На крајњем југу Косовске котлине, уз друмску и железничку магистралу која од Приштине води ка Скопљу, налази се Урошевац. Невелики град са мешовитим саставом становништва, данас углавном познат као важна и незаобилазна раскрсница путева на Косову и Метохији.Смештен у самом средишту јужног дела покрајине, пред улазом у Качаничку клисуру, Урошевац повезује Косовско Поморавље на истоку са Метохијом на западу покрајине, а такође градове од Качаника на крајњем југу до Косовске Митровице и Лепосавића на северу Косова.Одавде се директним и најближим путевима стиже до Витине, Гњилана и Косовске Каменице, а такође до Липљана, Суве Реке и Призрена.
Српско Неродимље
Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног града Неродимља – некадашњег седишта истоимене жупе и престонице Немањића. Наиме, већ у раном средњем веку на том месту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље.На брду које их раздваја у другој половини XIII века саграђен је велики и добро утврђен град, а нешто касније и дворац, у коме је дуго времена столовао краљ Милутин, који је ту, у Неродимљу, 1321. године и умро.У историјским изворима овај, за Србе изузетно значајан средњовековни град, помиње се и као Породим или Породимље. У њему је једно време боравио краљ Стефан Дечански.
Историчари такође бележе да је у двору у Неродимљу 1371. године окончао живот и цар Урош,последњи велики Немањић, који се на челу српске државе налазио од 1355. године.Током XIV века на просторима Неродимља, тадашње престонице Немањића, подигнуто је неколико цркава и манастира. Тако су у Горњем Неродимљу саграђени манастир и цркваСветих Арханђела, нешто касније (али, такође у XIV веку) манастир посвећен Светом Урошу, а у Доњем Неродимљу црква Светог Стефана (XIV век) и цркве Светог Николе иСвете Богородице (XV век).У порти манастира Светих Арханђела све доскора вегетирао је столетни бор, који је, по народном предању људи овог краја, засадио цар Душан.,,Зуб времена“ и драматична историјска збивања током вишевековне турске окупације учинили су да је највећи део споменичког блага, укључујући и сам дворац Немањића, уништен. Али, без обзира на сва разарања и пустошења која су учињена у време Османлија, све доскора били су очувани остаци краљевских здања, зидине средњовековног утврђеног града, темељи порушених и опљачканих манастира и цркава, као и други значајни трагови меморијалног карактера.
На жалост, у време последњих великих сукоба на Косову и Метохији (током 1999. године, у време бомбардовања Српских градова и села, а и касније, након што је над Косметом успостављен протекторат) уништени су и ти преостали трагови средњовековног Неродимља.Необуздана шиптарска војска сравнила је са земљом све што је подсећало на српску средњовековну државу и Немањиће, па је тако до темеља разорен и релативно добро очувани манастир Светог цара Уроша из XIV века, који је био познат по томе што је у њему боравио и умро цар Урош, који је децембра 1371. године ту и сахрањен.
По народном предању, манастирску цркву Успенија пресвете Богородице подигла је над синовљевим гробом царица Јелена, мајка Урошева. По турским документима, манастир је 1487. године напуштен, а његове велике поседе користили су сељаци из околине. Међутим, у Житију цара Уроша патријарх Пајсије 1584. године пише о обнови цркве Успенија пресвете Богородице и изградњи новог кивота.Током XVI и XVII века српске цркве и манастири на Косову и Метохији често су били на удару пљачкаша и вандала сваке врсте, јер се у манастирским ризницама чувало културно благо које су стварали нараштаји Срба током многих деценија.Понекад је грамзивост и верски фанатизам достизао такве размере да је за православно монаштво довођен у питање и сам опстанак на овим просторима.
Непосредни учинци свега тога најбоље су видљиви управо у Неродимљу, где су са лица земље нестали и последњи видљиви србског постојања кроз векове.
Благоје Мишић, Фејсбук
Небрига за српско питање одавно нам је познато.Не би било болно да није та небрига са оне стране које би се то требало тицати-српске.Авај Срби.Боље речено српске власти које год времену припадале увек су се старале да се додворе важећој власти-да ли турској или аустроугарској а данас немачкој или америчкој заборавише на сопствене корене-српство.Па по тој логици ако истим није стало до српства што то одмах не истакну да се српство више не спотиче.