Став

ВАЦЛАВ КЛАУС: Бежећи од диктатуре комунизма стигли смо у диктатуру новог светског поретка

Пре више од два­де­сет година, две године након пада кому­ни­зма у Чешкој и у том делу света, у Прагу је одр­жан реги­о­нални саста­нак Дру­штва Мон Пеле­рин. У то време смо се нала­зили на пре­крет­ници наше ради­калне тран­зи­ције из кому­ни­зма у сло­бодно дру­штво која је у мно­гим сег­мен­тима почи­вала на иде­јама које се везују за Дру­штво Мон Пеле­рин. Тај саста­нак нам је дао важну моралну подр­шку и помо­гао у напо­рима да се осло­бо­димо про­шло­сти и гра­димо сло­бодно дру­штво у сми­слу Мон Пеле­рин друштва.

Од тада смо успели да суштин­ски транс­фор­ми­шемо земљу у том правцу. Као што можете при­ме­тити, Репу­блика Чешка је оства­рила видљив корак напред. Ипак, не би било добро да про­гла­симо победу.

За неког попут мене који је након пада кому­ни­зма активно уче­ство­вао у при­преми и орга­ни­за­цији ради­кал­них поли­тич­ких и еко­ном­ских про­мена, свет у коме данас живимо пред­ста­вља разо­ча­ра­ње. Ми данас живимо у дру­штву са далеко више соци­ја­ли­зма и ета­ти­зма него што смо могли зами­слити. Након обе­ћа­ва­ју­ћег старта вра­ћамо се, у више сег­ме­ната, у доба у коме смо некада живели и за које смо сма­трали да се никада више неће поно­вити. Напо­ми­њем да не мислим само на ову земљу већ и на Европу и читав западни свет.

Пре два­де­сет година чинило нам се да се пред нашим очима одвија дале­ко­се­жна про­мена на оси „репре­сија вс. сло­бода“ и „држава вс. тржи­ште“. Било је оправ­дано да тако осе­ћамо. То осе­ћа­ње наро­чито је поја­ча­вала чиње­ница да се наша Пли­шана рево­лу­ција одви­јала у исто­риј­ски једин­стве­ној ери Роналда Регана и Мар­га­рет Тачер. Захва­љу­јући њима и захва­љу­јући, у идеј­ној сфери, Хајеку, Фрид­ману, Шти­глеру и још некима, веро­вали смо да је капи­та­ли­зам, бар за изве­сно време, успео да победи гло­бални соци­ја­ли­зам. Људи попут мене знали су колико су те инди­ви­дуе посебне и једин­ствене, али нисмо ни слу­тили да ће њи­хово дело тако брзо бити забо­ра­вљено. Погре­шно смо веро­вали у изре­вер­зи­билни карак­тер тада­шњих промена.

Данас многи од нас не осе­ћају исто; барем сигурно не ја. Још јед­ном су, готово непри­метно и нечујно, осла­бљени капи­та­ли­зам и сло­бода. Мора да је исто то осе­ћао и мој при­ја­тељ Паскал Салин, нека­да­шњи пред­сед­ник Мон Пеле­рин дру­штва, када је током свог пред­сед­нич­ког обра­ћа­ња у Бечу 1996. казао сле­деће: „Ми данас нисмо побед­ници“. То да смо ми 1996. заправо већ губили мени тада није било очи­гледно као што је сада. Систем поли­тичке сло­боде и пар­ла­мен­тарне демо­кра­тије брзо је успо­ста­вљен, заме­њу­јући нека­да­шњи ауто­ри­тарни, ако не и тота­ли­тарни поли­тички режим; уме­сто цен­трал­ног пла­ни­ра­ња запо­чи­ње доми­на­ција при­ватне сво­јине и тржи­шта – оди­грава се све­оп­шта либе­ра­ли­за­ција, дере­гу­ла­ција и уки­да­ње суб­вен­ција. Држава се ради­кално повла­чила из свих сфера а сло­бодна инди­ви­дуа изра­њала у први план.

Наш опти­ми­зам почи­вао је на сна­жном веро­ва­њу у прин­ципе сло­бод­ног дру­штва, сло­бод­ног тржи­шта, идеју сло­боде као и нашу спо­соб­ност да про­мо­ви­шемо ове идеје. Данас, на почетку друге декаде 21. века, ми осе­ћамо нешто друго. Питамо се: Да ли смо веро­вали у нео­прав­дане и несу­ви­сле илу­зије? Да ли смо погре­шно опа­жали свет? Да ли смо били наивни и глупи? Да ли су наша пред­ви­ђа­ња била погрешна?

Ова пита­ња захте­вају озбиљне одго­воре. Можда смо гре­шили, или смо бар могли да погре­шимо, али то није због тога што смо гајили илу­зије о Западу, наро­чито о запад­ној Европи, о Европ­ској унији. Људе попут мене нису завеле ника­кве илу­зије (веома попу­ларне на Западу током раних шезде­се­тих) о могу­ћој кон­вер­ген­цији капи­та­ли­зма и соци­ја­ли­зма, нити снови о неком могу­ћем тре­ћем путу. Све то смо одба­ци­вали без вели­ког раз­ми­шља­ња.

Већ тада смо при­ме­ћи­вали много тога што није било лако уоч­љиво за наше при­ја­те­ље са Запада који, за разлику од нас, нису живели у кому­ни­зму – ту спа­дају и они који су са нама делили исте поли­тичке и иде­о­ло­шке погледе. Дозво­лите ми да обја­сним чега смо се то при­бо­ја­вали и били све­сни већ током кому­ни­стичке ере када смо раз­ми­шљали о будућности.

1. Знали смо да соци­ја­ли­зам, соци­јал­де­мо­кра­тија, или „сози­але Марк­тwиртсцх­хафт“, постоји, да ће и даље посто­јати, и да ће се – услед уну­тра­шње дина­мике – ширити.

2. На пре­ла­ску из шезде­се­тих у седам­де­сете, одно­сно, након успо­ста­вљана Рим­ског клуба и ње­го­вих првих изве­штаја, почео сам да се при­бо­ја­вам зелене иде­о­ло­гије у којој сам видео опа­сну алтер­на­тиву тра­ди­ци­о­нал­ној соци­ја­ли­стич­кој док­трини. Било је очи­гледно да је реч о јед­ном ради­кал­ном поку­шају да се про­мени људ­ско дру­штво. Наводно тро­ше­ње при­род­них ресурса и тако­звана попу­ла­ци­она бомба били су само изго­вори. Тада још увек није посто­јала тео­рија о гло­бал­ном загре­ва­њу која је касније настала, нити снага и опа­сност која се у њој крије.

3. Чак и током живота под кому­ни­змом људи попут мене били су све­сни леви­чар­ства инте­лек­ту­а­лаца,будући да смо и сами могли да при­ме­тимо како су заправо инте­лек­ту­алци, или нај­већи број њих, пред­ста­вљали покре­тачку снагу коми­ни­зма и слич­них док­трина. Аутен­тични пред­став­ници рад­ничке класе, тј. Марк­сов „про­ле­те­ри­јат“, никада нису били истин­ски вер­ници кому­ни­зма. Већ сам у то време са вели­ком пажњом пра­тио „неве­ро­ватну про­дук­цију нео­бра­зо­ва­них инте­лек­ту­а­лаца“ која се на Западу поја­вила као резул­тат шире­ња општег уни­вер­зи­тет­ског обра­зо­ва­ња. Једна од ње­го­вих после­дица била је повр­шност јав­ног дис­курса која је дости­гла неве­ро­ватне раз­мере.
Инте­лек­ту­алци су соци­ја­ли­сти у тако вели­кој сра­змери зато што су – како то Хајек каже – убе­ђени да соци­ја­ли­зам пред­ста­вља „науку при­ме­њену на све обла­сти људ­ских актив­но­сти“ и да је због тога то систем који је ство­рен „баш за њих“. „Инте­лек­ту­алци сма­трају да од свих људи нај­више вреде“ и зато не желе да буду пред­мет тржи­шног оце­њи­ва­ња, будући да тржи­ште често не дели са њима то њи­хово високо мишље­ње о себи.

4. Соци­ја­ли­зам (или пре кому­ни­зам, како данас гово­римо) је од свог почетка почи­вао на апо­те­ози наукекао и на чвр­сто уко­ре­ње­ној нади да ће наука решити све посто­јеће дру­штвене, и гене­рално људ­ске, про­блеме; због тога је било неоп­ходно да се систем про­мени. Тре­бало га је мало више про­све­тлити. Наше иску­ство кому­ни­зма каже нам да је ова­ква тврд­ња апсурдна. Нама се већ тада чинило да је и Запад веро­вао у ову грешку.
Нисмо веро­вали у тех­но­крат­ско мишље­ње, у идеју да исправна наука уз помоћ тех­но­ло­гије треба да обли­кује људ­ско дру­штво. Нисам могао да ува­жа­вам Хер­мана Кана, Џеј Форе­стера, Алвина Тофлера (и недавно Макса Син­гера и ње­гову књигу Исто­рија будућ­но­сти) зато што сам у нео­сно­ва­ном тех­но­ло­шком опти­ми­зму тих људи – који се заправо није много разли­ко­вао од марк­си­стичке док­трине – наслу­ћи­вао опа­сност да се пот­цени дру­штвена, или систем­ска карак­те­ри­стика људ­ског дру­штва. У том сми­слу ми је увек пред очима била Хак­сли­јева упо­зо­ра­ва­јућа опо­мена изре­чена у ње­го­вом ненад­ма­шном Врлом новом свету.

Много смо нау­чили из Хаје­ко­вог кла­сика „Упо­треба зна­ња у дру­штву“. Док су иде­о­лози соци­ја­ли­зма (на истоку и на западу) сма­трали да ништа не може бити зна­ње што није наука и орга­ни­зо­вано уче­ње, ми смо – сле­дећи Хајека – знали да је прак­тично зна­ње нај­ва­жније зна­ње, да је то зна­ње диспер­зо­вано у дру­штву и да га људи кори­сте у сва­код­нев­ном животу, насу­прот књи­шком зна­њу. Данас веома попу­ларни кон­цепт „научне еко­но­мије“ је пра­зан. У про­шло­сти је свака еко­но­мија почи­вала на зна­њу, али је било важно како се оно користи.

То су били нај­ва­жнији про­блеми за које сам знао, али постоје и други – које данас видимо – које смо пот­це­нили или нисмо уочили. Наве­шћу неке од њих.

1. Веро­ватно нисмо у пот­пу­но­сти разу­мели дале­ко­се­жне после­дице шезде­се­тих. Ова „роман­тична“ ера била је период ради­калне борбе про­тив ауто­ри­тета тра­ди­цо­нал­них вред­но­сти и дру­штве­них инсти­ту­ција. Резул­тат тога је да су ства­ране гене­ра­ције које не разу­меју зна­че­ње нашег циви­ли­за­циј­ског, кул­тур­ног и етич­ког наслеђа, и које немају ника­кав ком­пас који усме­рава њи­хово понашање.

2. Пот­це­нили смо изве­сне про­бле­ма­тичне аспекте стан­дард­ног демо­крат­ског система који добро функ­ци­о­нише у тео­рији, али који није уте­ме­љен на дубљим вред­но­стима. Нисмо пре­по­знали дема­го­шки еле­мент демо­кра­тије који дозво­љава љу­дима да у оквиру самог система захте­вају „нешто низа­шта“. Нисмо оче­ки­вали да ће поли­тички про­цес ство­рити пре­фе­рен­ције у одлу­чи­ва­њу којима се добија „видљива и кон­це­три­сана корист“ по цену „неви­дљи­вих и раштр­ка­них тро­шкова“ – што пред­ста­вља један од нај­ва­жни­јих узроке акту­елне евро­а­ме­ричке дужничке кризе.

3. Још давно сам стра­хо­вао од посте­пе­ног пре­ла­ска са гра­ђан­ских на људ­ска права, што се дешава већ дуже време. Стра­хо­вао сам и од иде­о­ло­гије људ­ских права али нисам анти­ци­пи­рао њене кон­се­квенце. Иде­о­ло­гија људ­ских права је иде­о­ло­гија која нема ништа зајед­ничко са прак­тич­ним пита­њима инди­ви­ду­алне сло­боде и сло­бод­ног поли­тич­ког дис­курса. Она се тиче при­ви­ле­гија. Кла­сични либе­рали и либер­та­ри­јанци не истичу у довољ­ној мери да се права интер­пре­ти­рана на овај начин, косе са сло­бо­дом и раци­о­нал­ним функ­ци­о­ни­са­њем друштва.

Људ­ска права, у ствари, пред­ста­вљају рево­лу­ци­о­нарно пори­ца­ње гра­ђан­ских права. Њима ника­кво гра­ђан­ство није потребно. То је и разлог зашто иде­о­ло­гија људ­ских права позива на уки­да­ње суве­ре­ни­тета поје­ди­нач­них зема­ља, наро­чито у савре­ме­ној Европи. Савре­ме­ном добу поли­тичке корект­но­сти у зна­чај­ној мери и свом сили­ном карак­те­ри­стичне деструк­ције допри­носе и пози­тивна права.

4. Пове­зано са иде­о­ло­ги­јама људ­ских права и поли­тичке корект­но­сти јесте и масовно шире­ње још једне савре­мене алтер­на­тиве или суб­сти­тута демо­кра­тије – јури­сто­кра­тије. Све­доци смо како се иза­бра­ним поли­ти­ча­рима сва­код­невно оду­зима власт и доде­љује неи­за­бра­ним суди­јама. „Модерни суд­ски акти­ви­зам је у много чему израз ста­рог веро­ва­ња да ари­сто­кра­тија треба да обу­зда демо­кра­тију“ (стр. 17), дру­гим речима, да демо­кра­тија не може функ­ци­о­ни­сати без изве­сног броја оних „неби­ра­них“ (тј. неи­за­бра­них) суд­ских ари­со­крата. Вредно је запа­зити и то да је „метод за импле­мен­та­цију суд­ског акти­ви­зма управо пут права“ (ибид.), ипак, то није пут гра­ђан­ских права, већ пут људ­ских права. Све то део је илу­зије о потен­ци­јал­ном (и пожељ­ном) уки­да­њу поли­тике, дру­гим речима, демо­кра­тије. Јури­сто­кра­тија пред­ста­вља још један корак ка успо­ста­вља­њу пост­по­ли­тич­ког друштва.

5. Ја, такође, нисам оче­ки­вао да ће НВО сек­тор (тј. инсти­ту­ције цивил­ног дру­штва) играти тако важну улогу у нашој земљи а посебно у над­на­ци­о­нал­ном свету, као и то у којој мери ће ње­гова борба про­тив пар­ла­мен­тарне демо­кра­тије бити непо­мир­љива. То је борба у којој како време про­лази он све више стиче над­моћ. Инсти­ту­ције попут НВО, ство­рене од стране људи које се на апо­ли­тички начин боре за при­ви­ле­гије и бољи поло­жај, грубо поричу да је дошло до либе­ра­ли­за­ције људ­ског дру­штва током про­те­кла два века. Не могу да се сетим где ми је први пут пала на памет фор­му­ла­ција да су те инсти­ту­ције симп­том нове рефе­у­да­ли­за­ције дру­штва, али сма­трам да је она веома добра.

6. Дуго смо живели у свету без сло­боде штампе, и зато сма­трамо да је нео­гра­ни­чена медиј­ска сло­бода неоп­хо­дан пред­у­слов истин­ски сло­бод­ног дру­штва. Данас више нисмо сигурни у то. Иако у целом запад­ном свету и код нас у Репу­блици Чешкој постоји апсо­лутна сло­бода штампе у фор­мал­ном сми­слу, исто­вре­мено је при­сутна и неве­ро­ватна мани­пу­ла­ција штам­пом. Наша демо­кра­тија брзо се изро­дила у меди­о­кра­тију, што је опет једна алтер­на­тива демо­кра­тији, или пре начин да се уни­шти демо­кра­тија.

7. Живећи у затво­ре­ном свету кому­ни­зма коме смо се супро­ста­вљали, и про­ла­зећи кроз тра­гично иску­ство импе­ри­јалне поли­тике Совјет­ског Савеза која је почи­вала на свему над­на­ци­о­нал­ном, тј. свему што долази из Москве, нисмо ипак успели да пре­по­знамо опа­сност од посте­пе­них про­мена од наци­о­нал­ног и међу­на­род­ног ка транс­на­ци­о­нал­ном и над­на­ци­о­нал­ном у савре­ме­ном свету. У том вре­мену нисмо пажљиво пра­тили европ­ске инте­гра­ције, веро­ватно из разу­мљи­вих разлога. Видели смо само сло­бо­дар­ски аспект али не и опа­сни над­на­ци­о­на­ли­зам који уни­штава демо­кра­тију и суве­ре­ни­тет земаља.

8. Ја, такође, нисам оче­ки­вао ни тако слабу одбрану идеје капи­та­ли­зма, сло­бод­ног тржи­шта и мини­малне државе. Нисам могао ни наслу­тити да ће речи „капи­та­ли­зам“ и „тржи­ште“ задо­бити сатус поли­тички неко­рект­них и непо­де­сних тер­мина које сваки „при­сто­јан“ поли­ти­чар не треба да кори­сти. Мислио сам да тако нешто пред­ста­вља само оба­ве­зни украс марк­си­стичке – или кому­ни­стичке, док­трине. Тек сада схва­там праву раз­меру мржње према богат­ству и подук­тив­ном раду, тек сада схва­там улогу људ­ске зави­сти и пот­пуно при­ми­тивну зами­сао да богат­ство дру­гог човека треба да ми буде на располагању.

9. Нисам оче­ки­вао такву попу­лар­ност јав­них добара, јав­ног сек­тора, видљиве руке државе, реди­стри­бу­ције, мудро­сти пома­за­ника у ком­па­ра­цији са мудро­шћу свих нас. Као еко­но­ми­ста који је током више деце­нија, у ствари од сре­дине шезде­се­тих, пажљиво пра­тио западну еко­ном­ску лите­ра­туру, нисам оче­ки­вао да ће моне­та­ри­стичка идеја тако брзо бити одба­чена, да ће људи тако брзо забо­ра­вити да реч регу­ла­ција пред­ста­вља само други израз за реч пла­ни­ра­ње, да се соци­јална поли­тика много не разли­кује од кому­ни­зма, да ће људи забо­ра­вити да тржи­ште или постоји или не постоји, јер мора спо­на­тано настати, да ћемо после ради­кал­ног уки­да­ња свих врста гран­това и суб­вен­ција – уз помоћ новог ресуб­вен­ци­о­ни­са­ња еко­но­мије – бити при­мо­рани да их поново уво­димо, да ће се такве гре­шке пра­вити у еко­ном­ској поли­тици, у успо­ста­вља­њу моне­тар­них унија, итд. Заи­ста нисмо оче­ки­вали да ће људи бити толико неспремни да одго­вр­ност за соп­ствени живот пре­у­зму у соп­ствене руке, да ће посто­јати такав страх од сло­боде, и да ће посто­јати такво пове­ре­ње у омни­по­тент­ност државе.

Зашто смо ми, чла­нови Дру­штва Мон Пеле­рин, дозво­лили да се тако нешто догоди?

Не мислим да смо погре­шили у сми­слу ана­лизе. У пита­њу су други разлози. Уоч­љива је изве­сна немар­ност, ако не и лењост у нашем раз­ми­шља­њу и пона­ша­њу. Недо­стаје личне хра­бро­сти, при­су­тан је страх да се брани соп­ствено, иако уса­мљено, мишље­ње. Нисмо чак успели ни у томе да се довољно гла­сно чујемо, ми више активно не бра­нимо сло­боду, међу нама нема неког Мил­тона Фрид­мана. Иако је важно да се једни дру­гима обра­ћамо на ова­квим састан­цима, пла­шим се да нас изван тог зато­вре­ног круга нико не чује. Задо­вољни смо када једни дру­гима обја­вљу­јемо тек­стове у нашим часо­пи­сима и нови­нама, али ми треба да се боримо да уђемо у „њи­хове“ новине – новине за „њих“. Иако је тачно да се идеје сâме про­мо­вишу, оне то чине на дуге стазе, а то за нас може бити ису­више касно.

Исто тако мора се при­знати да имамо дефи­цит у сег­менту озбиљне емпи­риј­ске, дескрип­тивне и пози­тивне соци­о­е­ко­ном­ске ана­лизе. Оно што доми­нира су пар­ци­јалне ана­лизе и пра­зни, нор­ма­тивно усме­рени, иде­о­ло­шки тек­стови. Оно што недо­стаје су неде­кла­ра­тивни тек­стови, једна дубока „ана­то­мија“ тре­нутне ситуације.

Било би ми драго уко­лико гре­шим. Било би ми драго уко­лико се покаже да ће робу­сни капи­та­ли­зам све то испра­вити. Чак и да се тако нешто нај­зад догоди, то неће ићи спон­тано. Хајек је био у праву када је рекао да „сло­бода не може опстати уко­лико је свака нова гене­ра­ција поново не утвр­ђује и не истиче њену вред­ност“. Дошао је наш ред. На нашој и на гене­ра­цији наше деце је да се то уради. Кре­нимо пре него што буде касно.

 

Вестинет.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!