Басташић: Некада смо своје жртве скривали због „братства и јединства“, а данас због „добрих односа“

Једна од реченица која описује Србе каже да је реч о народу који слабо памти, а брзо заборавља.

Историјска искуства у протеклих сто и више година, уколико желимо да их сагледамо, чини се, то и потврђују. И док са једне стране, из разних политичких и других разлога одбијамо да се сетимо славних, али и болних делова наше прошлости, са друге стране постоје бројне организације, махом финансиране из иностранства, које нам намећу најчешће политизовану интерпретацију суочавања са прошлошћу.

Међутим, постоје и другачији примери у невладином сектору.

Удружење „Јадовно 1941“, настало у Бањалуци 2009, основано са намером да обелодањује истину о убиству Срба и Јевреја у првом ликвидационом центру Независне Државе Хрватске, Госпић-Јадовно-Паг.

О овом мега злочину, озакоњеном од стране НДХ, до 2007. године није се готово ништа знало. Већ у самом почетку рада, оснивачи организације суочили су се са болном истином да постоје многа друга губилишта Срба из тог времена за које наш народ не зна.

Наш циљ је усвајање сазнања о страдању Срба у НДХ и препознавање наравоученија из тог болног историјскох искуства у циљу превенције геноцида и биолошког опстанка нашег народа, каже на почетку разговора за „Сведок“ председник удружења Душан Ј. Басташић.

С: Због чега је Јадовно посебно интересантно и какво место оно има у историји страдања српског народа?

Д.Ј.Б: Када у планираном и низом законских одредби озакоњеном злочину, једна држава у својих првих 132 дана постојања, успе да похапси и ликвидира најмање 40.123 својих становника од чега 38.010 Срба, међу којима 73 свештенослужитеља СПЦ онда то само по себи треба да изазове пажњу домаће и светске јавности.

А када та хрватска држава као и њене наследнице, то успеју да готово потпуно сакрију од домаће и стране јавности наредних 70 година, онда то треба да се зарад превенције геноцида изучава на универзитетима широм света.

Јасно је да и данас у институцијама Србије и Српске нема довољно политичке воље да се злочини хрватских усташа над Србима обелодане и путем образовног процеса и процеса културе сећања усвајају у трајно памћење

Шаранова јама на Велебиту, Хрватска – Место злочина

С: Који су то значајнији пројекти које је удружење реализовало у протеклих шест година постојања?

Д.Ј.Б: Установили смо 24. јун као Дан сећања на Јадовно 1941. и обележили га протеклих шест година на подручју Лике, Велебита и острва Пага. Пошто на Јадовно сваке године долази све више људи и све више медијских кућа извештава о томе, „брендирање“ појма Јадовно је више него успешно што се може видети и на нашем порталу који бележи све већи број посета.

Организовали смо 2011. Прву Међународну конференцију о Јадовну, одржали низ предавања и трибина широм Српске и Србије, са две изложбене поставке прошли многа места у земљи и иностранству.

Организовали смо Крсни ход, узнели и поставили два Часна Крста, на само место логора на Велебиту и на острву Пагу. Обновили смо неколико спомен плоча и пружили пресудну помоћ у обнови централног спомен обележја код Шаранове јаме.

Лоцирамо на терену крашке јаме у којима су жртве убијане, водимо и допуњавамо календар геноцида и попис жртава Јадовна на коме је до сада 10.502 имена.

Издали смо до сада и три књиге на тему геноцида почињеног над српским народом у XX веку.

СПЦ важнији Холокауст од страдања Срба

Истраживањем Јадовна би се поред Музеја жртава геноцида требао бавити и Одбор за Јасеновац СПЦ, али ту поготово нема резултата. Можда је разлог том поразном стању чињеница да је на челу обе установе Владика Јован Ћулибрк за кога знамо да се готово искључиво бави изучавањем Холокауста.

Подсећам да је појам Холокауст везан искључиво за страдање Јевреја. Пошто је преосвећени и Владика славонско-пакарачки на чијем се подручју налази и Јасеновац а од недавно и председник Одбора града Београда за уређење Старог сајмишта, за очекивати је да ће његов ангажман на изучавању, документовању и обелодањивању Србоцида бити још оскуднији.

Логор за српску децу Јастребарско

Сабирни логори и путеви одвођења жртава

С: Како се финансирате, и да ли имате ичију подршку?

Д.Ј.Б: Подршка институција постоји али се углавном своди на скромно суфинансирање трошкова обележавања Дана сећања. Континуирани, свакодневни рад на пољу културе сећања и превенције геноцида сматрамо неопходним али за то има мало разумевања у нашим институцијама. Ипак, за наш опстанак од кључне је важности подршка Владе Р. Србије.

Значајна је помоћ удружењу и од стране самих потомака и поштовалаца жртава.

Присутан је и отпор појединаца у институцијама које би се требале бавити овим послом, јер нашим радом указујемо на њихов укорењени нерад.

С: Које су то институције које се баве или би требале да се баве културом сећања?

Д.Ј.Б: То је пре свега Музеј жртава геноцида из Београда, који нема музејски простор ни поставку, бави се и првим светским ратом и ратом на Косову и има мизеран буџет.

Овом темом би се требао бавити и Одбор за Јасеновац СПЦ али ту поготово нема резултата.

Можда је разлог том поразном стању чињеница, да је на челу обе установе Владика Јован Ћулибрк за кога знамо да се готово искључиво бави изучавањем Холокауста. Подсећам да је појам Холокауст везан искључиво за страдање Јевреја. Пошто је преосвећени и Владика славонско-пакрачки на чијем се подручју налази и Јасеновац а од недавно и председник Одбора града Београда за уређење Старог сајмишта, за очекивати је да ће његов ангажман на изучавању, документовању и обелодањивању Србоцида бити још оскуднији.

С: Колико је српска јавност упозната са сразмерама страдања својих предака у Другом св. рату?

Д.Ј.Б: О страдању Срба од стране немачких трупа зна се подоста, пре свега због заступљености те теме у школским уџбеницима и обележавања значајних датума од стране Државе Србије и Републике Српске.

О страдању у Јасеновцу, које је неправедно усвојено као парадигма свих стратишта Срба из времена НДХ, српска јавност понешто и зна али за Доњу Градину која је била највеће губилиште Јасеновачког комплекса логора, не зна се готово ништа. Појма Доња Градина уопште нема у уџбеницима у Р. Српској.

Готово нико није чуо за масовна губилишта Срба на острву Пагу, на Гаравицама, Мехином стању, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду, Садиловцу, Дракулићу, Шарговцу, Коларићу, Ивановић јарку, Војнићу и многим другим.

На те теме нема играних и документарних филмова, позоришних представа, екскурзија, студијских путовања, изложби, приручника.

Држава глува за потомке и поштоваоце српских жртава у 20. веку

Постојећи однос институција према овој теми је неприхватљив и национално неодговоран. Они који нам говоре да се зло не може поновити, или не познају историју тог доба или нам не желе добро.

На то указује све више организација у ткз. невладином сектору.

Не би ли наш глас допро до ушију одговорних, недавно је наше удружење организовало Прво Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава у XX веку. На жалост, на писмену молбу да се представник Сабрања кооптира у Управни одбор Музеја жртава геноцида, нисмо добили одговор а негативан одговор је стигао и из Одбора за Јасеновац светог Сабора СПЦ.

Ипак, наше активности су све бројније и окупљају све већи број млађих људи тако да надлежни неће моћи још дуго да буду глуви и слепи на потпуно разумљиве и легитимне захтеве потомака и поштовалаца жртава.

С: Зашто?

Д.Ј.Б: Јасно је да и данас у институцијама Србије и Српске нема довољно политичке воље да се злочини хрватских усташа над Србима обелодане и путем образовног процеса и процеса културе сјећања усвајају у трајно памћење.

Ако поредимо постратни период и овај од деведесетих до данас, заиста не видим неку значајнију разлику у нашем институционалном односу према жртвама геноцида и њиховим потомцима који су такође жртве.

Некада због утопијске идеје братства и једниства између хрватског народа који је дао највећи број злочинаца и српског народа који је поднео највећу жртву од стране тих злочинаца а данас због изградње пријатељских односа између та два народа, српске институције и даље кроче добро утабаним стазама Јосипа Броза.

С: Који су нови пројекти које припремате?

Д.Ј.Б: Припремамо се за обележавање 75 годишњице страдања на Јадовну. Планирамо да ове године узнесемо Часни Крст и служимо парастос над једном до сада непознатом јамом која је прогутала многе Србе, међу којима и једну, тада и данас, веома значајну особу.

Намеравамо одвести ходочаснике на подручје једног до данас готово непознатог сабирног логора у чијој близини се налази пет јама безданки. Припремамо и једну нову изложбену поставку.

На попису жртава Јадовна је до сада 10.520 имена. Ако поредимо послератни период и овај од деведесетих до данас, заиста не видим неку значајну разлику у нашем институционалном односу према жртвама геноцида и њиховим потомцима који су такође жртве.

С:У којој мери вас локални али и они виши органи власти у Хрватској ометају у спровођењу активности?

Д.Ј.Б: За ваше читаоце ће бити парадокс да нас хрватске власти уопште не ометају и не спречавају у било чему што, наравно, у оквиру важећих закона организујемо, него су сусретљиве и сваке године нас прате и чувају од евентуалних неугодности. Постоји отпор и неразумевање од стране српских институција у Хрватској као и од стране тамошњег Савеза антифашистичких бораца али се успевамо носити са тим проблемом.

Готово нико није чуо за масовна губилишта Срба на острву Пагу, на Гаравицама, Мехином стању, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду, Садиловцу, Дракулићу, Шарговцу, Коларићу, Ивановић јарку, Војнићу и многим другим.