Анализа: Колико је пута (до сада) Александар Вучић ПРЕКРШИО УСТАВ?!

0
(0)

Критика упућена Александру Вучићу да као председник Србије непрестано крши Устав, чији би политички заштитник требало да буде, ових дана је наоко кулминирала, али у маниру – тресла се гора, родио се миш.

Наиме, 9. августа Вучић је обзнанио своје залагање „за разграничење са Албанцима“ јер је Косово и Метохија територија „за коју се не зна ко је како третира и шта коме припада“, што је непресушни „извор потенцијалних сукоба и проблема“. Због тога је после два дана Бошко Обрадовић, лидер „Двери“, позвао Уставни суд Србије да покрене опозив шефа државе, а надлежно тужилаштво да поведе кривични поступак против Вучића. Како је Обрадовић казао, Вучић је прекршио Устав позвавши на разграничење и поделу КиМ, дакле, на признање независности тзв. Републике Косово. Као нико и никада пре, Обрадовић је „позвао часне официре Војске Србије и МУП-а да реагују и ухапсе председника Србије због кршења Устава, гажења председничке заклетве и нарушавања територијалног интегритета и суверенитета државе Србије“.

Потрошен облик „двоглаве власти“

Свако мало се Вучићу спочитава кршење Устава Србије на чијим изменама би, заједно с Владом и парламентом, требало да ради. Каже се да је преузео улогу премијера још кад је рекао да ће тадашњи мандатар Ана Брнабић водити економску политику, преговоре са ММФ-ом и дигитализацију, док ће суштински политички део Владе водити Ивица Дачић. Тако је шеф државе јавно подрио легитимитет Брнабићеве, која би требало да води политику „своје“ Владе („Блиц“, јун 2017). Касније, регионалном скупу премијера уместо Брнабићеве присуствује председник Србије. Не без ироније, запажа се да је преузео и улогу шефа дипломатије, коме је претекло да забавља Марију Захарову и смишља репертоар поводом њене посете трубачком земљотресу у Гучи. У Бриселу, уместо Дачића и Марка Ђурића, преговара опет Вучић. На минулим изборима у престоници председник Србије осетио се позваним да бирачима говори о музичкој фонтани на Славији, „Београду на води“…

Чињеница је да од почетка демонтирања СФР Југославије нисмо имали председника Србије који је у јавности био свеприсутан по свим питањима, од економије до убиства анонимне певачице „Гранда“, што би се рекло: од игле до локомотиве. Да ли се шеф државе, иначе по образовању правник – што значи да се у своје прерогативе разуме без да му их ико објашњава – заиста упустио у живо блато безакоња, уместо да доприноси владавини права и снажењу институција система управо кроз поштовање својих (и туђих) уставних права и обавеза?

Мишљења су подељена не само у политичкој јавности и грађанству већ и у правничким круговима, а унутар њих и међу уставноправним зналцима. Ако погледамо шта је све рекла, и говори, уставноправна наука, могли бисмо закључити да поменутој подели мишљења кумује и (не)квалитет Устава Србије из 1990, који је поправљен 2006, али тако да је, због неких сегмената, можда боље било да се ништа ни дирало није.

Томе у прилог иде и став једног од водећих конституционалиста данашњице проф. Ратка Марковића. По његовом мишљењу, наш уставни текст више не треба поправљати (а у току је рекомпозиција дела који се односи на правосуђе), већ га ваља променити. То значи написати нов устав од почетка до краја да бисмо се, уз остало, решили и Кардељеве заоставштине у територијалној организацији државе. Одавно је потрошен облик „двоглаве“ извршне власти, успостављен 1990. и поновљен 2006, који за узоре није имао ни парламентарни ни председнички систем, „него је био израз непоновљивих историјских прилика насталих враћањем политичких странака у Србију после пола века“. Отуда нам је шеф државе несмењив, опстанак Владе зависи од ћудљиве парламентарне већине, а грађани мисле да највећа власт припада шефу државе јер су њега непосредно бирали, па се „ова институционална мимикрија показала успешном“, анализира проф. Марковић прошле године („Политика“), уз констатацију да „не постоји уставна установа која се у пракси не може злоупотребити, па су и поједини председници републике излазили из својих тесних уставних оквира“. Зато сугерише да би тег власти са шефа државе требало да превагне на страну парламентарне владе. Залагање проф. Марковића је узалудно јер су власти кренуле да мењају Устав фрагментарно. Део по део, јер им тако паше, а још није видљиво зашто.

Има ли државног јединства?

Постоји упориште да је Вучић као шеф државе и уставни модератор свих грана власти конкретним радњама угрозио уставност у Србији, каже за наш лист Марко Пушица, адвокат и шеф правног тима „Двери“. Изричит је у оцени да је Вучић прекршио Устав оним што је као председник Србије предузео у оквиру примене садржине низа спорних бриселских споразума, како јавних тако и тајних клаузула (нпр. кретање РОСУ на подручју северног дела КиМ).

„Кад изјаве о разграничењу и низ других изјава даје обичан грађанин, онда можемо рећи да оне немају озбиљну тежину нити могу произвести штетне последице“, вели Пушица. „Изјаве председника републике, међутим, увек су званичне и кад он каже да се залаже за разграничење са Албанцима у Србији, онда је угрозио позицију председника државе који, по одредбама Устава, изражава уставно јединство. Према члану осам Устава, територија Србије је недељива и јединствена, а границе су неповредиве, па не можете са једном националном мањином на територији властите државе разговарати о разграничењу и не угрозити уставност. Чланом 110 Устава прописано је да председник републике изражава државно јединство, а овом изјавом он чини супротно. Ово је последња и најспорнија Вучићева изјава, али се он у дужем времену кроз изјаве представља као државни и уставни авантуриста, уместо да промовише Устав и уставну стабилност, што Србији недостаје, самим тим и уставна култура.“

Право питање је, цени наш саговорник, зашто Уставни суд није службено, на иницијативу трећине посланика (немогуће их је сакупити, прим. аут.), покренуо поступак разрешења шефа државе „ако ни због чега, онда због гашења судова, полиције и органа јавне власти Србије на КиМ“, што је „еклатантан пример повреде Устава“ јер је те надлежности „препустио илегалним органима у Приштини“. Према Пушици, Вучић се неуставно понаша и тиме што је спојио функцију шефа државе са лидером политичке странке која пак има председника Владе (супротно члану 115 Устава о неспојивости функција). Тиме се, додаје, у ширем смислу угрожава и уставно начело поделе власти. Фактички, председник републике апсолутно доминира са оба вида бицефалне егзекутиве, и као шеф државе и као шеф владајуће странке која има премијера, „а то значи да Вучић води и политику Владе Србије, и представља Србију, и изражава њено јединство као шеф државе“.

Серија малих државних удара

„Долази се до апсурда да су нам и Влада и парламент беспотребни јер имамо (таквог) шефа државе“, закључује Пушица. „Постоји читав низ Вучићевих изјава о разним питањима из различитих ресора Владе. Он се константно уплиће у све послове вођења државне политике, иако за то одговарају министри који због тога и постоје. Најзад, мада има уставну могућност да предложи кандидате за уставне судије, он изјавама континуирано угрожава несметано вођење великог броја тужилачких истрага и судских поступака, нпр. проглашавајући да је неко одговоран иако нема правоснажне пресуде, а није Мирослав Мишковић једини. Стално коментарише рад судова и тужилаштава, оглашава се уместо тужилаца, говори о тешким телесним повредама нанетим новинаркама испред ТВ ’Пинк’, а испало је да су биле лаке телесне повреде…

Тако преузима ингеренције Владе, других државних органа и потврђује да се Србија налази у председничком или полупредседничком систему, мада Устав предвиђа један вид рационализованог парламентарног или мешовитог система. Све су то мали државни удари.“

Далеко од тога да је правна струка у свим овим оценама сагласна. Још мање, уставноправна. У новије време, у нашој уставноправној мисли нема нових радова о кршењу устава од стране шефа државе. Конституционалисти су своје рекли почев од 2006, закључно са 2010/11. Из визуре виђених уставноправних стручњака, ово је веома клизав терен на коме је лако оптужити. Са друге стране, на тапету су увек председници Србије који су политички омнипотентни, зато што су политички најмоћнији људи у држави, док оне који нису много јаки нико не дира. Коначно, колико год се причало о кршењу устава од стране шефа државе, када се из зоне политичког говора зађе на терен права – кршење Устава Србије од стране шефа државе не постоји. Постоји повреда највишег правног акта, а она је санкционисана разрешењем са функције.

Али разрешење је засебна прича.

(извор: београдски-глас.рс/Драгица Бг. Пушоњић)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Путин после телефонског разговора са Вучићем: Косово и Метохија не може без Савета безбедности

5 (3) МОСКВА – Председник Србије Александар Вучић јутрос је телефоном разговарао с руским колегом …

Шта садржи споразум који су Вучић и Хоти потписали уз гаранције Доналда Трампа у Белој кући

4.8 (5) ВАШИНГТОН – Споразум чије потписивање се очекује у Белој кући за пар сати …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *