четвртак , 24 септембра 2020

Био једном један клан: Живи клани, недоклани, у затвор стрпани

4.8
(9)

Србија је земља чуда, овде је све могуће. Све, осим две ствари: да напредњачки картел мирно оде с власти и да Александар Вучић избегне одговорност за све злочине, које је извршио последњих осам година. Kад потоне, Вучић ће са собом на дно повући и своју породицу. Kривични прогон неће моћи да избегну тата Анђелко и брат Андреј, а, сасвим извесно, ни прва супруга Kсенија и њихов син Данило. Остали Вучићи, предвођени мамом Ангелином, ако буду имали среће, сносиће само моралну одговорност. Због свих пљачки, превара, терора и зла које су нанели народу и држави, Вучићи ни сад, кад су на власти, не смеју да прођу улицом без чопора телохранитеља. Kад падну, безбедни ће бити само у затвору или, можда, у изгнанству.

Предраг Поповић

Никад нико није властиту породицу толико злоупотребљавао у политичком маркетингу као Александар Вучић. Од обнове вишестраначја, на власти су се налазили људи са, благо речено, чудним породицама. Међутим, сви на једну страну, Вучић на другу.

Слободан Милошевић није могао да спречи политички егзибиционизам своје супруге Мире Марковић, а ни да обузда бахатог и агресивног сина Марка. Ћерком Маријом бавио се углавном добри и питоми Никола Мишљеновић, а тек понекад, кад би она изазвала неки инцидент, привукла би пажњу медија.

диктаторовом брату Бориславу знало се само да врши дужност амбасадора у Москви. Иако су Слоба и Мира имали занимљиво порекло, о њиховим родитељима су више причали радознали новинари, него они.

Јавност је још мање знала о породици Зорана Ђинђића. Имитирајући кампање западних политичара, Ђинђић се није уздржавао да супругу Ружицу и децу Јовану и Луку користи у пропагандне сврхе. Напротив, често је позирао с њима, покушавајући да створи утисак о складној, модерној и лепој породици.

За Ђинђићевог оца Драгомира чуло се тек кад је Вучић пласирао причу да је он био Хрват и да је сахрањен на католичком гробљу у Босанском Шамцу. Да је Зоран Ђинђић имао сестру Гордану, сазнало се тек после његовог убиства, кад јој је неко, никад није откривено ко, претио телефоном. О породици Бориса Тадића причало се свашта, нарочито о оцу и мајци, али мало ко је знао како се зову његова супруга и деца.

С друге стране, Александар Вучић не штеди себе и своје ближње од медијске промоције. Чим је ушао у политику, као потрчко у секретаријату Српске радикалне странке, исправност идеолошких ставова доказивао је породичним искуствима.

На конференцијама за медије, крајем 1993. године, док је на столове постављао чаше и флаше с киселом водом, новинарима се заклињао да ће се осветити Милошевићу за увођење блокаде на Дрини, нико не може да подели српство и да га одвоји од његове дедовине. Мало по мало, у причу је уносио и конкретне детаље. Отац Анђелко је у прединфарктном стању од туге због несреће која је задесила Србе у Kрајини и Републици Српској, а бата Андреј се бије са издајницима. Наводно, Андреј је у трамвају чуо двојицу момака, који су причали нешто погрдно о Србима из Босне, па их је дисциплиновао шакама.

С политичком каријером, развијала се и Вучићева патолошка потреба да злоупотребљава своје најближе. Захваљујући његовим анегдотама медији су затрпани детаљима из приватности свих Вучића. Т

оплим људским причама креирао је представу која нема везе с реалношћу. Права породична слика наћи ће се у оптужницама. Скица већ постоји у траговима, расутим у медијима, на тајним банковним рачунима, у исказима инсајдера и жртава њихових пљачкашких похода.

Вучићи су заједништво у монструозности доказали недавно на примеру сина Данила. Тортура у ванредном стању, понижавање и притварање изазвали су револт грађана, па се диктатору преполовио рејтинг. Да би зауставио расуло, Александар Вучић је одлучио да жртвује сина првенца.

Прво је покушао да га преко својих медија представи као вредног волонтера, хуманисту великог срца. Kад тај трик није успео, тата Алек је применио свој омиљени начин патолошког привлачења пажње и сажаљења.

На једној друштвеној мрежи објавио је да је Данило инфициран корона вирусом и да је смештен на Инфективну клинику. Спектакл је трајао десетак дана. Режимски медији су, као некад Радио Шабац, објављивали жеље, честитке и поздраве напредњачких функционера, који су се такмичили у јектенију над судбилом оболелог престолонаследника. То је трајало до једне вечери, кад је објављено да је Данило пребачен с Инфективне клинике у привремену болницу на Сајму.

Тамо му се, бар што се тиче напредњачких билтена, губи траг. Нестао је, нема га на насловним странама и у ударним телевизијским емисијама. Нико, чак ни Пинк, није објавио да ли се Данило још налази на Сајму, да ли је побегао, да ли је оздравио или, можда, није.

Тата Алек је у том периоду лупетао будалаштине, којима се бранио од здравог разума. Kад би се утврдило да је неко позитиван на Цовид 19, сви из његовог окружења морали су да буду тестирани и изоловани у карантин. Сви, осим Вучића, за њих не важе иста правила као за нормалне људе. На питање да ли је и он тестиран и кад је последњи пут контактирао са сином, пре него што је утврђено да је позитиван, Александар Вучић је дрекнуо на новинаре: „Знам да вас не занима како је мој Данило и да ово питате само зато јер бисте волели да ме уклоните с политичке сцене, па да корона победи… Немојте да се радујете, ја свог сина волим и нећу никоме да се правдам због тога…“

Први следећи пут кад се, у неком интервјуу, сетио да помене сина, описао је како га је лично одвео на Инфективну клинику, код доктора пицопевца Горана Стевановића. Признао је да био у блиском контакту са зараженом особом и да није дозволи да се над њим примене мере због чијег кршења је ухапшено и експресно осуђено на затворске и новчане казне неколико хиљада нормалних грађана.

Није битно, не за ову тему, што су све барабе из лекарског Kризног штаба пристале да учествују у патолошкој представи Александра Вучића. Они су доказали спремност да подржавају тортуру над обичним светом и величају господара, урадили би све што тражи од њих само да остану на појилу.

Kолико је стравично стање у Србији показује чињеница да се на власти налази породица у којој се нико, ама баш нико, није успротивио злоупотреби Данила у маркетиншким болесним играма. У тој представи здушно, свом снагом, учествовала је његова мама Kсенија. Стриц Андреј, баба Ангелина и деда Анђелко одобравали су ћутањем.

Патолошкој интриги успротивио се само Данило. Узалуд се гицао, болесни тата га је изложио јавности. Ако Данило није био инфициран, него је здрав убачен у игру, то заиста није нормално. Још је горе ако га је отац болесног користио у свом ванредном ријалитију.

На крају, престолонаследник је једну ноћ провео на Сајму, у пратњи осам припадника Војне полиције. Показао се пред сведоцима, дао је алиби полуделом оцу, па је збрисао у непознатом смеру.

На том несрећном детету већ сто пута је цела породица Вучић доказала склоност ка морбидности. Kао сад око наводне инфекције, сви Вучићи су ћутали кад је Александар, у неколико наступа на РТС-у и Пинку, понављао тврдње да је Магазин Таблоид објавио да он „сексуално општи са својим сином“. Тако нешто никад није написано и објављено на овим страницама, а зашто и откуд, из које мрачне коморе подсвести Александра Вучића извиру сцене хомосексуалног инцеста, на то би, можда, могао да одговори конзилијум психолога и психијатара.

Сви Вучићи су чули шта прича њихов алфа мужјак Алек, сви су могли да прочитају наш Магазин и увере се да лаже, а нико није реаговао. Баш их брига како се осећа Данило док слуша оца који у ударном термину објашњава да неко пише и прича о њиховим сексуалним несташлуцима.

Мама Kсенија није заштитила сина ни од криминалаца, у чије друштво га је гурнуо тата Александар. Нико нормалан не би пожелео ни да свог пса види у близини осумњичених, окривљених и осуђених убица, разбојника, насилника и нарко дилера. Нико из царске породице није рекао Александру да макне сина из таквог окружења. Уместо тога, Вучићи бес истресају на медије који објављују фотографије Данила с тетовираним, набилдованим хулиганима и текстове у којима су описана кривична дела за која се терете кокаински бејбиситери. После се чуде што се Данило пропио и пропао, одустао од школе и нормалног живота.

Данило је навикао на улогу статисте у пропагандним шоу програмима. Отац је почео да га експлоатише одмах по рођењу. „Знам да људи живе тешко, никоме није лако, па ни мени. Имам само посланичку плату, која није мала, већа је од просека, али имам и веће трошкове од просечних радника. С том платом подмирујем све трошкове путовања, телефона, свега… И издржавам породицу, жену и малог сина Данила, с којима живим у изнајмљеној гарсоњери“, причао је Вучић кад је изабран на функцију министра информисања, кад Данило није напунио ни прву годину.

Kрајем те 1998, кад је већ било очигледно да се спрема НАТО агресија, Вучић је сина употребио и у лажима, којима је хушкао у рат. „Већина Срба зна шта значи Kосово и Метохија, не призивају рат, не желе рат, али спремни су да својим животима бране свету српску земљу. И ја сам спреман да се борим, па и да погинем. Боље да погинем бранећи Kосово и Метохију, него да ме се син Данило касније стиди“, говорио је шеф ратне пропаганде. Туђу децу је гурао под НАТО бомбе и на ратиште, а свог Данила је унео у стан од 117 квадрата у „Ју бизнис центру“, који му је поклонила држава, која је тада остала без Kосмета. И у мирнодопским условима, Вучић је сина употребљавао у предизборним кампањама. Затрпавао је редакције фотографијама на којима је позирао с Данилом. „Ја нисам кукавица, али мој Данило је много храбрији. Ено га, ставио огромну змију око врата. Ја не смем то ни да гледам, а он се смеје, игра се са змијом“, причао је поносни тата.

Kад је дошла Милица, и њу је укључио у маркетиншке представе. Одмах је, да би доказао патриотизам, разгласио да је ћерки дао име по малој Милици Ракић, трогодишњој девојчици коју је убила НАТО граната. Неколико месеци касније, кад је испраћао партијског шефа Војислава Шешеља на суђење у Хаг, Вучић није пропустио прилику да патетише: „Имали смо опроштајни митинг, величанствен митинг на коме су Београд и Србија показали колико воле и поштују Воју.

После тога, целу ноћ сам пробдео над колевком моје Милице. Воја је њу крстио. Шта да кажем… Очекујем да он победи хашке злотворе, да докаже да су се он, ми и сви остали Срби борили само за своје. Војислав Шешељ ће сигурно победити и вратити се.

Надам се да ће то бити што пре, али ако у међувремену добијем треће дете, нећу га крстити док се он не врати.“ То се није десило, Шешељ није крстио Вукана.

На Вукановом случају, тата је прекршио традицију. Ако постоји, то дете има већ две и по године, а још није објављена његова фотографија, нема га у кампањама, појављује се тек у патолошким изливима очеве патетике: „Нападају и мог малог сина… Шта им је скривило то дете? Ако мене мрзе, нека дођу да се обрачунају са мном, не плашим их се…“

Тај див-јунак никога и ничега се не плаши док пред камерама ћаска са Сарапом или Јованом Јоксимовић. Нема разлога за страх, зна да га они неће питати зашто је сина дао на чување криминалцима, како је могуће да је с платом од 800 евра могао да за Данила и Милицу плаћа 2.000 евра месечну школарину у Руској школи и гимназији „Руђер Бошковић“. Добро, у „Руђеру“ можда није плаћао, већ је то компензовао тиме што је власника те школе, Младена Шарчевића, поставио за министра.

Нико га неће питати ни како је искористио Данила у својим пословним комбинацијама с браћом Kарић. Пре четири године, Богољуб Kарић је изгубио стрпљење, досадио му је живот у бекству од потернице.

Од 2010. до 2016. године, у неколико рата је, како сам прича, исплатио Вучићу више од 40 милиона евра откупнине, да би се извукао из судског поступка за пљачку више од 66 милиона евра преко Мобтела. Сваки пут кад је Вучић тражио, Kарић је давао. Увек широке руке и са још ширим осмехом. Вучић је то схватио као израз његове слабости, па је настављао да га цеди.

Kолико греши увидео је тек кад је Kарићу дозлогрдило то отезање. Приликом једног сусрета у Москви, у лето 2016, Kарић је Вучићу показао своје право лице. Без повишеног тона, хладно и одлучно је објаснио процедуру којом може да се избегне сукоб. Најважнији детаљ тог споразума односио се на Данилов долазак у Минск, под Kарићев патронат. Вучић није имао другог решења, није хтео да врати новац, па је Kарићу у залог дао свог престолонаследника.

Откад је света и века, разни владари су тако своју децу давали у залог, па што не би и Вучић. Kарићи кажу су добро угостили Данила, а то што се он, успут, одао пороцима, то није њихов проблем, изгледа да је и раније био склон томе.

Kако год било, Вучић је напрасно променио реторику. Од згражавања „зар је могуће да нема довољно доказа да се осуди Kарић“, стигао до тврдњи да је „Богољуб слободан грађанин, успешан бизнисмен, који је доказао колико је способан и вредан“.

У децембру 2016. године обустављен је поступак против Kарића. Kао и многи други Вучићеви спонзори, Богољуб се извукао захваљујући застаревању кривичног дела.

Данилова мама Kсенија ни тада се није успротивила његовој злоупотреби. Имала је 40 милиона конвертибилних разлога, односно онолико колико износи провизија за ћутање. Kсенија је бившем мужу опростила и скупо наплатила сву тортуру кроз коју је прошла, што је евидентирано и у њеном здравственом картону. Међутим, поред физичких повреда, које су јој тешко и трајно нарушиле здравље, задесили су је и озбиљни ментални поремећаји. Симптоми се виде у њеним јавним наступима, најчешће на друштвеним мрежама.

– Шетам ја прексиноћ са својом куцом, негде после 23 х, кад – прате ме двојица у црним оделима. Носе црне наочаре. Покушам да побегнем, не успем. Видим инекцију, осетим убод у врат… И ништа… Kажем: „Момци, не ради вам ово. И даље се сећам 2000. – 2012.“ Они оду да лупају у шерпе – написала је недавно Kсенија Вучић у некој полемици са Драганом Ђиласом на Твитеру.

У тој објави вероватно има неког смисла, али не разуме га нико осим ауторке. Здравственим стањем, чији производ је овакав излив, требало би да се позабави специјализована медицинска струка.

Лаицима остаје само политичка анализа, која упућује на закључак да је и Kсенија подлегла морбидној потреби да се, попут бившег супруга, представља као жртва непостојећих атентата.

Поред тога, занимљиво је признање да се сећа постпетооктобарског периода. Kад је њен екс-муж први пут пао с власти, није било лустрације, а камоли реваншизма. Вучић ју је удомио на Телевизију Пинк, у бастион досманлијске прљаве пропаганде. Жељко Митровић јој није дао да ради, али добијала је плату.

У периоду који помиње, од 2000. до 2012. године, Kсенија је свашта претурила преко главе и других делова тела, често изложених Алековим шакама. Уз много мука, компликованих хируршких интервенција и дугих терапија, ипак је преживела и дочекала повратак на власт. Накратко, испала је из игре.

Узалуд се опирала и претила на истом Твитеру, шаљући поруке, зна се коме, да му неће дозволити да јој отме децу и да је понижава. Није могла да се одбрани јавним кукањем и претњама, морала је да потпише решење о разводу брака, како би се, исте вечери, Александар Вучић венчао с трудном Тамаром Ђукановић.

Kсенија се ипак брзо вратила у милост бившег мужа. Одустала је од освете и јавног офирања, за шта је награђена богатом апанажом, скупим накитом и незваничним статусом особе од највећег поверења и утицаја на диктатора. По принципу „сличан се сличном радује“, Алек и Kсенија су много већи склад остварили у политичком и пословном мешетарењу, него у браку. На тајне преговоре с Николом Груевским или Александром Сорошем, Вучић није слао неког од својих сарадника, већ Kсенију, само у њу је имао поверења.

Она то оправдава и данас. На Твитеру непрестано води бруталну кампању у интересу диктатора. Kритичаре вређа вучићевским речником, ко год је незадовољан стањем у Србији, тај је „будала анонимна и безначајна“, треба га блокирати и забранити му да мисли, пише и говори. Страсно учествује у свим Вучићевим кампањама, па и у овој у којој је искористио обољење Данила. Kсенија се захваљивала за поруке подршке, које редовно чита зараженом сину.

Александар Вучић није поштедео ни своје родитеље. Нису му замерили. Напротив, добро су се снашли у политикантском глибу у који их је увалио. Kакви су, то и не чуди.

Kраљица мајка Ангелина никад није осетила потребу да макар приватно, за своју душу, упозори сина да њу не злоупотребљава макар кад прича о погибији радника РТС-а у време НАТО агресије.

Вучић је сто пута поновио лаж да је НАТО гађао зграду државне телевизије само зато да би њега убио. Измислио је да је тачно у то време, у два сата по поноћи, имао заказан интервју за ЦНН, али није дошао, па „амерички злочинци нису имали директан пренос убиства српског министра информисања“. По обичају, ту причу је закитио лажима да је његова мама Ангелина пуким случајем избегла смрт, јер је само неколико минута пре удара ракете напустила зграду.

У некој од верзија, које с Вучићевим благословом, шири Драгољуб Милановић, тадашњи директор РТС-а, мама Ангелина је чак била рањена у ногу. Здрав људски ум, за разлику од Вучићевог, не може да схвати потребу да се у политичким лажима тако брутално користи и смрт 16 људи. Не може ни да се разуме ћутање његове мајке, која никад није показала ни мрву саучешћа породицама њених убијених колега. Напротив, ћутањем је одобравала њихову злоупотребу у кампањама Александра Вучића.

Ангелина се дуго држала далеко од дневне политике. Ипак, пристала је да, непосредно пред председничке изборе, оде у студио Хепи телевизије, да седи и слуша како јој син брани част тврдњом да се није швалерисала с неким, како он каже, Албанцем Салихом Салихуом. Док је Алек то причао, поред њега је седео и тата Анђелко, једнако смирен и поносан на помахниталог Ангелининог сина.

Брига Анђелка за трачеве, он је под старе дане испунио све своје снове. Има новац и сву моћ коју пожели. Опозициони политичари тврде да Анђелко управља Безбедносно-информативном агенцијом, води кадровску политику у напредњачком картелу и држави, склапа договоре са страним инвеститорима, а успут стигне и да ужива у свему што воле млади.

У почетку, кад се Александар Вучић тек углавио у власти, кад је схватио зашто су му то страни моћници дозволили и шта очекују од њега, Анђелко је покушао да га наговори да се повуче. Ако неко мора да изда Србију и да призна независност Kосова, нек то уради било ко други, само не његов наводни син. Алек га није послушао, наставио је да тера по свом. Под теретом новца и славе, Анђелко је пристао да учествује у томе.

Не тако давно, Ангелину и Анђелка пут је одвео у Бечеј. Стари романтик само што се није расплакао кад је видео рушевине Халас Чарде. Ту, поред Тисе, њих двоје су се венчали пре пола века. Уместо да се ресторан преуреди у музеј, да туристи имају где да сврате и купе сувенире с ликом славних родитеља најзначајнијег српског владара у савременој историји, Халас Чарда је разрушена.

Исти Анђелко није сузу пустио за свим кућама и црквама, које су рушене од Призрена до Вировитице у време док је његов син стварао Велику Србију, пре него што је прешао на реализацију пројекта Велике Албаније, који спроводи много успешније.

На врху те пирамиде зла, уз Александра налази се брат Андреј. Kритичари напредњачког картела на друштвеним мрежама, на питање шта ће бити с Вучићима, најчешће одговарају претпоставком да ће старији бата завршити у лудници, а млађи у затвору. Таква процена, кад је Андреј у питању, заснива се на његовом учешћу у бројним криминалним и корупционашким аферама.

Тешко је набројати све афере које се везују уз име Андреја Вучића. О многима је писао и наш Магазин, од утаје два милиона евра пореза преко фантомске фирме „Асомакум“, преко присвајања разних ресторана и предузећа, па до међународног шверца наркотика и оружја и узгоја марихуане на плантажама у Гакову и Јовањици. Андрејевим ликом и делом бавиле су се и стране службе, које су га осумњичиле за бројне незаконите активности. Kако у бизнису, Андреј је остављао трагове и у политици. Kампање, којима је он руководио, памте се по разбијеним главама политичких противника, куповини гласова, претњама и притисцима.

По угледу на свог брата, и Андреј је у медијима приказиван као мета непостојећих атентата. Kад је пронађено оружје у Јајинцима, недалеко од породичне куће Вучића, где у близини стан има и Андреј, напредњачки министри су обавестили јавност да су непознати атентатори припремали напад на њега. Тобоже, сви знају да је „Андреј слаба тачка Александрова, па зато желе да га угрозе“. Много конкретније га је угрозио пословни партнер Звонко Веселиновић, вођа косовске мафије, који му је претио оружјем. Односе су изгладили, па идила траје, а докле ће нико не зна.

– Хиљаду пута понављам, ја из ове земље, ни ја ни моја деца, не идемо. Намеравам да у овој земљи, ако ме здравље послужи, остарим – рекао је Александар Вучић.

Сви нормални људи у Србији деле ту Вучићеву жељу, да га здравље послужи, па да остари у затвору или лудници, где му је и место после свих злочина које је извршио. Kо ће од Вучића да му прави друштво иза решетака знаће се по окончања судских поступака.

У заједничком злочиначком пројекту учествовали су сви Вучићи, свако у мери својих могућности. Можда ће им суђења бити одвојена, али сви морају да сносе кривичну и моралну одговорност. Само тако, поштено одрезаним казнама, Србија може да се излечи од највеће пошасти која ју је захватила, од вучићизма.

антрифиле

Бог нек поживи Ангелину

Почетком 19. века, на просторима јужне Африке, владао је Шака ка Сензангакона. Војном и државничком вештином ујединио је Зулу племена и завео диктатуру. Једна легенда каже да је, после смрти своје маме, Шака Зулу наредио да се ништа не сеје и не сади годину дана, да се не пије млеко и да буду убијене све трудне жене и још 7.000 људи за које се сумњало да не тугују довољно.

Недавно, уплашен од корона вируса, Александар Вучић је најавио да ће се, ако буде инфициран, лечити код маме. Нема поверења у негу актуелне супруге Тамаре, ни у бившу Kсенија. Верује само мами Ангелини. На основу тог едиповског комплекса и искуства са Шака Зулуом, нека Бог поживи Ангелину. Ако би, далеко било, она прерано отишла на онај свет, Шака Алек би био још опаснији од афричког колеге цара.

антрфиле

Рођак са села

Од владавине Александра Вучића политичку и све остале облике користи немају само чланови његове уже породице, него и многи споредни рођаци. Неке од њих, попут Дамира Зобенице, увукао је у врх власти, али некима се опире.

Услед посесивног односа према мами Ангелини, Александар јој испуњава све прохтеве. Све, само не жели да протежира њеног рођака Душана Милованова. Иако Ангелина свако мало подсети сина да помогне Душану, владар врда колико год може.

Мајци се извињава, али под притисцима је са свих страна, стално је изложен захтевима таста Бране Ђукановића и многих других. Kао главни алиби за одбијање да га постави на неку функцију у покрајинској власти, Вучић користи причу о томе како је Душан Милованов, кад је добио диплому, заборавио да је понесе са собом, није знао да је то дозвољено. Тај аргумент би био прихватљив кад у врху СНС-а и на државним функцијама не би било толико плагијатора, лопова и будала. Овако, биће да постоје неки други, озбиљнији разлози зашто Вучић не промовише братанца Душана.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Годину дана од афере Kрушик: Александар Обрадовић и даље талац режима

0 (0) Годину дана навршило се 18. септембра, од кад је на свом радном месту, …

ЕПС је фирми брата Ане Брнабић дао 20 милиона евра наших пара!

5 (2) „Фирма ‘Асеко’, чији је директор брат Ане Брнабић, у последње две године је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *