Из античких времена остала је изрека да сви путеви воде у Рим. У српској верзији, сви путеви воде у Београд. Најновији статистички подаци о унутрашњој миграцији говоре да се у српску престоницу прошле године доселило више од 15.000 становника. Највише њих је дошло из Краљева, Лесковца, Смедерева и Ужица.
– Живот у мањим местима је нешто што није на цени у српском друштву. Фактички се увек суочавате с једном врстом социјалне изолације, немогућност запошљавања, одвојености од важних догађаја, институција, људи. И у многим другим земљама живот у мањим местима има својих посебности, али код нас је с централизацијом власти дошло и до централизације привреде, услуга, јавних служби – коментарише за “Вести” социолог Срећко Михајловић.
Колико је алармантно пражњење места по унутрашњости показују подаци из Трстеника, где је између два пописа (2002. и 2011. године), ова општина изгубила око 7.000 становника, што је скоро 15 одсто укупне популације. Трстеник је због тога влада сврстала у петнаест општина у Србији с најлошијом демографском картом.
Стручњаци су сагласни да је драстично смањење становништва по унутрашњости не само последица негативног природног прираштаја већ и миграције на релацији село-град. Због незапослености и смањења животног стандарда, првенствено млади, управо они који треба да стварају породицу, одлазе у веће градске средине и иностранство.
Пензионери се једино враћају
Спас у проблему депопулације требало би потражити и у развоју сеоског туризма, подизању његовог економског значаја и самосталности и задржавању младих на селу.
Уместо јачање ових сегмената, селу се враћају углавном пензионери, било зато што је живот јефтинији и мирнији, или због потребе да својој деци, напуштањем стана у граду, обезебеде кров над главом. Срећко Михајловић је и сам пример такве одлуке, јер се после пензионисања као угледни социолог из Београда вратио у родни крај, у село Границе крај Младеновца.
Михајловић напомиње да су унутрашње миграције уобичајен и готово стандардан процес који има светски карактер и који се дешава већ три века у Европи и развијеном свету.
– Оно што није део тог нормалног тренда кад је реч о Србији јесте одсуство децентрализоване друштвене политике која би превазишла апсолутну оријентацију ка Београду. Код нас се, нажалост, деценијама води политика да се Србије идентификује са Београдом, односно Београд је Србије и – тачка – додаје Михајловић.
Отуд је београдизација Србије социолошки већ неколико деценија одомаћен појам. Статистика каже да су, кад је реч о унутрашњем померању становништва, само београдски и регион Војводине у 2017. години имали позитиван миграциони салдо, односно био је већи број досељених у односу на исељене.
Како дебеоградизовати Србију и учинити места у унутрашњости привлачним за живот, пре свега младима? Подразумева се да се почиње од оживљавања привреде у унутрашњости која ће омогућити запошљавање, али и да се државна управа и култура децентрализује.
– Било је покушаја да се децентрализују неки Владине институције, да делови министарства буду у Крагујевцу или Нишу, али је остало мртво слово на папиру. Када гледате јутарњи програм видите колико је та београдизација узела маха. И када се нешто извештава са локала, то је кратко, повремено и непотпуно, јер изгледа у Србији постоји само Београд – констатује Срећко Михајловић.
Измештање, али уз пад квалитета
– У здравствени систем у унутрашњости сада се нешто и улаже, али наука је постала искључиво ствар Београда. Ако сте из провинције, имате један велики минус у свом ЦВ и на вас се гледа другачијим очима. Погледајте пример генетичара Миодрага Стојковића, његов повратак у Лесковац и како му је одбијена кандидатура за чланство у САНУ – констатује Михајловић својеврсну дискриминацију чак и према људима из науке.
Он примећује да је на једвите јаде децентрализовано високо образовање, али да је отварањем факултета по мањим местима дошло до смањења квалитета образовања.
– Нажалост, имамо појаву да када се нешто измешта из Београда, онда то обично буде на нижем нивоу квалитета – додаје наш саговорник.
Ј. Арсеновић – Вести
