Како је Србија у време диктатуре Александра Вучића његовом вољом и деловањем упала у мрежу војних и културних аташеа источних и западних сила у Србији, којима је овај део Балкана деценијама нека врста „вежбаонице“, терена за испробавање прљавих игара и пријатељске пљачке реурса. Каква будућност чека Србију већ одавно убачену у огромне коруптивне послове и ко је све до сада на њеном терену спроводио политику економске и политичке ликвидације друштвеног бића и њених државних институција. Које стране службе харају Србијом и у ком облику се вршила њена темељна „деконструкција“, споља и изнутра…
Лука Митровић
„...Србија је кључно пионирско место где се будућност дешава, са свим својим ужасима и лепотом!„.
Ову реченицу изговорио је дана 6. априла 2014. године Џулијан Асанж, глобални херој 21. века, човек који је свесно ставио свој живот у службу истине, како би документовано показао милијардама људи да су обични робови у свету крупног капитала и корумпираних влада. О овој његовој изјави сведочи и сачувани аутентични снимак из времена док је принудно боравио у амбасади Еквадора у Лондону са одобреним азилом те државе.
Да ли је том приликом овај храбри човек говорио о Србији као „експерименталном терену“ на коме се испробавају границе људских могућности? Или је говорио о Србији и њеном слободарском народу као јединственом споју поднебља и карактера?
Да је увек било и једног и другог, у то су се увериле и све претходне генерације Срба, најпре у борбама за опстанак између великих империја, а данас у борби против „домаћег зла“, које је често и горе од традиционалних непријатеља…А, са друге стране, размере страних интересовања за Србију као централну државу Балкана, данас нису ништа мање него у прошлости. Битка за Србију води се данас као и раније, између великих сила и њених интереса.
Београд као главни град Србије и главни град некадашње Југославије, скоро један век је један од највећих обавештајних центара у Европи, где су током 20. века истовремено деловали и совјетски KGB, америчка ЦИА, британски МИ6, француски ДГСЕ, немачки БНД, па чак и тајне службе некадашњих Несврстаних земаља.
Многи од њихових оперативаца формално су носили титуле културних саветника, економских саветника, дописника новинских агенција, трговинских представника или војних аташеа. У том смислу, њихове „базне станице“ су и данас у овом раскомоћеном и традиционално ужурбаном, често и хаотичном велеграду. У време такозваног „Хладног рата“, све до рушења Берлинског зида, некадашње југословенске службе безбедности ефикасно су решавале питање стране шпијунаже. Рушењем Југославије и стварањем вишестраначја, почео је процес рушења па и политизовања и приватизовања служби безбедности.
Данас, у сумрак режима Александра Вучића, од њих је остао само мизерни услужни сервис за једног човека и његову мафију. Расплет догађаја након 25. октобра 2026., и успостављање нових државних институција, мораће да води према стварању савремених служби безбедности…Јер, Србија као држава која је „и на Западу и на Истоку“, већ годинама уназад представља незаштићену зону којом харају стране шпијунаже, што утиче на економски, политички и укупан друштвени живот.
У том смислу је занимљиво видети какав је до сада био однос државе Србије према „чишћењу“ свога терена од њиховог, често погубног утицаја…
Наиме, готово да нема примера да је Србија посљедњих деценија протерала неког америчког, британског или немачког дипломату због шпијунаже, за разлику од бројних случајева са руским дипломатама у земљама НАТО и ЕУ. Србија веома ретко улази у отворене сукобе са западним амбасадама. Не објављује често имена западних дипломата као персона нон грата.
За разлику од ЕУ земаља након 2022., није спроводила масовне протеривачке акције против западних дипломатских мрежа. Кад се деси изузетак, то је углавном „инцидент“. Међу такозваним „декласификованим“ документима америчке ЦИА под називом Специал ИОБ Репорт – Пробабле цомпромисе оф classified материал ин Белграде, који се односи на један озбиљан безбедносни „инцидент“ повезан са америчким присуством у Србији, а тиче се хапшења четири држављанина Србије осумњичена за шпијунажу.
Двоје је радило у представништву једне стране организације у Србији, двоје у државним институцијама Србије. Према наводима БИА, прикупљани су поверљиви подаци о државним органима, јавним предузећима и систему одбране. Ствар је на крају испала смешна, јер је опште-познато да читав безбедносно-одбрамбени систем у Србији већ годинама ради као сервис западних служби. У том смислу је америчка амбасада ово видела као „унутрашњи неспоразум„.
Инцидент је намерно изазвао лично Александар Вучић, принуђен да пред руским амбасадором, такође бившим шпијуном совјетског KGB, Александром Боцан Харченком, „положи“ неке доказе да српске Службе „раде“. Истина, и сви амерички амбасадори од 2000. године наовамо, тражили су то исто од власти у Србији а већина тих „угледних дипломата“ су такође били шампиони шпијунаже. Ту треба посебно истаћи Вилијама „Билија“ Монтгомерија, Мајкла Полта, Камерона Мантера и Кристофера Хила који је као бивши „посредни“ преговарач за Косово, учинио неке ненадокнадиве штете за Србију.
Данас, у октобру 2026. године, у амбасади САД у Београду и даље постоји званична Дефенсе Attaché Office (УСДАО), која представља америчке оружане снаге у Србији. Шефови те канцеларије (Office оф Дефенсе Цооператион-ОДЦ) су потпуно независни у раду од војног аташеа САД у Србији.
Доскорашњи шеф ове канцеларије био је Даниел Ј. O’Connор, потпуковник америчке војске, а њега је у овој 2026. заменио Џек Џанч (Јаке Jantsch), који чини изузетак: председник САД Доналд Трамп тражио је да се обједини функција шефа поменуте канцеларије и функција војног аташеа (Дефенсе Attaché). Даниел Ј. O’Connor потписивао је многе планове билатералне војне сарадње Србије и САД заједно са представницима Министарства одбране Србије за које се може рећи да су прешли границу војне сарадње а ушли у стварање пуног савеза Србије са Војском САД.
Под истим кровом абасаде САД налази се и одељење ФБИ у Београду. И оно користи мрежу ЛЕГАТ канцеларија (Легал Attaché Offices) при амбасади САД. У 2025. години, приликом аквизиције компаније Рио Тинто, који је тада купио компанију Арцадиум Lithium за око 6,7 милијарди америчких долара (6. марта 2025. године), читав посао „испратиле“ су обе поменуте америчке Службе које су „асистирале“ посебно заинтересованој немачкој БНД.
Због читавог спектра интереса и због концентрације највећих светских служби безбедности, Београд се сматра једним од идеалних „смештаја“ за обавештајне мреже и шпијунске делатности свих врста.
Данас је то потпуно различито у односу на 20 век. Такве структуре постоје у Србији, али се никада не зову „обавештајна служба“. Обично носе називе: корпоративна безбедност, пословна безбедност, сектор безбедности, security intelligence, риск манагемент, asset протецтион, cyber security.
У Србији данас харају стране компаније за које је јавно познато да имају развијене безбедносне структуре због телекомуникационе инфраструктуре, података корисника и сајбер ризика има развијене капацитете за информациону и сајбер безбедност. И, оне јавно говоре о улагањима у „сајбер“ безбедност и заштиту критичне инфраструктуре.
Српске службе, тачније оно што је остало од њих, данас раде као „хонорарци“ за те компаније које имају сложене системе за управљање ризицима, индустријску безбедност и заштиту процеса, инфраструктуре и инвестиција. Све оне корпорације са којима је Александар Вучић током своје личне владавине потписао сарадњу на штету Србије, и дао им имовну ове државе и њену инфраструктуру бесплатно, попут кинеске „Зијин Сербиа“, па онда и других као „ХБИС Сербиа“, данас делују као „државе у држави“.
Велике стране банке и осигуравајуће куће поседују своју аутономну корпоративну безбедност, интерне истраге, провере запослених и заштиту пословних података. Чак ни Народна банка Србије ни скоро непостојеће српске службе, не могу да „завире“ у оно шта се тамо дешава. Ипак, најјаче стране корпоративне безбедносне структуре су у енергетици (НИС, ЕПС), телекомуникацијама (Телеком Србија, А1, Yettel), војној индустрији (Југоимпорт СДПР, намјенска индустрија), рударском сектору (пројекти литијума и бакра). Најбољи кадрови из бивших српских служби данас раде за њих. Наиме, у Србији се већ годинама говори о тзв. „безбедносним директорима“ у великим системима.
Многи од њих су бивши припадници: БИА, ВБА, МУП-а, КОС-а (раније), специјалних јединица. Такве јединице се баве провером пословних партнера, анализом конкуренције, праћењем регулаторних промена, заштитом од економске и индустријске шпијунаже, интерним истрагама, откривањем превара и корупције, сајбер обавјештајним радом (threat intelligence). Оно што није јавно доступно и неће бити, то су „корпоративне обавештајне ћелије“ и имена људи који њима руководе. Такве функције се готово увек воде под фразом „управљање ризиком“, а не обавештајне служба.
Осим што Србија више нема ни промил утицаја на сектор безбедности и заштиту државних интереса, један други феномен се појавио који речито говори да је ова држава сведена на најнижи ниво колоније. Појавиле су се последњих деценију и по (неке и раније) такозване „безбедносне групе“, плаћеничке обавештајне агенције, са лаким наоружањем и дозволама државе Србије за рад.
Тако се данас може рећи да је корпорација Сецуритас (Шведска), иначе, највећа светска приватна „безбедносна група“ регистровала „ћерку-фирму“ у Србији и пружа физичко обезбеђење, аларм, и мониторинг, контролу приступа, корпоративну безбедност, процене ризика…Шта све то у пракси значи, клијенти строгим уговором то не смеју да објављују…Сецуритас ради са пословним зградама, индустријом, логистиком и међународним компанијама досељеним у Србију. Практично су полу-полицијска и обавештајна организација.
Одмах из Сецуритас, стоји британска „Г4С Сецуре Солутионс“ (данас под именом Allied Универсал). То је једна од најпознатијих приватних безбедносних компанија у Србији која ради физичко обезбеђење, транспорт новца, мониторинг центре, безбедносни консалтинг, анализе безбедности, обуку запослених.
Компанија постоји деценијама и ради за банке, амбасаде, индустрију и велике корпорације. Њеним електронским подацима у земљи где раде, у сваком тренутку располажу британске обавештајне службе. „Г4С Сецуре Солутионс“ такође располаже лаким наоружањем и „војском“ којом командује. Америчка „Allied Универсал“ корпорација није посебно позната у Србији јер послује кроз Г4С након глобалног преузимања.
Данас је фактички највећи светски приватни безбедносни систем чији је део и Г4С Србија. У Србији ради и корпорација „Kroll“ (САД) која је полутајна организација, која ради корпоративне истраге, форензику, дуе дилигенце (детаљну проверу и анализа неке компаније, особе, пројекта или инвестиције…).
Такође у Србији, делује и Цонтрол Рискс (Велика Британија), која се бави анализом геополитике, корпоративне безбедности, и која врши истраге на терену ове државе и региона. Америчка агенција „Пинкертон“ има сличан профил и у Србији се наводно бави ризицима и корпоративном безбедношћу. Британски „Интернатионал СОС“ бави се у Србији такозваним кризним менаџментом и контролише безбедност запослених. Оне најмање познате „Гуидехоусе“ (раније део Навигант, САД) „PwC Форенсицс“, „КПМГ Форенсиц“ и „EY Форенсицс“ врше такозване корпоративне истраге, „усклађеност“ и процену ризика.
Све ове организације, агенције и одељења наводне „корпоративне заштите“, радиле су у режиму Александра Вучића класични окупатоски посао, уз пуну сарадњу његове владе која је отварала врата осведоченим економским убицама Србије.
Шта на другој страни ради режим Владимира Путина у Србији? О томе у дужем периоду извешатава и један независни руски медиј (у избеглиштву) који се бави истраживачким новинарством, под именом „Агенција“. Настао је тек 2021. године након што су руске власти забраниле истраживачки портал „Проект“ и део његове редакције означиле као „стране агенте“.
Оснивач „Агентства“ је Роман Баданин, познати руски истраживачки новинар и бивши главни уредник више великих независних медија. „Агентство“ није ничија обавештајна служба нити државна агенција.То је медијска организација која објављује вести, истраге и анализе о руској политици, безбедности, корупцији и раду државних структура. Редакција данас углавном дјелује изван Русије након притисака и забрана које су погодиле независне медије.
Према њиховим информацијама, Александар Вучић је дословно „пуштен низ воду“ што се тиче спољне политике Кремља, али, Србију неће препустити ни након његовог пада, да буде сасвим незаштићена и у рукама англо-америчких влада и њихових служби. Такође, „Агенција“ директно оптужује српску БИА за „слепу сарадњу“ са Путиновим службама, износе конкретне доказе о операцијама ФСБ преко српских институција, садрже ексклузивне истраге о Александру Вучићу и сл.
Ипак, о томе како је „располућени“ део Балкана са Србијом и Црном Гором упао у замку два и данас сукобљена блока (као у 20 веку!), говоре и следеће чињенице..
На основу јавно доступних података, од 2022. до 2026. године Црна Гора је протерала 13 руских дипломата и непознати број обавештајаца и њихових породица. У свакој таквој акцији, радило се „у сарадњи“ са западним обавештајним службама, које су та лица имале на међународним потерницама.
Руска заједница у Црној Гори у односу на број становника највећа је на Балкану. Око 30.000 њих има и држављанство Црне Горе и то су углавном људи који су из економских, личних или политичких разлога напустили своју домовину. Везе Црне Горе и Русије су дубоке и сежу у даљу прошлост. Емоције према руском бићу, култури и руској суштини су исте као вековима уназад. Утолико су, за домаће становништво, деликатнији и тежи неки савремени догађаји којима сведоче. Један од новијих случајева „говори више језика“, и по њему се може видети како су разапете Србија и Црна Гора и сва друга разједињена јужнословенска племена (мада се то не види од свакодневног националистичког дивљања)…
Заменик председника немачке Савезне обавештајне службе (БНД) др Максимилијан Раш, 6. октобра 2026. године дошао је у Црну Гору и у Подгорици посетио Агенцији за националну безбедност (АНБ). Вест (незванични извори) није била потврђена али ни демантована. Само три дана касније, у раним јутарњим сатима, црногорска полиција (у сарадњи са АНБ), ухапсила је у малом приморском месту Рисну „вође руске хибридне групе“ Михаила и Валерију Звинчук са још три сарадника.
Према званичним информацијама, Михаил Звинчук је као пуковник ГРУ био задужен за такозване хибридне операције а Валерија је била на црној листи Велике Британије. Звинчук је иначе покретач једног медијског пројекта под именом „Rybar“. Амерички Стејт департмент сумњичи већ дуго тај руски медијски пројекат за активности усмерене на утицај на председничке изборе у Сједињеним Америчким Државама. Понудили су чак и велику награду од 10 милиона долара за њих, што је објављено на сајту америчког програма „Rewards фор Јустице“ („Награда за правду“).
Након што им је у Црној Гори одређена мера протеривања, група на челу са Звинчуком је захтевала да буду упућени у Србију („на неколико дана, због ангажовања адвоката ради разматрања даљих правних корака“). На подгоричком аеродрому испратио их је лично амбасадор Руске федерације у Црној Гори, Александар Лукашик, пре лета за Београд. Званично саопштење власти у Црној Гори каже да нису спровеле поступак изручења, већ су донеле решење о протеривању „због разлога националне и унутрашње безбедности“.
Овај случај је подсетио на један сличан, кад је Алексеи Иваненко, руски дипломата који је био протеран из Хрватске 2022., а потом се убрзо из Москве појавио као акредитовани дипломата у Србији!
Неки европски медији истраживали су тај случај и дошли до неких података о томе да је у специјалној јединици ФСБ био задужен за „сајбер“ операције. Такође, годину дана раније, Александр Красиј, руски војни дипломата (помоћник војног аташеа), протеран из Бугарске 2021. године, касније се нашао као акредитовани дипломата у Србији. Радило се (према више различитих извора) о официру Главне управе Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације (ГРУ). На истим теренима на Балкану ради и СВР (спољна цивилна обавјештајна служба), те ГРУ (војна обавјештајна служба Генералштаба руске војске).
Прецизније речено: данашња Русија (Руска федерација), ради на Балкану, у Србији (и Црној Гори) исто што и западне велесиле, са циљем да сачува свој део утицаја по „нацрту“ који је 9. октобра 1944. године Москви установљен договором Стаљин Рузвелт Черчил који одређују Југославију као зону 50% британског и 50% совјетског утицаја. Пола Западу, пола Истоку.
Ко у будућој влади Србије буде разумео о чему је реч, мораће да се побрине да нађе најбоље и најшколованије дипломате. Тито их је имао и зато је успешно „балансирао“. Са неким трагикомичним Марком Ђурићем и разним продавачицама љубави по српско дипломатско конзуларним представништвима, могло се доћи само до овога до чега се дошло: да амбасаде Србије постану непријатељска територија грађанима ове земље у дијаспори.
