Колико нас кошта фасада „економског тигра“ или како званична статистика маскира сиромаштво

Савремена економска стварност Србије високо је поларизована. Званични наратив пројектује слику стабилности и убрзаног прогреса – стабилан девизни курс, номинално високе девизне резерве, брз раст БДП-а и историјски скок просечних зарада. Дубља социолошко-економска деконструкција ове макроекономске фасаде, међутим, разоткрива оштар, искуствени конфликт са реалним условима живота већине грађана. Прокламована стабилност плаћена је асиметричном инфлацијом основних животних потрепштина, екстремним дугорочним задуживањем и свесним гушењем домаће приватне потрошње.

Да би покрила стварне трошкове живота трочланој породици потребне су две просечне нето плате, и то под условом да немају стамбени кредит или да не плаћају кирију

Најекстремнија тачка државног маскирања социјалних аномалија лежи у методологији. Републички завод за статистику престао је да редовно прати стопу апсолутног сиромаштва засновану на реалној потрошњи хране и прешао искључиво на европски стандард релативног сиромаштва. Независне студије и пројекције УНИЦЕФ-а процењују да у апсолутном сиромаштву живи између 750.000 и 800.000 грађана који дословно немају довољно хране сваког дана. Тај податак успешно је потиснут из званичног институционалног дискурса.

Фикција потрошачке корпе

Ако становништво поделимо на пет једнаких група по приходима од по 20 одсто, социјални јаз постаје математички јасан. Прва петина најсиромашнијих, коју чине незапослени, примаоци социјалне помоћи и пензионери са минималним примањима, располаже са свега 5,5 до шест одсто укупног националног дохотка и њихов буџет не покрива ни званичну минималну потрошачку корпу, док петина најбогатијих контролише више од 20 одсто укупног националног прихода, а унутар ње је круг од један до два одсто екстремно богатих који генеришу примарну акумулацију капитала.

Укупан јавни дуг достигао је историјски максимум од 41,83 милијарди евра, тако да свака просечна трочлана породица носи терет државног дуга од 19.188 евра

Званична статистика наводи да минимална потрошачка корпа износи 56.558, а просечна 109.692 динара. Државни званичници истичу као историјски успех да минимална зарада први пут покрива минималну корпу са око 111 одсто. Међутим, унутрашња структура те корпе за трочлано домаћинство представља чисту статистичку фикцију кроз три кључна апсурда.

Први је да полази од нереалне претпоставке да свако домаћинство поседује сопствену некретнину без дугова. За стотине хиљада подстанарских породица, којима кирије односе од 30 до 50 одсто плате, ова корпа је у старту нетачна.

Други су „ратне порције“, јер за храну предвиђа једва 270 динара по особи дневно. Реална и нутритивно прихватљива исхрана трочлане породице кошта најмање 48.000, наспрам државних 24.500 динара. Трећи је статистичко поништавање културе и образовања, јер је образовање у тој корпи сведено на износ који покрива куповину једне свеске и оловке месечно, док ставка за културу покрива цену једне биоскопске карте.

Најекстремнија тачка државног маскирања социјалних аномалија лежи у методологији. У апсолутном сиромаштву живи између 750.000 и 800.000 грађана Србије, али је тај податак успешно потиснут из званичног институционалног дискурса

Званична просечна корпа једва се покрива просечном нето зарадом од 121.650 динара, али у реалности, да би покрила стварне трошкове живота трочланој породици потребне су две просечне плате, и то под условом да немају стамбени кредит или да не плаћају кирију.

Инвестициони бум на кредит и историјски дуг по глави становника

Док НБС води рестриктивну монетарну политику високих каматних стопа како би укротила инфлацију, извршна власт спроводи изразито експанзивну, процикличну фискалну политику која делује у потпуно супротном смеру. Држава генерише масовну потрошњу кроз покретање екстремно скупих инфраструктурних пројеката, од Експа и Националног стадиона, до метроа и брзих пруга. Међутим, дубљи увид у државну касу разоткрива дубоку асиметрију поретка у којем се финансијски привид купује на рачун будућих генерација.

Званични средњи курс годинама се ригидно одржава на око 117,36 динара за евро. Стручна јавност указује да је на основу акумулиране вишегодишње разлике у стопи инфлације између Србије и еврозоне динар реално прецењен. Према економском моделу паритета куповне моћи, реална вредност евра би требала да буде знатно виша. Одржавање овог нереалног односа кључни је алат политичког привида: када се БДП обрачунат у динарима подели са нереално ниским курсом евра, добија се фиктивно предимензионирана вредност националне економије изражена у европској валути.

Петина најсиромашнијих, коју чине незапослени, примаоци социјалне помоћи и пензионери са минималним примањима, располаже са свега 5,5 до шест одсто, док петина најбогатијих контролише више од 40 одсто укупног националног прихода, а унутар ње је круг од један до два одсто екстремно богатих

Овај механизам истовремено омогућава држави да удео јавног дуга, већински индексираног у страним валутама, статистички држи на безбедном нивоу испод 50 одсто БДП-а. Нуспроизвод ове политике је гушење домаћег извоза – трошкови извозника (струја, порези, плате) расту у динарима под утицајем инфлације, док за своје производе у иностранству добијају евре који увек исто вреде, што стимулише увознички лоби и уништава домаћу конкурентност.

Укупан јавни дуг достигао је историјски максимум од 41,83 милијарди евра или 6.396 евра по становнику. Другим речима, свака просечна трочлана породица носи терет државног дуга од 19.188 евра.

Да је државна каса у озбиљном напрезању сведочи и ребаланс буџета, којим је пројектовани минус повећан на 3,5 одсто БДП-а или око три милијарде евра. Фискални савет константно упозорава да је оволики дефицит процикличан и опасан за земљу са постојаном инфлацијом, а његови главни генератори су нетранспарентни мегапројекти, који се реализују мимо закона о јавним набавкама, без тендера, кроз лекс специјалисе.

Цена овог модела је прилично висока и Србију ће ове године само камате на кредите коштати скоро две милијарде евра. Држава троши огроман новац пореских обвезника на финансирање дуга, уместо да га усмери у здравство, образовање или локалну инфраструктуру. Још 1,2 милијарде евра одлазе на субвенције, од чега значајан део чине подстицаји у кешу мултинационалним компанијама, чиме се домаћа мала и средња предузећа стављају у неравноправан положај.

Социолошка мутација од грађанина до партијског поданика

Када се макроекономске аномалије, финансијски притисци и реална куповна моћ преведу на језик свакодневног живота, разоткрива се дубока класна и социолошка криза друштва. Укрштањем реалних животних трошкова и званичних података о зарадама, кристалише се јасна трокласна архитектура савремене Србије, подељена на три класе, од којих свака има по два слоја.

Главни генератори високог буџетског дефицита су нетранспарентни мегапројекти, који се реализују мимо закона о јавним набавкама, без тендера, кроз лекс специјалисе. Цена овог модела је прилично висока и Србију ће ове године само камате на кредите коштати скоро две милијарде евра

Доњу класу чини око 35 до 40 одсто становништва и она има два слоја – нижи са примањима испод 56.000 динара (примаоци социјалне помоћи, незапослени и примаоци минималних пензија) и виши са приходима од 56.000 до 90.000 динара (домаћинства са једном минималном зарадом или старачка радничка домаћинства), којима је просечна корпа недостижна, а сваки непредвиђени трошак (квар уређаја, куповина лекова) гура их у дугове.

Средњој класи припада између 45 и 50 одсто становника, с тим што њен нижи слој има приходе од 90.000 до 140.000 динара, а такав финансијски просек се у ЕУ класификује као пролетаријат. Како је медијална нето плата 95.036 динара, то значи да половина запослених балансира на овој ивици, а ту спадају просвета, здравство и услужни сектор. Виши средњи слој подразумева примања од 140.000 до 250.000 динара и то су финансијски стабилне породице са две изнатпросечне плате (стручњаци, инжењери, средњи менаџмент), које покривају трошкове без одрицања и могу нешто и да уштеде.

И горња класа, којој припада око 10 одсто становника, има свој „нижи“ слој, са приходом од 250.000 до 600.000 динара и ту спадају високообразовани стручњаци у дефицитарним професијама, ИТ сектор и лекари са приватним праксама. Виши горњи слој, са примањима већим од 600.000 динара резервисан је за уски круг један до два одсто најбогатијих, власнике крупног бизниса и топ менаџере и они су потпуно изоловани од инфлаторних шокова и фокусирани на дисперзију богатства и луксузна добра.

Перверзија капитала и Веберов клијентелистички уговор

Према теорији Пјера Бурдијеа, у меритократским друштвима легитимно стечени културни капитал (образовање, диплома, стручност) успешно се конвертује на тржишту у економски капитал. У Србији је на делу перверзија овог модела: образовни и културни капитал су девалвирани. Уместо њих, као доминантан ресурс поставља се модификовани социјални капитал – партијска мрежа и лојалност. Ова аномалија дубоко мења друштвени хабитус појединца, усмеравајући га ка подаништву, конформизму и прихватању корупције као нормалне стратегије напредовања.

У меритократским друштвима легитимно стечени културни капитал (образовање, диплома, стручност) успешно се конвертује на тржишту у економски капитал. У Србији је на делу перверзија овог модела, јер доминантан ресурс постају партијска мрежа и лојалност

У економском смислу настаје парадокс где неквалификовани кадрови у повлашћеним секторима финансијски претичу најобразованији део друштва. Традиционална средња класа, која би морала бити носилац критичке мисли, доживљава пролетаризацију. Када институције ослабе до те мере да рад и закон не вреде ништа у поређењу са партијском моћи, јавља се масовни цинизам, апатија и уверење да је „све лаж“.

Овај механизам савршено објашњава Веберова теорија моћи. Урушавањем рационално-легалног поретка (институција, непристрасних закона) успоставља се хибрид харизматске и патримонијалне власти, где елита третира државу и буџет као свој приватни посед. За доњу и нижу средњу класу, популистичке мере и једнократна давања функционишу као психолошки појас за спасавање. Тиме се потписује регресивни клијентелистички уговор: грађани свесно мењају свој политички глас и аутономију за минимум економске сигурности коју гарантује партија, а не правни поредак. Гласање престаје да буде чин идеолошког избора и постаје базична стратегија преживљавања.

Елита третира државу и буџет као свој приватни посед. За доњу и нижу средњу класу, популистичка једнократна давања доживљавају као појас за спасавање, па гласање престаје да буде чин идеолошког избора и постаје базична стратегија преживљавања

Крајњи и најтрагичнији биланс овог система јесте масовни егзодус становништва. Земљу годишње напусти између 40.000 и 60.000 људи, од чега трећину чине млади и високообразовани. Што је млада особа образованија и што поседује вреднији културни капитал, то су планови за напуштање Србије чвршћи. Они не беже само од ниских плата, већ од слома меритократије, опште правне несигурности и загађене животне средине.

Масовни одлазак пореских обвезника урушава однос запослених и пензионера, чинећи пензиони и здравствени фонд дугорочно неодрживим без нових задуживања. Коначно, овај егзодус делује као идеалан сигурносни вентил за владајућу елиту. Грађани који би артикулисали бунт и захтевали јачање институција напуштају земљу. Бирачко тело се додатно пасивизује, расте удео клијентелистички зависног становништва, чиме се политичка култура подаништва дугорочно цементира.