Александар Вучић – Последње уточиште свих издајничких хуља

0
(0)

Десило се оно што се могло и очекивати. ”Наши” режимски европејци добили су ”смоквин лист” да са њим изађу пред јавност и потписали су фактичко признање Тачијеве злочиначке и геноцидне творевине. Дачић је после претходне рунде преговора помињао вагон за потписивање капитулације. Вагон, додуше, није добио. Какав Петен, такав и вагон. Добио је парче папира на који је ставио свој параф да признаје укидање сопствене државе Србије на Косову и Метохији.

Наравно, главни издајнички олош у Влади који је имао последњу реч по овом питању је Александар Вучић. Тако да срамну издају на крају није потписао ни Милан Ст. Протић, ни Чеда Бели Јовановић, ни Борис Тадић, ни Борко Стефановић, а Вук Јеремић још мање, већ су потписали некадашњи портпарол Слободана Милошевића и ”мали Шешељ”, који је до скоро био за границу Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, уз пристанак бедног викендаша из Бајчетине.

Данас када људи гледају историјски документарац у којем британски премијер Чемберлен после повратка из Минхена маше пред окупљеним новинарима Минхенским споразумом уз тврдњу да је у Европи обезбеђен мир, могу само да помисле да ли је Чемберлен био толико луд или наиван па је могао да верује Хитлеру. Наравно, после битке су сви генерали паметни.

Годинама и годинама сам писао и говорио, упозоравао и објашњавао да су напредњаци превара и велика опасност за Србију. Уз још неколицину искрених и часних људи покушавали смо, колико је било у нашој моћи, да бар некима који су изманипулисани и заведени вучићевским лажима објаснимо неке крајње логичне и здраворазумске ствари, да сами себи поставе права и суштинска питања и да траже одговоре. Није вредело. Ни глувом говорити, ни луда саветовати, што каже наш народ.

Гласали су како су гласали и сада су стигли горки плодови те одлуке. Што због омађијаности и личних, себичних интереса, што због свеопште глупости и манипулације, што због очајања, добили смо власт која је наставила тамо где је стао Тадићев режим. Не само да су наставили, него су направили кораке од седам миља! Треба ли да подсећам какво је оргазмичко узбуђење владало практично свим медијима са националном, регионалном, локалном, или било којом другом фреквенцијом.

Распамећено су се иживљавали, сеирили, утркивали ко ће јаче да пљуне по сопственом народу и држави, све наглашавајући датум за фамозну цркотину која се зове ЕУ. Онда су кренуле анкете у ”кругу двојке”. На екран искаче човек са седом косом и седом брадом, глава не може да му стане у кадар. Чекај мало, овај ми је познат. Па то је Драган Веселинов, бивши досманлијски министар пољопривреде, који је љубитељ ГМО-а и гажења грађана на тротоару. Данас се изјашњава као ”војвођанер” и себе доживљава као страног професора на Београдском универзитету иако живи у Панчеву. Он подржава споразум. Или је то био Веселинов, или његов двојник, трећег нема.

Од Весне Пешић до Пере Луковића, од Чеде до Чанка, од РТС-а до Б92, влада апсолутна сагласност да Србија мора да умре. Овакво ”национално јединство” скоро није постигнуто на политичкој сцени Србије. Остаде једино ДСС са ванпарламентарним СРС-ом и Дверима да се противе, заједно са патриотским организацијама и појединцима. Да не буде неке забуне, суштина потписаног споразума представља укидање званичних институција Републике Србије на Косову и Метохији и признање Тачијевих злочинаца ”Репубљик Косове” као легитимних власти. Кога треба да интересује да ли ће шеф полиције бити Србин и колико ће судија имати, када они раде по уставу и закону ”Косове”. Ово је јединствен случај да се једна држава одрекла саме себе не као последице војног пораза и капитулације, већ зарад некаквих ”европских интеграција”.

Николић, Вучић и Дачић, као и сви они који буду гласали за овај споразум починили су злочин велеиздаје. Чиме све Вучић и Дачић нису покушали да се оправдају. У својој бедној издаји ишли су чак дотле да себе представљају као страдалнике који се жртвују за народ, док им баронеса Ештон, Брисел, Вашингтон и Берлин плету ”оде” о њиховој ”храбрости”. О таквој ”храбрости” наших режимлија говорио је својевремено Дучић, када је рекао да су Хрвати најхрабрији народ на свету, али не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде. То је ”храброст” оних који су као део ”топлог зеца” пребијали и денуцирали на Голом отоку.

Ту ”храброст” су демонстрирали и капои у концентрационим логорима иживљавајући се над сопственим народом. Помислите само колико су ”храбре те јуначине” Дачић и Вучић, са свим елементима силе којом располажу, када се иживљавају над сопственим народом, а зарад интереса западних окупатора и злочинаца.

Још Вучић, попут правог квислинга, оне који му прете назива бандитима. Мало ли је оваква срамота, издаја и понижење, него још настоје да прете сопственом народу. Сви евроатлантски фанатици бившег режима, Сорошев НВО сектор, сви западни, прозападни и сл. медији, ”елита друге Србије” стала је у одбрану лика и недела господара Вучића, и тиме показала да је добила свог новог ”вођу и јунака”. Тиме је Вучић практично једногласно постао и званично последње уточиште свих издајничких евроатлантских курви и хуља. А сада мало подсећања.

Пре две године на редовном састанку групе Билдерберг донет је закључак о Србији да они нису задовољни тадашњом Тадићевом влашћу и да на изборима у Србији треба подржати другу опцију која ће омогућити ”убрзање преговора о Косову и даљи европски пут Србије”. Сада овај закључак повежите са чињеницом да је Томислав Николић после консултација у америчкој амбасади одлучио да ипак изађе на други круг избора, поред очигледне крађе и нерегуларности у првом кругу.

Три сата пре затварања бирачких места у другом кругу избора, Европска комисија и Херман Ван Ромпуј (стални и дугогодишњи члан Билдерберга) честитају Томиславу Николићу победу. Остало је историја. Требало је на власт у Србији довести некога са ”патриотском амбалажом” и ”жестоког борца против корупције”, јер само такав неко могао је да настави доследно и континуирано политику жутог картела. Тадић је био толико потрошен и омражен у народу, да су га његови западни ментори лако пустили низ воду и нашли му адекватну замену стварајући политички култ од Александра Вучића.

И заиста, требало је само себи поставити најлогичније питање о којем годинама говорим и пишем на тему напредњака. Ако су петооктобарски револуционари онако здушно и доследно испуњавали све налоге са запада, замислите само како ће тек дојучерашњи заговорници границе код Огулина и Милошевићев портпарол морати да се доказују у испуњавању западних уцена како би се дочепали и одржали на власти. Шта све они неће обећати својим западним господарима?

Више нећу говорити о издајничким хуљама које здушно стадоше иза Вучића. Сада ћу се позабавити дичним ”патриотским” аналитичарима и сличним јавним делатницима који су здушно подржавали СНС и градили култ личности ”непогрешивог, узвишеног праведника” Александра Вучића. Да недељник као што је ”Печат” не постоји, измислили би га у британској амбасади. О развојном путу друга Вучеле, мање-више, све се зна. Постоји само један период у његовој биографији који би Вучелић радо заборавио.

Наиме, после пуча 5. октобра, друг Вучела је брже-боље напустио СПС и Слободана Милошевића, и то међу првима је скочио са брода који тоне. Основао је своју странку Демократску социјалистичку партију (нигде префикса српска нити помињања Србије) са којом је изашао на републичке изборе у децембру 2000. године и доживео фијаско који се мерио промилима. Покушавао је да се удене код нових власти, али никоме није требао. Када је дошла ”Сабља” досманлије су га сместиле у притвор. После тога Вучелић постаје велики противник ДОС-а, САД-а, НАТО-а и ЕУ, жестоки патриотски антиглобалиста. Враћа се у СПС и поново задобија Милошевићево поверење, који је тада био притворен у Хашком казамату. Породица Милошевић га одређује за организатора Слободанове сахране. Касније Вучела покреће ”Печат”, који постаје најчитанији недељник управо због националне оријентације.

У ”Печату” се свако може прозвати, осим Милорада Вучелића, Александра Вучића и Жељка Митровића власника ”Пинк” телевизије. Баш ме интересује како ће сада друг Вучела, Никола Врзић, Александар Ђаја, Бранко Радун и Драгомир Анђелковић да оправдају ову Вучићеву велеиздају. У последња три броја ”Печата” Вучић је уздигнут на пијадестал највећих српских државника и личности у историји. Врзић је мислио да што више пута напише НЕ у својим текстовима и Вучићево не ће бити ”јаче”. Последњи број ”Печата” који је изашао у петак, када је потписана издаја и капитулација, на насловној страни има грб Србије и натпис ”Победа је Србије”. Какав ужасни апсурд и врхунац трагедије. Саме новине су постале толико бесмислене управо захваљујући томе што је њихов вољени Вучић вече пре тога легао на руду. Тешка, трагична иронија. Што се Жељка Митровића тиче, он је статус недодирљивог у ”Печату” стекао личним и пословним познанством са другом Вучелом.

Зато се ”Пинк” не критикује. Онај кога зомбирају ”звезде Гранда”, ”Фарма”, ”Тренутак истине”, ”Прељубници”, ”Мењам жену”, Мики Пчелар као свадбар, сигурно ће сматрати Александра Вучића највећим ”херојем и родољубом”. Уосталом, ”Пинк” је више урадио на промоцији и ширењу америчких интереса и вредности од ЛДП-а и Б92 заједно. Замислите само, недељник ”Печат” национално опредељен, антиглобалистички противник Новог светског поретка на својим странама представља Вучића као највећег државника у Србији?! Ни МИ 6 не би спровео овако успешну операцију манипулисања национално опредељеног јавног мњења у Србији.

Актуелни режим није добио мандат од народа да руши и комада сопствену земљу зарад ”датума без алтернативе”. Ако су мислили да ураде што су урадили, што то нису рекли у предизборној кампањи, па са таквим програмом изашли на изборе? Одговор је јасан. Онда би били разобличени. Али, и овако су ствари биле више него јасне и то не ослобађа одговорности оне који су за њих гласали, а нарочито ”патриотске” аналитичаре и јавне делатнике који су за њих агитовали, неки због својих личних, себичних интереса као оличење моралне покварености, а неки из наивности и потребе да гласају против некога, а не за нешто. На крају, ништа још није готово.

За многе права борба није још ни почела. Није решење питања Косова и Метохије ни у Бриселу, ни у Вашингтону, ни у Николићевим, Дачићевим, Тачијевим или Вучићевим рукама. Коначно решење је у Божијим рукама. Искушења и постоје да се одвоји жито од кукоља, а време је мајсторско решето кроз које попадају сво блато, муљ и смеће, а остаје само оно највредније. Не спасавамо ми Косово и Метохију, већ Космет спасава нас. Бог и преко страдања спасава душе људи.

Толико смо духовно и морално пали, да се другачије нисмо ни могли тргнути без све ове муке која нас је задесила. Они који нису достојни и који издају, сагореће као слама, а они који су вредни ојачаће као гвожђе. Та селекција створиће нови квалитет у нашем народу, а када стаса достојно поколење, попут оног из 1912. године, поново ћемо ослободити Косово и Метохију и повратити изгубљено. Потребно је само стрпљење и време и да учинимо што је до нас.

 

Жарко Јанковић

Српски културни клуб

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

УЗУЗ: Побуна ИТ сектора, НЕНОРМАЛНИМ порезима уништавају српску економију

5 (8) Удружење за заштиту уставности и законитости (УЗУЗ) саопштило је данас да је покренута …

Медији: Путин отказао посету Србију

4.4 (7) Руски председник Владимир Путин отказао је најављивани долазак у Србију, сазнају портал Нова.рс …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend