Привредна смрт на рате

Упитао сам једног тајкуна како ће вратити 10 милиона евра кредита. – Није то мој, већ проблем банке, одговорио ми је

Не постоји крупни капитал у Србији који није настао као последица политичких и банкарских привилегија, незаконитих приватизација и политичког дила у јавним набавкама и буџетској потрошњи. Монопол на тржишту се подразумевао.

Фирме су се јефтино куповале, потом је из њих извлачено све што вреди. Тако тунелована предузећа пуштана су у стечај и ликвидацију. Свака приватизована фирма служила је као обезбеђење за нови кредит којим је приватизована следећа. Куповином једне фирме могло се приватизовати на десетине других. Неретко, обезбеђење за кредит била је имовина правног лица које тек намерава да се приватизује. Једном сам упитао једног тајкуна како ће вратити 10 милиона евра прекограничног кредита а он ми одговори: „Није то мој проблем, него банке која ми је кредит одобрила. Мој приватни портфолио је добар, а банчин лош”. Значи – трошкови држави и банкама, а интерес мени.

Представници власти креирали су законе и уредбе, оснивали различите фондове како би неометано, без контроле, дозначили милијарде евра привилегованим тајкунима и партијским миљеницима. Огроман део богатства враћао се „сређивачима” кредита и доносиоцима привилегованих послова. Мали су крваво издвајали средства која су тајкуни немилице арчили. Тако су нестале милијарде евра пореских обвезника. Фонд за развој, Развојна банка Војводине, Фонд за капитална улагања, државне банке, субвенције и подстицаји, тендери и јавне набавке – све у служби финансирања привилегованих политичких и пословних олигарха. Иза великог броја приватизација остајала је економска и друштвена пустош.

За потребе тајкунске економије била је потребна и стручна логистика. Цели систем регулаторних тела радио је за потребе нових фараона. Економски институти, консултантске куће, професори универзитета, адвокати који су креирали незаконита преузимања фирми, банке које су финансирале ове послове, локалне заједнице, градски оци… Плен је дељен по коруптивним заслугама, сразмерно уцењивачком капацитету. Формирана удружења тајкуна режирала су представе о друштвено одговорним послодавцима. Свакодневне колективне слике с највишим државним руководством стварале су утисак да је реч о успешним и одговорним пословним људима. А таквих је било врло мало.

Купи јефтино, опљачкај и продај брзо, био је преовлађујући пословни модел. Нажалост, није потрајао. Многи су се преиграли и нису успели да обезбеде излаз. Што су били већи, то их је криза више и брже угрожавала. И опет је, из круга политичких мецена, пронађено амнестирајуће решење за финансијске дубиозе. Унапред припремљени план реорганизације или привредна смрт на рате. Илузија која ће привредну агонију само продубити, никако решити. Политичка режија из сенке још једном је покушала да одржи своје пулене у трци не мењајући проверени бизнис план.

Свега ће неколико фирми из „тајкунске ере” преживети удар кризе и закона. Љуштуре пропалих фирми постаће колективне социјалне гробнице отпуштених радника и изгубљене имовине. Сменићемо и осудити корумпирана руководства банака. Оно што извесно нећемо променити јесте трагично време које смо живели и које ћемо живети због материјалне алавости малог броја људи који су иза свог пословања оставили несагледиве друштвене последице. Понизили су нас, животе наших очева и наше деце. А то тек боли, другови тајкуни.