што долази из Москве, нисмо ипак успели да препознамо опасност од постепених промена од националног и међународног ка транснационалном и наднационалном у савременом свету. У том времену нисмо пажљиво пратили европске интеграције, вероватно из разумљивих разлога. Видели смо само слободарски аспект али не и опасни наднационализам који уништава демократију и суверенитет земаља.
8. Ја, такође, нисам очекивао ни тако слабу одбрану идеје капитализма, слободног тржишта и минималне државе. Нисам могао ни наслутити да ће речи „капитализам“ и „тржиште“ задобити сатус политички некоректних и неподесних термина које сваки „пристојан“ политичар не треба да користи. Мислио сам да тако нешто представља само обавезни украс марксистичке – или комунистичке, доктрине. Тек сада схватам праву размеру мржње према богатству и подуктивном раду, тек сада схватам улогу људске зависти и потпуно примитивну замисао да богатство другог човека треба да ми буде на располагању.
9. Нисам очекивао такву популарност јавних добара, јавног сектора, видљиве руке државе, редистрибуције, мудрости помазаника у компарацији са мудрошћу свих нас. Као економиста који је током више деценија, у ствари од средине шездесетих, пажљиво пратио западну економску литературу, нисам очекивао да ће монетаристичка идеја тако брзо бити одбачена, да ће људи тако брзо заборавити да реч регулација представља само други израз за реч планирање, да се социјална политика много не разликује од комунизма, да ће људи заборавити да тржиште или постоји или не постоји, јер мора спонатано настати, да ћемо после радикалног укидања свих врста грантова и субвенција – уз помоћ новог ресубвенционисања економије – бити приморани да их поново уводимо, да ће се такве грешке правити у економској политици, у успостављању монетарних унија, итд. Заиста нисмо очекивали да ће људи бити толико неспремни да одговрност за сопствени живот преузму у сопствене руке, да ће постојати такав страх од слободе, и да ће постојати такво поверење у омнипотентност државе.
Зашто смо ми, чланови Друштва Мон Пелерин, дозволили да се тако нешто догоди?
Не мислим да смо погрешили у смислу анализе. У питању су други разлози. Уочљива је извесна немарност, ако не и лењост у нашем размишљању и понашању. Недостаје личне храбрости, присутан је страх да се брани сопствено, иако усамљено, мишљење. Нисмо чак успели ни у томе да се довољно гласно чујемо, ми више активно не бранимо слободу, међу нама нема неког Милтона Фридмана. Иако је важно да се једни другима обраћамо на оваквим састанцима, плашим се да нас изван тог затовреног круга нико не чује. Задовољни смо када једни другима објављујемо текстове у нашим часописима и новинама, али ми треба да се боримо да уђемо у „њихове“ новине – новине за „њих“. Иако је тачно да се идеје сâме промовишу, оне то чине на дуге стазе, а то за нас може бити исувише касно.
Исто тако мора се признати да имамо дефицит у сегменту озбиљне емпиријске, дескриптивне и позитивне социоекономске анализе. Оно што доминира су парцијалне анализе и празни, нормативно усмерени, идеолошки текстови. Оно што недостаје су недекларативни текстови, једна дубока „анатомија“ тренутне ситуације.
Било би ми драго уколико грешим. Било би ми драго уколико се покаже да ће робусни капитализам све то исправити. Чак и да се тако нешто најзад догоди, то неће ићи спонтано. Хајек је био у праву када је рекао да „слобода не може опстати уколико је свака нова генерација поново не утврђује и не истиче њену вредност“. Дошао је наш ред. На нашој и на генерацији наше деце је да се то уради. Кренимо пре него што буде касно.
Вестинет.рс
znaci dobrojutro lotro!
Диван чланак, сви треба да прочитају ово које је уочио и написао образован и паметан господин.