Немања који полази у бој За крст часни, цензурисан је и уклоњен са српског екрана у осамнаестој години трећег миленијума, пред очима два милиона српских гледалаца, од којих се ниједан , па ни неприкосновени аутор, није због тога побунио. Напротив, готово радосно поручује Михић: „Избацили смо Крст часни и сад сви честитају“, као да је овим збацио с плећа неко тешко бреме. А није. Напротив, овим чином његови „Немањићи“ дефинитивно тону.
Под изговором да култ Часног крста нема везе са Немањом, него да је настао у 19. веку и да су га први поменули Мажуранић у „Смрти Смаил-аге Ченгића“ и Његош у „Горском вијенцу“, избачен је из серије „Немањићи“. Ништа погрешније и неисторичније од тога. Култ Часног крста увели су управо Немања и Стефан Првовенчани.
„Код Срба, часни крст појављује се у доба Стевана Немање“, пише Миодраг Поповић у својој капиталној историјско-антрополошкој студији Видовдан и часни крст (1977). „Немањин син Стефан првовенчани у делу Живот и дела светога Симеона опширно говори о часном крсту који му је отац послао из Хиландара…
Пише Првовенчани: ‘Часни крст је био чувар и утврђење, победитељ и помоћник у биткама против невидљивих и видљивих непријатеља. Он је земљи тврдо упориште и стена и кнезовима твојим оштро копље, штит вере и смела победа.’
Његово доношење из Хиландара у Студеницу било је пропраћено једнодневном светковином. Сам Стефан Првовенчани, уставши са архијерејима својима, вапијаше: ‘Греди христоносни народе, да се поклонимо крсном животодавном дрвету.’“
И даље: „Том приликом, свечано преношење протекло је у знаку учвршћења државне самосталности… Свечано устоличење часног крста, поред утврђивања државне моћи и етатизовања религије, било је нека врста компромиса између хришћанства и херојске ере српских предака. За припаднике старе вере, часни крст, као победнички симбол, био је лако прихватљив као замена за њиховог крстоликог идола, српског херојског родоначелника.“
Каква сцена за неку праву ТВ сагу! А све то долази из Чајкановићевог проучавања најстаријег српског, прехришћанског култа којим доминира „не онај званични црквени него популарни простонародни српски крст, какав се виђа по српским кућама поред иконе, у средини насеља по пољима.“
„Крст је хипостаза старог српског врховног бога, код Срба се и после примања хришћанства очувао првобитни крст и чува се до наших дана“, пише Чајкановић, загледан у вечност.
Сада је сасвим јасно зашто Немања у Михићевој ТВ серији, у првобитној верзији, пре поласка у бој призива Часни крст, што данашњи историчари – авај! – или неће да знају или једноставно не знају, али није јасно зашто га се Михић тако лако и радосно одриче, примајући честитике нових антисрпских комесара, који су црвену заставу на време заменили плавом. Запамтите ове дане. У новом руху враћа нам се стари идеолошки вампир.
Што је најгоре, „презадовољан“ је сада и аутор сценарија, Гордан Михић, коме су вршљали по тексту како им се хтело и који се радо, само због мира у кући, одрекао Немањиног Крста часног, који су му без разлога замерали.
„Избацили смо Крст часни и сад сви честитају“, готово радосно поручује Михић, као да је овим збацио с плећа неко тешко бреме. А није. Напротив, овим чином његови „Немањићи“ дефинитивно тону.
Немања који полази у бој За крст часни цензурисан је и уклоњен са српског екрана у осамнаестој години трећег миленијума, пред очима два милиона српских гледалаца, од којих се ниједан , па ни неприкосновени аутор, није због тога побунио.
Питање Крста часног на црној листи је од 1944. године или можда још одраније, од установљења комунистичке доктрине, која је у овом слогану видела опасно језгро српске виталности и саборности. Сада усред Србије та идеологија опет диже главу и уводи нови вид антисрпске цензуре која, ако јој се то дозволи, прети да нас врати у мрак тоталитарног терора.
Божидар Зечевић/Седмица.ме
