Сусрет са непријатном природом ствари се може избегавати и одлагати, али то не може да траје вечно. Библијско искушење праведника показује да несрећа не долази да нас сломи већ ојача, под условом да научимо лекцију. Комунистички поредак је у основи био негативне природе, а такође и одбрана његове идеологије.
Србска и руска емиграција се после Другог рата бавила истином, а не насиљем. Али, југословенску тајну полицију нису ни бринули они који су се бавили насиљем, већ управо отворени ум емигрантске литературе, јер истину нису могли убити. Зато је служба често дежурала у иностранству, на местима продаје емигрантских листова, како би идентификовала купце те врсте литературе.
Тиранија у било каквом облику не може да спречи развој људског сазнања, али може да га успори. Информациони рат и савремени видови техничког развоја које власт користи у технологији владања, свакако помажу диктатури, али, истовремено је доводе у стратешки безизлазан положај. Јер, глобална комуникација итекако врши притисак у правцу измене репресивних процеса.
Процеси регресије у Југославији који треба да донесу промене, суштински се не разликују од сличних друштвених процеса, укључујући све модалитете реаговања, који су само заједнички облик репресије у конзервацији постојећег стања. Сви „новитети“ о којима се из све снаге удара у таламбасе, са бучном рекламом, имају основни смисао појачане репресије а не њене промене. Слепо држање основних инерционих момената у југословенском моделу, једина је разлика од осталих соц-система.
При томе, могу се запазити две основне специфичности. Прва се односи на чињеницу „култа личности“, који се једино задржао у Југославији, као траг апсолутног комунистичког фанатизма у сведочењу о тоталитарности југословенског друштвеног система. Он је прикривен нешто већим спољним отварањем, али то није спречило његову садашњу склеротичну фазу.
Друго специфично обележје југословенске тираније се односи на национално угњетавање. Почетни концепт антисрбства је временом појачаван, нарочито према позитивним особинама Срба и њиховој историји. Мада је у сваком другом погледу режим аљкав и траљав, када је у питању агресивност према свему што има обележје србства постаје зачуђујуће педантан, обухватајући и најмање ситнице (стр. 465).
Културна полиција југословенског режима са животињским инстиктом осећа све оно, што је супротно режиму и његовим послушницима. Под њеним посебним ударом је школски систем, који постаје све више понижавајући. Од њега је гори, само дивљачки прогон Срба и њихове културе ван матичне средине који је нескривен и огољено суров.
Понашање тоталитарних система је далеко од мудрости, али доноси неке привремене и практичне користи, које су за природу тих режима касније веома опасни. Репресија је увек последица фундаменталније регресије, а једно и друго само одлаже решења, или их још више заоштрава (Исто). Почетна ирационалност репресивног режима је појачана до безумља, нарочито у циљуконзервирања општег стања, што намеће питање крајњег исхода режимског понашања.
Глобална комуникација је искушење за тоталитарне друштвене системе, али пружа и извесне привремене предности, које власт радо користи у репресивном супростављању народу. Поготово, када јој на руку иде осредњост и колонијална оријентација образованих Срба, која производи негативизам према сопственој историји и култури.
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II” Драгана Крстића
