Александар Дугин: Велики рат континената

Москва – У бици за Украјину неопходно је схватити да код САД не постоје конструктивни сценарији.

Амерички сценарио на Украјини јесте да се на власт доведу неонацисти, да се започну репресије и онда посматрати како ћемо ми бити увлачени у крвави метеж на нашим границама – изјавио је за новине ПОГЛЕД филозоф Александр Дугин. Време, међутим, ради за Русију – САД све више губе свој светски утицај и могућности.

Судбина Украјине више не може да остане само питање наше спољне политике. Од одговора на украјинско питање зависи будућност и самеРусије и због тога је толико важно заузети став око тога шта ми од Малорусије желимо. Присаједињење, расцепљење или митолошку неутралност? О томе шта уствари представља садашња фаза украјинске кризе, о плановима САД и Европе, о томе каква треба да буде политика Русије на украјинском фронту, новине ПОГЛЕД разговарале су са филозофом и геополитичарем Александрем Дугином, директором Центра за конзервативна истраживања при Факултету за социологију на МГУ (Московском државном универзитету). Овим интервјуом отварамо серију чланака, у којој ће нам на питање „Шта треба да чинимо да би смо повратили Украјину“ одговарати руски мислиоци и политичари.

Да ли су догађаји од 18.фебруара почетак грађанског рата на Украјини?

Да, на украјини је започео грађански рат. САД су пошле на радикализацију догађаја.Они nастоје да тамо успоставе националистичку, фашистичку диктатуру. Уколико ова варијанта не прође, започеће распад Украјине, у шта ће бити увучена Русија. У случаjу првог сценарија од нас ће моментално захтевати да изведемо Црноморску флоту, а у другом бићемо заглибљени у украјински хаос. Оба су ова сценарија за нас непогодна и они нам бивају наметнути. До разрешења ће доћи у најближе време.

Међутим, ипак постоје шансе да се сада избегну оба та негативна сценарија и да се ситуација врати у крхко примирје, које ће се поново заоштрити већ у време избора. Уколико се сада не може говорити о цепању и колапсу Украјине, да ли је онда могуће враћање Украјине у савез с Русијом, сједињење два дела једне целине? Како треба у средњерочној перспективи поставити политику Русије у вези са Украјином?

Украјину је потребно сместити у геополитички контекст. Не ради се само о украјинској кризи, потребно је посматрати не ни само руско-украјинске односе, чак не ни само односе у троуглу Русија-Украјина-Европа. Ради се о много сложенијем моделу – ово је велики рат континената. Почетком 90тих година, када је доминирала либерална идеја, геополитику и идеју супротстављања континената су исмејавали а данас ни једноме од аналитичара не пада на памет да пориче законе геополитике.

То што се сада дешава на Украјини, то је борба једнополарног света, који представља америчка хегемонија, против Русије, која у себи отелотворује непоколебљиву и растућу вољу за успостављањем многополарног света. То је битка САД за очување светске доминације. Овде су на делу стално једни исти људи: Викторија Нуланд (заменица државног секретара САД), Бернард Анри-Леви (француски „филозоф“ и јавни радник, који је иступао на Мајдану почетком фебруара), који су били распиривачи ратова у Либији, Сирији, Ираку, Босни итд. Данас се борба континената – Евроазије и Атлантика – води на неколико фронтова а међу њима и на за нас најважнијем – на украјинском. Иако се и у Сирији решава тај исти проблем, у знатном степену он се решавао и у Либији – а како у Либији нисмо ми нанели ударац (због тога што је тада на власти био Медведев), ударац сада бива наношен нама – у Сирији и на Украјини.

Стога је у току рат, који на свој начин с Украјинцима уопште ни нема никакве везе – они су овде само пешаци. У светској геополитичкој игри они имају веома мали слободни избор. Америка се бори за то да њено право да управља светом буде неограничено; Русија заједно с другим земљама настоји да то право ограничи. Европа покушава, а да то буде што мање приметно, да се извуче испод америчке чизме, што је међутим веома сложен процес.

Колико су ти покушаји Европе озбиљни? И у вези с тиме, и с погледом на украјинску ситуацију. Формално се може говорити о томе, што Европа ставља све на Кличка а САД на Јацењјука, али то све су само тактичке разлике. Да ли Европа има снаге и одлучности да
делотворно наметне сопствени геополитички смер у светским питањима, уместо тога што је потрчко англосаксонске елите?

Постоје две Европе: атлантска и континентална. Једна је марионета САД, покорена територија, окупациона зона, а друга се постепено креће у правцу независности. Али креће се прецизно и опрезно, у оквирима атлантског партнерства, не чинећи велике кораке али при томе се непрестано трудећи да ојача своје позиције.

У целој Европи постоје та два идентитета и њих заступају два лобија – доминира проамеричко, либерално друштво, укључујући и хомосексуалну групацију, које доноси сопствене законе, а европски лидери се често за њима поводе. Други пак чине пре свега људи из конзервативних и војних кругаова и из тајних служби. А наравно и већина народа.

Мишљење народа су, као и демократију, одбацили у страну и с њим се не рачуна. Али, кад се погледа – оно што смо видели ових дана у Швајцарској, где су на референдуму гласали за ограничења миграције – то јесте демократија, то је глас Европе. То је она Европа, која кад јој дају право гласа, право стварне демократије, моментално изабере сасвим супротно: швајцарску Швајцарску, немачку Немачку, европску Европу. Због тога је демократија у данашњој Европи потпуно неспојива са спровођењем америчке линије. Демократију у Европи гуше – како се види и у Грчкој. Али Европа се супротставља, води се борба. Због тога и по питању Украјине и по другим питањима Европа покушавва да спроводи своју линију.

Да су Американци хегемонични терористи, који све држе под својом чизмом, данас је већ јасно свим Европљанима. У овом моменту није, међутим, могуће рећи за колико брзо ће им успети да збаце амерички јарам, али пре или после то ће им поћи за руком, што је и неминовно јер се америчка доминација урушава.

Могу ли несагласности по питању Украјине да убрзају процес ослобађања Европе од америчког утицаја?

За сада не. Још је рано – за сада ситуација у америчко-европским односима није још дошла дотле, неопходно је још пет-шест корака. Украјина није коначна а ни најважнија деоница на томе путу. Једна свакако јесте, заједно с гласинама о сукобима између ЦИЈЕ и немачке тајне службе БНД у Грчкој… Води се огромна борба. Осим тога, у Европи постоји и пета колона, њихов „Блатни трг“ (трг у Москви, на коме су раније одржавани скупови против Путина – прим.прев.). И док код нас пета колона за сад само мирује и чини мање гадости на Дожду (отворено против Руска ТВ станица – прим.прев.), у Европи она напросто доминира, води на свим пољима. То су исте оне америчке ништарије какав је и онај Бернар Анри-Леви. Па, зар је он Европљанин?! Он је само плаћени цинкарош, који ће и и политику и филозофију и моду да компромитује забрањеним темама. То је гастарбајтер који ради за америчког папу.

Исто тако и америчко-сорошска мрежа, која је раширена и код нас, заступа поредак који доминира светом и која ради на „господара овог света“. Опасност од наше пете колоне није у томе што су они јаки – не, они су апсолутно ништавни – него је опасност у томе што је њих унајмио највећи „кум“ савременог света – САД. Због тога они и успевају да буду ефикасни, они извршавају, њих слушају, њима све полази од руке – јер иза њих стоји светска власт. Борећи се за Украјину Путин је јасно показао оно што се потврђивало и раније: он стоји на другој страни барикаде. У борби једнополарног света против вишеполарног он иступа против америчке хегемоније.

Због тога данас, још и пре него што било који коментатор или аналитичар, који би да говори о Украјини, и отвори уста да било шта каже, већ је сасвим јасно на чојој је он страни. На исти начин људи навијају за овај или онај тим – ту не може да победи слога, мора се дати гол. Атлантисти ће све извртати на своју страну, као што стално и раде, чак ће им се и и формулације принципијелно разликовати: ако би хомосексуалац похвалио Путина, тај ће бити прљави педер а ако га је наружио, то ће одмах бити цењени представник хомосексуалне мањине. Ако би неко говорио о неопходности да се ограничи миграција Африканаца у Европу, либерали ће га прогласити нео-нацистом а кад се француски комичар посмева неким аспектима ционизма – они га проглашавају за прљавог црнца. То су двоструки стандарди.

Али њих не треба кртитиковати – постоје амерички стандарди а постоје и наши. И једни и други су двоструки, због тога што ми истину видимо с наше тачке гледишта, а они с асвоје. И њих треба схватити кад лажу на оном њиховом „Еху Москве“. Свако ко иступа против Јануковића у Русији, то је сарадник америчке мреже, који има своју логику. На крају крајева, они и имају право да раде за САД, шпијунажа се никад не сме превидети. Али нека онда онај, ко тако страшно мрзи нашу земљу и многополарни свет, то барем ради искрено.

У том смислу анализа украјинске ситуације не може бити неутрална, јер тамо постоје само две стране – не три и не десет, него само две: њихова и наша. Став атлантски и став евроазијски. А између њих и нас постоје барикаде.

То јест Русија се труди да у томе рату цивилизација поврати Украјину, схватајући да ће без ње бити непотпуна ?

Ми хоћемо да ојачамо наш евроазијски табор, тиме што ћемо се по свим питањима – историјски, религиозно, културно, етнички, лингвистички – ујединити с нама блискима, с делом нашег заједничког словенског, православног евроазијског света. Ми то хоћемо не у безваздушном простору, не у вакууму – ми то хоћемо док против нас иде борба. А и самим тим што желимо то уједињење, само и говорећи о томе, ми идемо против САД и њихових планова.

Погледајте само како одмах исколачи очи Венедиктов или Латињина, чим само и чују о уједињењу. Као одговор чујемо крик – не њихов, на њих можемо само да пљунемо, него се то чују огромни жрвњеви великог рата континената у коме су они само обични пешаци. Као што смо, уосталом, и ми – ми смо само обична деца руског народа, а они – противруског. Ми стојимо на страни једне цивилизације, они – на страни друге. Али, ако се они који живе у Вашингтону и боре за своју цивилизацију, што и јесте њихово право, а за шта ли се боре њихове слуге код нас, та њихова пета колона? И зашто они тако некажњено у нашој средини распирују мржњу према нама?

У анализи украјинске ситуације јасно се види различитост између представа о прошлости, садашњости и будућности. А то је она граница иза које почиње права политика, где се одређује ко је пријатељ а ко непријатељ.

Садашња украјинска криза је уствари логична последица целе њене постсовјетске историје…

Украјина се сада налази у веома сложној ситуацији. Она се такође налазила у сложној ситуацији и током „наранџасте револуције“ 2004. године и током 90тих година, за време Кучме. Чак је и за време СССР, нарочито током послератних година, она искусила последице свог геополитичког положаја. Украјина као национална држава историјски никад није постојала – нема ни украјинског етноса, ни украјинске нације, ни украјинске цивилизације. Постоје само западноруске земље.

При томе конкретно западноруске земље почињу на десној обали Дњепра – и оне се веома разликују по својој историјској судбини. Они су често били и под Пољском и под Аустријом, често и с нама, а понекад су и мењали своје подаништво. А што се тиче Украјине с леве обале – та територија нема према западноруским земљама никакаве везе. То су козачке земље и нема никакве разлике између њих и Дона, тамо живе једни исти људи, који говоре на истом језику и код њих нема ничег заједничког са западноруском културом.

Западноруска култура се увек сматрала независном и од Пољака и од Аустријанаца и од Московљана. Идеја сачувања западноруског архетипа, сопствене идентичности са стидљивим помацима ка аутономији увек је постојала. Али, сложићете се, између таквих несмелих покушаја и сопствене државности постоји суштинска разлика. Има и самосталнијих држава које су се задовољиле тиме што су се нашле унутар нашег система.

Не треба давати превелики значај стремљењу западних Урајинаца ка слободи и независности, јер оно је било умерено.Они на то имају пуно право, али од тог права до заштите националне државности велика је уадљеност. Тим више што се на њих државност сручила потпуно случајно, током помућења ума старијег брата, и била је без икакве историјске основаности. У томе моменту ми смо били потпуно парализовани сопственом петом колоном и нисмо ни схватали шта смо чинили. Као кад би се човек напио па прокоцкао своју жену, децу, кућу – приближно исто то су урадили Горбачов и Јелцин. А сада су пијане године издаје и разврата прошле, Русија се отрезнила и почиње да размишља шта да уради с породицом, децом, браћом, кућама, земљама – које је пропила у бурдељу…

Украјинци су добили исувише много. Али и за нас је територија савремене Украјине исувише велика – западњачку енклаву нећемо асимилирати. Увек смо вршили притисак на бандеровце – понашали смо се жестоко, затварали их и уништавали после рата. Истина, биљшевици су се пре тога исто тако односили и према великорусима – искорењивали су њихов руски идентитет. Двасдесетих година то је било зверство групе из „Еха Москве“ која је тада победила – а можемо да замислимо какви ће они бити према својим непријатељима, ако сада успоставе тоталитарну диктатуру.

У данашњим условима, када на страни западњака играју Американци, Украјина у својим садашњим границама не може бити проруска. Ни под каквим условiма – чак ни када би председник био најрускији (иако је то данас немогуће јер би га значајни део становништва одбацио), њему би било наметнуто да се понаша исто као и Кучма или Јануковић. То је
највише што ми можемо да добијемо. Русија би морала да се над тиме замисли – ако желимо више него што су Кучма или Јануковић, онда се ми понашамо неодговорно.

Али Јанукович је покушавао да седи на две столице…

Пошто смо после оног нескривено русофобног, унакаженог, Јушченка добили таквог недоследног, стидљивог и колебљивог партнера какав је Јанукович, требало је да применимо други сценарио.

Ми сад подржавамо Јануковича али код нас нема стратегије. А ни тако нисмо успоставили проруску, евроазијску мрежу. Због тога ми од Јануковића и осећамо последице, а он ради само оно што може. А више да уради ни не може а ни неће – јер он је такав какав је а, уосталом, да није такав, па никад не би био председник Украјине. Москва се Украјином никад није бавила стратешки и тек сада Путин почиње стварно да се бори за њу.

Да ли, после тога што нам је пошло за руком да одвратимо Јануковича да не пође на удруживање с Европском Унијом, имамо и стратегију шта даље с Украјином? Шта треба сада да чинимо – да ли да се трудимо да је обавежемо увлачећи је у Царински савез, или да идемо на поделу, или треба да одржавамо ситуацију сталне напетости између проруских и проевропских снага?

Путин већ има с Украјином велико искуство. Током његова прва два мандата на Украјини је већ било драматичних догађаја и у тој се ситуацији он беспрекорно понео. Али, и при свим неспорним квалитетима Путина, он има и велики недостатак: он мисли да идеја нема никаквог значаја, он у идеју не верује, сматра је само на свој начин кулисама за некакве, сада већ можда и тајне, операције. А кад се идеје сматрају само пуким брбљаријама, неминовно се праве и многе грешке.

Али током последњих годину ипо-две дна он је много пута говорио о значају идеја,о смислу и вредностима, чак и о идеолошком сукобу и борби…

Да, то је веома добар знак његове еволуције. Учи, расте као председник. Али, ако будемо Украјину враћали како смо то чинили до 2012. године, ниша нећемо урадити. Путин мора радикално да промени политику у том правцу. Мора да схвати идеју – Украјина као идеја..

Украјина – као главна идеја за Русију, морамо да ставимо уједињење у центар нашег програма

Да, и то значи да ми схватамо свој статус као једног од полова многополарног света. Почињемо да иступамо системски. И да кадровску политику одређујемо руководећи се с два принципа – идеологијом и ефективношћу.

Русију мора да води идеалистичко и патриотско руководство, које ће Русију схватати као идеју. Такође је потребна и ефективност. Ако је човеку дат задатак и он га не уради, онда добија минус, ако задатак уради – плус. Међутим, већина људи у нашем руководству ништа не остварује а при томе из неког разлога стално добијају нове дужности. Наступило је време да се с тим погубним начином прекине, да се престане с том лојалношћу према којекаквој ђубради – то није ни европски нити је и руски.

Када би Путин задатак решавања Украјине поставио ефективним менаџерима, које ће да смењује ако небуду давали резултате и да награђује за успехе – већ самим тим ће се све променити. Већ после пар ротација те ништарије, које се труде да лове у мутном, нестаће јер је у питању велика одговорност. Остаће међутим људи, који су спремни, који хоће и могу тиме да се баве.

Шта би требало у будућем периоду чинити?

Мора се распоредити време. У глобалном свету дешава се пропадање америчке хегемоније – и што се ми дуже одржимо, у било каквом стању, тим веће ће нам бити шансе да све решимо на миран и задовољавајући начин. Време ради за нас.

То што се дешава с Нуландовом, кад она псује ЕУ, то је знак хистерије – они само што нису изгубили контролу над свеетском економијом, а већ наилази нови талас кризе. У стварности, Америка доживљава почетак свога краја – и, као и свака империја, покушава да продужи своје постојање. Понашање Нуландове исто је као што су чиниле специјалци у Риги у време пропадања СССР – последња агонија. Због тога и долази до грешака, растресености и неиспуњавања сопствених обећања. Америка пада, Америка ће се ускоро срушити. Ускоро – то је међутим веома сложен појам – то може да потраје и 20 година а мо и 2. Али да се ради
о завршетку америчке глобалне хегемоније схватају већ и сами Американци. Те и због тога живе по принципу: „умри данас ти, а ја ћу сутра“. Америка игра управо ту игру и спремна је да било коју земљу која јој чини препреке сурва у крвави грађански рат.

Укључујући и Европу?

Наравно. Управо је баш због тога и била потребна стратегија довођења толиких имиграната и мултикултурализма, да би се европско друштво што више ослабило, да буде лишено своје хомогености.

Америка ће извозити грађанске ратове и проппаст, као што већ ради у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији. Сада се с тим почиње у Босни а потом ће се проширити и на друге балканске земље, могућ је и конфликт Мађарске и Румуније. Рат свих против свих. И грађански рат на Украјини – то је само један од начина на који Америка одлаже сопствени крах.

Да ли је варијанта распада земље и грађанског рата на Украјини за Америку резервна варијанта – за случај да се они коначно убеде у то да је евроинтеграција пропала – или је то основна варијанта?

Иако су САД у овом моменту још увек јаче од свих, њихов утицај опада. Почели су да се сасипају, почиње пропаст не само САД него и америчке хегемоније. Паралелно с тим Европа ће се трудити да се постави као самостални играч, који мало игра с Америком, мало с Русијом. У овом моменту они 95% играју с Америком а 5 % с Русијом. Али овај ће се однос мењати, сразмерно томе којом брзином буду пропадале САД. Европа ће достићи нормално стање: 50% са САД,50% са Русијом. Ако се Европа креће у томе правцу, а ми одржимо свој став пред лицем пропадајуће Америке, западни утицај на Украјину ће са сваком годином неизбежно слабити. Јер нема места где би могао да се повећава – Европа неће набацивати прилике Америци, она се већ труди да се мање уплиће у украјинску ситуацију, ови који се сада виде, то су само америчке пудлице међу Европљанима. Европа се од украјинске ситуације држи по страни…

Питање уласка Украјине у Европску Унију никада се није постављало и никада се неће ни постављати. Радило се само о једној етапи, о договору о намерама, при чему већ и неке земље ЕУ, као нпр. Мађарска или Грчка, постављају питање свог изласка из ЕУ. Идеја да се Украјина увуче у ЕУ и није била европска а оно неуспело потписивање искористили су за то да
по Украјини посеју семе грађанског сукоба.

Те стога, уколико се Русија одржи, чак и овако трапаво и без идеје, ако Путин успе да одржи ту линију, коју држи сада, и не учини ни корак назад, што се дуже одржи тим веће су шансе да ће се ситуација на Украјини сама од себе окренути на нашу страну. Ово је објективна процена. Ја бих желео да да ми иступамо и субјективније и ефективније али, радећи чак и овако неефективно, ми ипак нешто радимо – и у светлу пада САД то нам отвара шансу. Али, наравно, када би се САД осећале добро, када у Европи не би било катастрофалних процеса, то не би било довољно. Међутим, нашим противницима сада ништа не полази за руком – а ми треба само да издржимо. У том случају имамио шансу да спасемо и Украјину и саме себе.

А ради чега је нама потребно да толике наде полажемо на Украјину?

Американци у Украјини не желе демократију. Али како то – кад они изнад свега настоје на демократији? У овом моменту Украјина скоро да је најдемократскија земља на свету – да ли, забога, игде уопште постоји више демократије? Она се остварује на рачун двају полова – запада и истока Украјине. Ако било ко покуша да наметне своју једнострану вољу, друга страна има инструменте да то заустави и да тога пљесне по прстима. Јушченку је пошло за руком да у „наранџастом“ кључу функционише четири године, после чега је био пажљиво одстрањен. Јануковић исто тако није слободан – чим буде изговорио да иза њега стоји Москва, одмах ће од стране украјинске јавности добити такав ударац по својој легитимности, да ће бити приморан да смени Азарова и да почне да говори о Јацјењуку као премијеру. Украјина је исцрпела могућности демократизације. Демократија данас на Украјини ради не само против нас, него и против запада. То због тога што би данас било какво слободно изјашњавање воље народа поново довело до победе Јануковића. А покушаји да се пребројавње гласова понови опет би довели до сукоба. Демократија не представља излаз ни за кога – ни за нас, ни за запад, јер нико помоћу ње не може на Украјини да направи никакав напредак.

***

Главни проблем на Украјини као да се своди на то да је Јацењјук амерички човек а Кличко да је човек Европе. У тој ситуацији Американци онда не знају шта чинити с Тјагњибоком и „Десним сектором“. То, међутим, није тако – они веома добро знају шта ће с њима. Јер главна интрига украјинске ситуације јесте у томе што Американци више у својим геополитичким интересима не могу да се користе демократијом, него је проблем у томе што демократија постаје непријатељ САД. Демократија им више не одговара ни у Европи, јер ако погледамо на демократска решења Француза, та ће бити уперена против закона о хомосексуалним браковима а Шкотска ће изаћи из састава Велике Британије.

Због тога ја мислим да Американци имају у вези Украјине потпуно друге планове. Она им економски није потребна а ни Европа не покушава да је покупи. Одговор је ту само један: Американци желе да на Украјини установе националистичку, нацистичку диктатуру. Зато је главна фигура Тјагњибок, а Јацењјук је само фасада. Национализам је јединстени начин да се Западна Украјина мобилише на оштру политику. Истакнувши демократију, они онда под егидом украјинског противруског национализма могу да успоставе принудну контролу над истоком и Кримом. У духу Сакашвилија – они су то већ разрадили у Грузији и сада на Украјини већ могу и да почну, узевши у обзир искуства с неуспехом у Јужној Осетији 2008. године.

То је крвави сценарио…

За сад још увек није. Долазак националиста на власт створиће услове за жестоки националистички режим, који ће одмах захтевати избацивање Црмноморске флоте из Севастопоља и укидање свих одлука источних области усмерених против нове власти и започеће жестоке репресеивне мере. У том моменту укључиће се Американци, који ће Русији поручити отприлике исто оно што смо ми њима рекли ушавши 1979. године у Авганистан – да смо били позвани да дођемо. Они су нама тада говорили да је то лаж и да су нас позвали локални комунисти, а ми ћемо њима сада говорити да је њихов позив лажан, јер су њих позвали неонацисти. Међутим, ту се поставља питање силе – ако Американци уђу у Украјину, они ће онда имати прилику да нам дају ултиматум да изведемо Црноморску флоту, под претњом нуклеарног рата.

Они с тиме рачунају на Украјини јер све остало они тамо већ имају и ништа друго тамо не може проћи на демократски начин. Демократско гласање поново ће успоставити само исту ту слику. Осим тога, све више ће нарастати самоопредељење источног дела Украјине, које се разликује од самоопредељења западног дела Украјине, биће створена идеологија источне украјине и сепаратистички планови. До тог ће неизбежно доћи као одговор на оно што се данас у земљи дешава, али Украјинцима је потребно време да би и они то схватили.

То што су Американци једноставно решили да власт предају неонацистичком руководству, њима ће само дозволити да реше, макар и само привремено, своје сумануте проблеме. Али они су прагматични – они размишљају само на два-три корака унапред. Они окупирају Авганистан не мислећи шта ће се десити за 10 година..

Али зар ће Европа, да не помињемо и Русију, мирно гледати какву игру започињу Американци на Украјини?

Европа ће бити у ужасу, иако ћа проамеричке фигуре типа Левија аплаудирати Тјагњибоку, говорећи о томе да то више није онај ранији Тјагњибок. Код њих већ уз том смислу постоје претеденти, када је крајња десница, ушавши у парламент, постала фигура којом је могуће сасвим лако управљати – као Ђанфранко Фини, који је отишао у Израел, замолио за опроштење и постао заменик премијера. И то све у Иалији где је постојао веома јак антифашистички покрет. Ои имају искуство с кроћењем и куповањем националиста, који онда постају корисни идиоти запада. Тјањибок и јесте изабран за ту улогу. Зато западу и није потребно да се опозиција договори с влашћу – њима ништа није потребно ни од Јануковића, ни од Јацењјука ни од Кличка, који ионако само служе да држе фасаду. У стварности једино што САД могу да учине јесте да започну сценарио радикалног украјинског национализма. Блиц операцију на доношењу недемократских, диктаторских закона, које ће они потом постепено омекшавати или укидати, али посао ће већ бити урађен – флота ће бити протерана и биће успостављена јединствена национална држава.

Међутим, неко време иза тога почеће грађански рат. Она ће почети под условима испочетка веома непријатним за нас. Биће мобилизован Крим, у коме се већ наоружавају татарске групације, које ће заједно с Украјинским националистима почети да кољу Русе. Запдноукрајинске неонацистичке бригаде почеће озбиљне чистке на Источној Украјини – тамо је становништво довољно ослабљено и док оно схвати шта се дешава, већ може да проће критично важан мокменат. Другим речима, Американци ће подржати неонацисте а онда ће рећи да они с тим немају везе и да све то раде сами Украјинци.

Русија у најбољем случају може само да затвори вентиле, али изгубићемо време, процес ће нам се истргнути испод контроле и још ћемо, кад будемо увучени у ту крваву тучу, веома много изгубити у очима Европе. А Америка ће у томе моменту само показати Европљанима како је Русе опет обузео њихов империјализам, како се они неће зауставити само на Источној Украјини, него ће посегнути и за Пољском, да ће заузети и Румунију…

Те ће Европа опет да постане снажно потчињена Сједињеним Државама, чиме ће САД на неко време и да одложе свој крај..

То је њихов сценарио. Да доведу неонацисте на власт, да почну репресије и да онда уживају гледајући како ми бивамо увлачени у крвави метеж на нашим границама.. Шта онда морамо ми да чинимо? Морамо да схватимо о чему се ради. Пре свега морамо да схватимо да њихов задатак у вези с Украјином није конструктиван него је деструктиван. Ми смо навикли да мислимо да противници имају некакав конструктивни сценарио, али у овом случају то није тако и сав се њихов сценарио своди на то да за два-три корака одложе своју агонију – што никуд не води ни Украјину, ни Европу ни нас. Ми не можемо ни да замислимо колико ствари лоше стоје за Америку, нити да себи допустимо мисао да они мисле само у категоријама – „нек прво цркнеш ти, а ја ћу сутра…“

Да, а њихово понашање последњих година на Ширем Блиском Истоку то само потврђује: они ни на који начин нису размишљали о последицама онога што су учинили с Ираком и с  Aвганистаном…

Они не знају више шта да раде ни с Авганистаном ни с Ираком… Шиитски Ирак преузеће Иран и онда ће их САД искористити против Вехабија, Ал Кајде и Курда… И то ће вечито бити крвави хаос… А у такав хаос хоће сада да утопе и Украјину. Ми то морамо да схватимо. Међутим, не треба да повлачимо брзе потезе. Што они буду више Украјину натезали то ће бити боље за нас. Постоје ситуације – као што су на пример Карабах или Приднестровље – где је било које решење горе него кад никаквог решења ни нема..

А истовремено ми можемо да играмо на карту да све то предухитримо: схватајући да Американци форсирају Тјагњибока, ми треба мало да покренемо тему фашистичке претње за Украјину (што по мало већ и чинимо) и да помогнемо превентивно организовање Истока и Крима, да и они постану самостални играчи. Када западњаци почну да уцењују да ће, ако нешто не буде учињено, они окупрати градску праву у Лвову, исток мора да одговори да ће он заузети Харков и Одесу.

Ми морамо да ојачамо Јануковича. Сав ће тај украјински ужас у сваком случају дуже потрајати и он се никако не може разрешити, за њега решење не постоји па, кад је тако, нек он за сада и почне… За нас је сада важно да никако не заузмемо целу Украјину – ако посегнемо за свим, све ћемо изгубити. Такође нам не одговара ни да пустимо да криза предуго траје, али треба нам и време да се припремимо…

Иницијатива за развод мора да дође од западних области, то јест онај ко је слабији и ко је изгубио, тај одлази

Ми не смемо да почнемо да тражимо поделу Украјине – ми морамо да припремимо ситуацију када ће оба дела Украјине бити довољно подједнако мобилисана. Запад је већ добро мобилизован, али исток није. Нама је потребна мобилизација истока Украјине. Ако Исток буде спреман на отцепљење, то ће бити шанса да до тог отцепљења никад ни не дође. А ако Исток не буде на то спреман, онда ће Запад покушати да га прогута.

До тога до сада није дошло на демократски начин. За време Јушченка владали су западњаци и нису с истоком ништа могли да ураде. Да га асимилирају није им успело. То значи да демократија више не ради у корист западњака, него да ради за обе стране. Због тога се и догађа сценарио Мајдана с промаеричком националистичком диктатуром.

Ми морамо да помогнемо да се Исток и Крим мобилишу – на идеолошкој и структуралној основи. Да у то унесемо, у првом реду, идеју а у другом реду и у информационе стратегије… а после, у трећем реду – и све остало… Неоходно је саставити пројекат „Источна Украјина“ и да се за њега заузмемо. Али то не ради тога да би смо довели до поделе Украјине, него да би смо поделу спречили. Јер ако тамо не буде јаки и самостални Исток, до поделе ће у сваком случају доћи, али не по нашем сценарију него против нас.

Осим тога потребно је да радимо и по енклавама на западу Украјине. Тамо постоје довољно озбиљне силе, с којима можемо да радимо. Православци у Волињској области, закарпатски Русини – много је људи, који ће бити за нас. Ми запад више не можемо да повратимо, али ако они започну распад Украјине, ми можемо да им направимо много непријатности, да тамо више не буде тихих Лвовских уличица… То што се они спремају да направе на истоку Украјине мора да се дешава у њиховој кући. Они Исток не могу да заузму али могу тамо да донесу борбе, терор, репресије.. Ми морамо да будемо спремни да на терор на истоку одговоримо партизанским ратом на западу. Морамо да имамо аргументе – и то не само гас..

Данас се ствара ситуација да када у нашим бившим републикама иступају против прозападних снага, њихови противници иду линијом најмањег отпора. Запад иступа с моделом националистичких боја, са својеврсним либералним неонацизмом, док њихови противници западају у другу крајност и почињу да бране совјетизам. То се на пример, дешава у Молдавији. С једне стране стоји жестоко антирумунски просовјетски молдавизам комуниста а с друге стране прорумунски либерал- национализам. Исто је тако и на Украјини: либерал-национализам је за запад а против њих стоје људи с портретима Стаљина и с разговорима о
великој епохи и социјалним достигнућима. Алијанса код либерал- националиста је много ефектнија: неонацисти дају ствари енергију а либерали им дају фасаду. Сами либерали енергије немају – то су мањине, у сваком смислу те речи: од сексуалних, до националних, али ушавши у савез с националистима „мали народ“ либерала добија на снази.
А чиме ми на то одговарамо?

Идеологијом касносовјетских играних филмова – Кота Леополда и Чебурашке: „хајде да живимо у слози!“. Ми морамо да посегнемо за добром, постојаном али и неполитичком совјетском носталгијом. Међутим, то није инструмент, то није политика – с том идеологијом нећемо одбранити ни Одесу ни Донбас. А тим мање Кијев. Ми за Украјину и за Русију морамо да имамо нову идеологију, а не само фразе о томе како је код нас била велика епоха и како смо слали Гагарина у космос… Морамо да изађемо с националном мобилизационом идеологијом евроазијства. Морамо да се обраћамо разуму.

—————————————————————————

Интервју с професором Александрем Гелјевичем Дугином,
објављен 20.2.2014. у руским новинама ПОГЛЕД (ВЗГЛЯД)

http://vz.ru/politics/2014/2/20/672632.html

За Васељенску ТВ превео: Коста Митић.

Васељенска