МИОНИЦА – Преко пута у коров зарасле некадашње фабрике „Вода вода“, сада „Ларучи вода“ у Бањи Врујци код Мионице, чији је власник прослављени кошаркашки ас Владе Дивац, недавно је у некадашњој хали „Синалка – Србија“ монтиран нови погон за флаширање. Из фабрике ће, сазнајемо, поново излазити некада популарна „вода вода“ у препознатљивој четвртастој амбалажи.
Нови погон отворио је Војин Ђорђевић, који против Дивца води маратонски судски спор, оптужујући бившег кошаркаша да му је преотео власништво над фабриком „Вода вода“, вредном више од 10 милиона евра. Бренд је, сазнајемо, у власништву компаније „Гренки лист лиценцирање“, коју је Ђорђевић основао у Словенији.
– Тужно је што овако лепа, савремена фабрика, која је не тако давно радила пуном паром зврји празна – коментаришу житељи Бање Врујци, док испред продавнице натенане испијају пиво. – Сећамо се, кад је пре десетак година било свечано отварање, учествовали су сви чланови кошаркашке репрезентације, многе познате личности јавног живота и естраде, а на бини је био чак и балет. Војин Ђорђевић обећавао је да ће од Бање Врујци да створи рај на земљи, али од свега није било ништа. Како дошао, тако отишао.
Радници „Ларучи воде“, који су инсистирали на анонимности, веле да су у фабрику последњи пут крочили јануара прошле године. Тада су добили решења да су на колективном годишњем одмору који траје до данас. На улазној капији од тада је катанац. Фабрика годинама не ради, а радници нису примили безмало 20 плата.
МУЉ И ЖАБОКРЕЧИНА
У КРУГУ „Ларучи воде“ пропада и туристичко-хотелски комплекс са базенима, који је својевремено, док је био власник фабрике „Вода вода“, откупио Војин Ђорђевић. Простор у ком је некадашњи суботички бизнисмен приређивао коктеле и пријеме, зарастао је у коров, базени су празни, испуцали, пуни муља и жабокречине. Када је остао без „Вода воде“, покушао је Ђорђевић да отвори нову фабрику, која је требало да се зове „593“, по дубини са које из земље вода стиже у флаше, а камен темељац положили су потенцијални пословни партнери из Србије, Сингапура, Тајвана, Кореје, Јапана. Убрзо, грађевинска инспекција забранила је радове, јер Ђорђевић није имао неопходне папире, па је и камен темељац завршио у – корову…
– Не памтимо кад смо видели власника, Владу Дивца, од марта ове године не појављују се ни директор, нити било који његов сарадник – каже радник „Ларучи воде“. – Неколицина нас тужили смо га за неисплаћене зараде, имамо правоснажне и извршне судске пресуде, али шта вреди кад дуговања не можемо да наплатимо. Неко је био бржи, пописао је и запленио све што је у фабрици вредело, укључујући и комплетну линију за пуњење флаша. Плату не примамо, немамо од чега да живимо, нас држава јури за неплаћене рачуне за воду, струју, банке за рате кредита, а Дивца нико не пита што нама за плате дугује силне паре.
Нема коме се у држави нису обраћали последњих година, али слаба вајда. Недавно су, кажу, писали и премијеру Александру Вучићу, обавестили га шта се са фабриком дешава, каква их је судбина задесила. И док на папиру запослени у „Ларучи води“ покушавају да истерају правду, некадашњи власник, Војин Ђорђевић ангажовао је 24 радника у хали некадашње фабрике „Синалко – Србија“ на производњи „вода воде“.
– Монтирана је нова опрема, а произвођачи проверавају пројектовани капацитет и обучавају раднике – каже извор „Новости“. – Нова фабрика имаће лиценцу за коришћење бренда и амбалаже „Вода воде“, која ће у почетку бити пласирана на тржишту Србије, очекује се велики број иностраних поруџбина. Међу запосленима има и искусних радника који су били у „Ларучи води“, пре њене пропасти.
Пензионисани радник „Воде воде“ подсећа да је пре седам година Дивац, на име позајмица које му је давао, истоимену фабрику узео од тадашњег власника Војина Ђорђевића, првог човека некадашње компаније „Си енд Си“ из Суботице. Дивац је ангажовао београдску агенцију „Цес Мекон“ и Звонимира Никезића да руководе фабриком.
– Месечно, Дивац је „Цес Мекону“ давао 15.000 евра да завршава документацију у вези са реструктурирањем фирме – каже наш саговорник. – Истовремено, некадашњи кошаркашки ас, садашњи велики хуманитарац, у фабрику није улагао ни динара, плате су једно време, док их није потпуно укинуо, биле мизерне и нередовне, а претходно је обуставио исплату превоза и топлог оброка. На другој страни, људи из „Цес Мекона“ редовно су примали огромне плате. После раскида са агенцијом Звонимира Никезића, директори су се мењали као на покретној траци, али су им новчаници, по правилу, били препуни, док смо ми чекали муком зарађену цркавицу…
Б. Пузовић, Новости
