Православље

Данас је Света Тројица!

Целокупно учење Светог Откривења о Богу,изражено речима,символима, делима, богојављењима, своди се, на крају крајева, на догму о Светој Тројици као нанајвећу и најсветију тајну. Упоређена са осталим свештеним тајнама, она сачињава тајну над тајнама.

Богооткривено учење о Јединству бића Божјег и о његовим својствима претставља неку врсту увода и припреме за откривење учења о Тројичности Лица у Једноме Богу. Васцело учење Светог Откривења о Богу самом природом својом стреми и хрли ка учењу о Светој Тројици као пуноћи истине, као срцу савршенства, као души Божанства. Оно сачињава једну недељиву целину, један свештениорганизам; зато се не може делити ни парчати, а да не изгуби свој богонадахнути карактер и животворну благодатност и силу. Пошто је недељиво учење Откривења о Богу — „недељива је вера, недељива и побожност”.[1] Учење Откривења о Богу Оцу недељиво је од учења о Богу Сину и од учења о Бо­гу Духу Светом[2]. То је разлог што отац Православља, свети Атанасије Велики, објављује: „Савршено богословље је у Тројици” (έν Τριάδι ή θεολογία τελεία έστι)[3]. Вера хришћанска је вера у СветуТројицу, и она је савршена и непроменљива[4], јер је њоме објављена пуноћа истине и откривења о Богу Троједном. Велики тајновидац божанских истина, свети ГригоријеБогослов, говори: „Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице (σΰντομον και άπέριττον της Τρι­άδος Φεολογίαν), од Светлости — Оца примивши Светлост — Сина у Светлости — Духу”.[5]

Учење Свете Тројице о Светој Тројици сачињава савршено учење о Богу, савршено богословље; у томе је и савршено богопознање и савршено спасење. СветаТројица је све у свему: у њој је сва истина, сав живот, сав пут, сва вечност. По себи, и у своме откривењу свету, Света Тројица је „пречи­стое богословiя таинство”.[6]

Због тако изузетне и јединствене важности, догмат о Светој Тројици јесте signum Хришћанства, оно чиме се хришћанска религија одликује и разликује од свих осталих религија.[7] У том догмату је специфична новина и савршена пуноћа хришћанског Откривења. Из њега, као зраци из сунца, зраче сви остали догматихришћанске вере. На њему је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења. Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. „Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа”.[8] Црква је осно­вана на вери у Свету Тројицу, учи свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин.[9] Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и уСветој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, (έν Τριάδι γαρ αυτήν έθεμελίωσε και έρρίζωσεν ό Κύριος), рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.[10] Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква[11]; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три Лица Свете Тројице.[12] У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све.[13]

Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела,и према по­треби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима[14], вероисповедањима,[15] свештенородњама,[16] славословљима,[17] литургијама,молитвама, песмама,[18] возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара ухраму приликом хиротоније. Оно гласи:

 

(грчки)

 

Πιστεύω εις ένα θεόν, έν τρισί Προσώποις μεριζόμενον, Πατέρα φημι, και Υϊον και Αγιον Πνευμα μεριζομενον λεγω, κατά τον της Ιδ­ιότητος λόγον · άμέριστον δε, κατά τηνούσιαν, και δλη Τριάς ή αύτη, και δλη Μονάς ή αύτη. Μο­νάς, κατά την ούσίαν, και φυσιν, και μορφην · Τριάς, κατά την ιδιότητα, και όνομασίαν · ονο­μάζεται γαρ, ό μεν, Πατήρ, ό δε, Υιός, το δε ,’Άγιον Πνευμα.Ό Πατήρ άγέννητος, και άναρχος · ού γαρ έστιν αυτού τι πρε­σβύτερο ν · ην γάρ εκείνος, και πάντως ην Θεός. άναρχος δε, δτι μη εκ τίνος έχει το είναι ή έξ εαυτού. Πιστεύω δε, δτι ό Πατήρ αιτία έστιν Υιού, και Πνεύματος · τού μεν Υίού, γενντώς. τού δε ‘Αγίου Πνεύματος, έκπορευτώς · μηδεμίας δι­αστάσεως, μηδέ άλλοτριώσεως έν τού­τοις θεωρούμενης, ή μόνον της διαφοράς τών υποστατικών Ιδι­ωμάτων · δτι ό μεν Πατήρ γεννά τον Υΐόν, και προβάλλει το Πνεύμα το “Αγιον · ό δε Υιός γεννάται έκ μόνου τού Πατρός · και τα Πνεύμα το “Αγιον εκπορεύεται έκ τού Πατρός. Και ού­τω μίαν αρχήν πρε­σβεύω, και εν αίτιον ε’πιγινω σκω,τό ν Πατέρα, Υιού και Πνεύματος, λέγω δε τόν Υίόν, αρχήν ύπέρχρονον και αόρισ­τον · ούχ ώς αρχήν των κτισμάτων, οίονεί πρωτόκτιστον όν­τα, τα πρεσβεία τοΰτων έπιφερόμενον · άπαγε! τούτο της άρειανών δυσσεβείας έστι παραλήρημα · εκείνος γαρ ό δυσώνυμος έβλασφήμει κτίσμα τόν Υϊόν, και το Πνεύμα τό “Αγιον · έγώ δε λέγω αρχήν τόν Υίον έκ τού άναρχου όντα, ίνα μη παραδεχθώσι δύω άρχαί · μετά της αρχής δέ έπι Υ’ιού τό Πνεύμα τό “Αγιον, επειδή και άμα και ομού τό είναι έχουσνν έκ Πατρός, ό, τε Υίός κα τό Πνεύμα τό Αγιον · ό μεν γεννητως, τό δέ έκπορευτώς, ως ειρηται. Καί ού#’ ό Πατήρ διήρηται τοΰ Υίοΰ, ούθ’ ό Υιός τού Πνεύ­ματος, ούτε το Πνεύ­μα το Αγιοω, Πατρός και Υιού · άλλ δλος έστιν ό Πατήρ έν τω Υιώ και τώ Άγίω Πνεύματι, και όλος ό Υιός έν τώ Πατρι και τώ Άγίε Πνεύ­ματι, και δλον τοΠνεύμα το “Αγιον έν τώ Πατρι και τώ Υίώ · ήνωνται γαρ διηρημένως, και διήρην ται ήνωμένως ……………. Πιστεύω εις ένα Θεον, Πατέρα παν­τοκράτορα, ποιητήνουρανού, και γης, ορατών τε πάντων, και αοράτων · άναρχον μεν, και άγέννητον, και άναίτιον · αρχήν δε φυσικήν, και αΐτίαν Υι­ού, και Πνεύματος. Πιστεύω και εις τον μονογενή αυτού Υίόν, άρ’ρ’εύστως, και άχρόνως έξ αύτου γεννηθέντα, όμοούσιον αύτώ, δί ου τα πάντα έγένετο. Πισ­τεύω και εις το Πνε­ύμα το “Αγιον, το έξ αυτού τον Πατρός έκπορευόμενον, και συνδοξαζόμενον, ώς συναϊδιον, και σΰνθρονον, και όμοοΰσιον, και όμόδοξον, και τής κτίσεως δημιουργόν.

 

(црквено-словенски)

 

Вeрую во единаго Бога, во трехъ Лицахъ: Отца, и Сына, и Святаго Духа, раздeляемаго въ разсужденiи своиствъ личныхъ, нераздeльнаго же по существу. Едина и таяжде есть всецeлая Троица и всецeлая Единица, Единица по суще­ству и естеству: Троица же по личнымъ свойствамъ и именованiямъ Отца, и Сына, и Духа Святаго. Отецъ нерожденъ и безначаленъ, ……….[19], понеже иматъ бытiе не отъ кого либо, но токмо оть себе. Верую такожде, яко Отецъ есть вина Сына и Духа: Сына чрезърожденiе, Духа же Святаго чрезъ исхожденiе ……….[20] Отецъ раждаетъ Сына и изводитъ Святаго Духа, Сынъ же раждается ………[21] отъ Отца, и Духъ Святыи исходить отъ Отца. И тако чту единое начало и признаю Отца еди­ною виною Сына и Духа. Глаголю же и Сына быти начало превысшее време­ни и безпредельное: не яко началотварей первоздан­ное, то есть, первое сотворенное, и древностiю ихъ превасходящее, — да не будетъ! ибо cie есть суесловiе apiанскаго нечестiя: Арiй злоименитыйхульно училъ, яко тварь есть Сынъ и Духъ Святый. Азъ же глаголю, яко Сынъ есть начало отъ безначальнаго, ……..[22] собезначальное, такожде и Духъ Святый …….[23]Ни Отецъ отъ Сына разлучися, ниже Сынъ отъ Духа, ни Духъ Святый отъ Отца ………[24] : но всецело Отецъ есть въ Сыне и Святемъ Дусе, и всецело Сынъ во Отце и Святомъ Дусе, и всецело Духъ Святый во Отце и Сыне. Ибо соеди­нены раздельно и разделены едини­чно.      

Верую во единаго Бога Отца, Вседе­ржителя, Творца не­бу и земли, видимыхъ же всехъ и невидимыхъ: безначальнаго убо и нерожденнаго и безвиновнаго, начало же естественное и вину Сына и Духа. Верую и во единороднаго его Сына, неистечно и без­временно изъ него рожденнаго, едино­сущна ему, Имже вся быша. Верую и въ Духа Святаго, изъ тогожде Отца исходящаго и сославимаго, яко соприсносущнаго, и сопрестольнаго, и единосущнаго, и равнославнаго, и тва­ри содетеля.

 

(српски)

 

Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен ибеспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспо­четан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Све­тога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Све­ти исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син поче­так изнадвремени и безгранична: не као првоздани по­четак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, — не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети — твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Све­ти: Син кроз рођење а Дух Свети крозисхођење, као што би речено. Ни­ти се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Ду­ху, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено…….

Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, и свега видљивога и невидљивога: беспочетног и нерођеног и безузрочног,природни пак почетак и узрок Сина и Духа. Верујем и у јединороднога Си­на његовог, рођеног од њега неистециво и ванвремено, једносушнога њему, кроз кога све постаде. Верујем и у Духа Светога, који од самог Оца исходи и са њим се слави, као савечан, и сапрестолан, и једносуштан, и равнославан, исаздатељ твари.

 

У такозваном Атанасијевом символу учење Цркве о Светој Тројици изражено је врло прецизно и тачно. Он гласи:

 

(црквено-словенски)

 

Bеpa католическая ciя есть: да единаго Бога въ Троицу, и Троицу во единицу почитаемъ, ниже сливаюше ипостаси, ниже су­щество разделяюще. Ина боесть ипостась Отча, ина Сыновня, ина Святаго Духа.

Но Отчее, и Сыновнее, и Святаго Духа, едино естъ Божество, равна слава, соприсносущно величество. Яковъ Отецъ, таковъ и Сынъ, таковъ и Святый Духъ… Тако: Богъ Отецъ, Богь Сынъ, Богъ и Духъ Святый: обаче не три бози, но единъ Богъ…

Отецъ, ни отъ кого есть сотворенъ, ни созданъ, ниже рожденъ. Сынъ оть Отца са­мого есть не сотворенъ, ни созданъ, но рожденъ. Духъ Святый отъ Отца не сотво­ренъ, не созданъ, ниже рож­денъ, но исходящъ…

И въ сей Троице ничтоже первое или последнее: ни­чтоже более или менъе: но целы три Ипостаси, соприсносущны суть себе и равны.

 

(српски)

 

„Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга — Сина, а другачија — Светога Духа.

Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, та­кав је и Син, такав и Дух Свети… И тако: Бог јеОтац, Бог је Син, Бог је и Дух Све­ти, па опет нису три бога не­го један Бог…

Отац није ни од кога ство­рен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не ство­рен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не ство­рен, ни саздан, нирођен, не­го исходећ…

И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ни­шта веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне”.

 

Светосавље

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!