„Бог“ УДБЕ молио за опроштај пред смрт

Ратко Дражевић, Титов убица, удбаш, шпијун, није крио да је након завршетка Другог светског рата учествовао у ликвидацији око 2.000 Срба, домаћина, махом оклеветаних да су сарађивали са окупатором. У то време био је власник многих живота, части и иметка, што је крајем осамдесетих и поверио у интимној исповести новинару „Дуге“ Миломиру Марићу, а „Експрес“ ове године објавио у неколико наставака. Дражевић је испричао да би Србија засигурно била једна просперитетна држава „да није било рата и наше револуције“, у којој су голобради бунтовници попут њега били решени да се пречицом докопају славе и богатства. Открио је како се послератна празна државна каса пунила организованим шверцом цигарета, у коме је он имао најзначајнију улогу, како је направљен „Генекс“ и како је као директор „Авала филма“ хтео од Београда да направи Холивуд. И, наравно, о томе да су пред његовом моћи и шармом лепотице ничице падале на колена, по броју, отприлике онолико њих колико је Срба убио после рата.

Јуна 1992. године, у својој седамдесет четвртој години, Ратко Дражевић позвао је телефоном ћерку Стевана Савића. Због чега је Дражевић пред смрт позвао Живку Маринковић и какви све узбудљиви и драматични детаљи могу да се открију лутањем кроз закопане тајне једне породице, открива „Експресу“ Зорица Маринковић, Савићева унука.

Први траг

„Деду нисам упознала, па тако нисам имала неку нарочиту емотивну везу према некоме кога нисам упознала, није ме цупкао на колену… У животу ми је пар пута дошла та прича да се са дедом нешто десило, али сестра и ја као деца о томе нисмо постављале питања, није нас занимало, све док се нисам нашла у Аустралији, и негде ‘93. или ‘94. године кад ми је до руку, уопште не знам како јер нисам читала насу штампу, дошаа часопис ‘Дуга’. Читала сам чланке и дођем до једног врло интересантног, у коме се појавило упечатљиво име које се у нашој кући помињало повремено. Позвала сам мајку у Београд и питала да ли ми имамо неке везе са Стеваном Савићем о коме се пише у ‘Дуги’. Мама ми је онако, са једном станком, вероватно и кнедлом у грлу рекла ‘па то је твој деда’. Спојили смо некако та два имена Савић и Дражевић и на томе се завршило. После неколико година родитељи ми долазе у посету у Сиднеј. Моја пријатељица, која се мало пре тога венчала за свог школског друга из Београда, позива нас на ручак, то је била прилика да упознам њеног мужа. Интимна атмосфера, мало званица, углавном моја мајка све време разговара са мужем те моје пријатељице. Нисам чула о чему разговарају осим да помињу Рашку. На одласку, када смо завршили посету, моја мајка, иначе увек срдачна, са топлим загрљајем, нарочито према ономе према коме је створила неку емоцију, тог човека је толико срдачно загрлила и пољубила да је мени то било мало чудно. У повратку у колима некако смо се ућутале, не знам зашто. Мама се у једном тренутку окренула од прозора према мени и питала да ли знам ко је супруг моје пријатељице. Оћутала сам, не знам ко је он. Она је наставила једном реченицом: ‘Његов ујак је убио твог деду.’ Прогутала сам то некако, није ми било пријатно, суочавам се са детаљем који ме везује за некога ко окончава живот ономе ко ми је требао бити близак. А поготово јер сам знала да је моја мајка јако патила што је изгубила оца. Касније сам мајку питала како је могла бити тако срдачна према човеку који је близак убици њеног оца. Њен једини одговор је био да тај човек није крив, да он то није учинио и да не може она да суди и да се понаша другачије.“

Стеван Савић био је учесник оба балканска и Великог рата. Прешао је Албанију, а у Првом светском рату као официр 12. пешадијског пука тешко је рањен 9. маја 1917. на положају Обла чука на Кајмакчалану, кота 1444. Једно време био је председник општине Рашка. Након рата од инвалиднине гради кућу у Рашкој и отвара радњу за трговину дуваном и штампом. Стеванов шегрт био је Ратко Дражевић.

Дедин шегрт

„Ратко је долазио у њихову кућу, био је запослен код деде у његовој дуванџијској радњи. Када би долазио из села, мењао би своју обућу из опанака у ципеле за посао. Опанке је остављао на прагу дедине куће и поред дединих чизама. Савићи су у то време били имућни, имали су послугу, али моја мајка, која је била мезимица, волела је да доказује своју љубав према оцу тако што му је гланцала чизме и врло често је Раткове опанке, углавном блатњаве, чистила заједно са очевим чизмама. Дакле, та веза између Ратка и моје мајке има једно дуго порекло, један дуги, дуги век.“

Доласком окупатора 1941. године, Савићи су истерани из своје куће. Стеван се са породицом настанио код полубрата Миљојка, у селу Власово, надомак Рашке. Три године касније, 15. децембра 1944. одведен је да се никад не врати.

„Када се то догодило, мама је са Миљојком Савићем кренула у потрагу за оцем. Била је страшна зима, причала ми је, снег до појаса, пешке су стигли од Рашке до Краљева. Лутали су, распитивали се, одлазили на места где су такви људи сакупљани, али никакав траг о њему нису имали.

У то време није се још знало за масовне егзекуције, већ само за масовни нестанак људи. Трагали су за дедом до јануара 1945. Када је Миљојко начуо да је Стеван стрељан и то у кући Милице Марић на обали Ибра, то је такође конфискована кућа у којој је данас, парадоксално, Удружење бораца и ратних инвалида Другог светског рата. Обуставили су потрагу, а моја мајка је целог живота покушавала да сазна где је убијен, да се на том месту исплаче, каже нешто своје, опрости од оца…“

Стеванова унука пронашла је у чачанским архивима документ да се њен деда проглашава за народног непријатеља због сарадње са четницима. Он је као резервни официр био одговоран за сухопутну станицу, то је нека врста сабирног центра за резервисте у случају да треба да се активирају. Са 6. априлом 1941. разрешен је те дужности, о чему такође постоји документ. Као наводни датум стрељања помиње се 9. јануар 1945, на Светог Стефана, дедину славу, а тек у септембру донето је решење о конфискацији имовине народног непријатеља Стевана Савића.

Опширније прочитајте у штампаном издању Експреса…

Експрес.нет

Актуелно

Насим Харадинај: Убијао сам српске војнике кад год сам имао прилику

Представник ветерана ОВК-а, Насим Харадинај, рекао је да се не плаши Специјалног суда и да …

У Ужицу организовали изложбу лика и дела крволока Крцуна који је лично побио на стотине Срба!

Ужице – На Дан града у Ужицу јуче су појединости из живота и рада контроверзног …

Један коментар

  1. ovaj je uzivao u svom poslu i u zgodno vreme se izvukao i pobegao. — bastard purisa djordjevic ne zaostaje mnogo za ovim a i on ce se takodje izvuci i verovatno u aleji velikana zavrsiti. — i ovaj dodjin, krvnik i maloumnik koji nam zivot zagorcava ce naj verovatnije znati da zadnji voz uhvati. — i krvatima smo jednom, pa drugi put, pa i treci put oprostili. — i tako smo zavrsili verujuci u svoje viteske pobede. — a resenje nemojte traziti jer ga necete doziveti. — onom sto vam samar udari ne treba i drugi obraz okretatiti vec obe ruke skratiti, pa mu to vise nece na pamet pasti. — i najezda poganska na evropu nije zato da bi nam sluzili, ulice cistili, kamione terali i zube popravljali nego da nas pouce da se u njihove zivote ne treba mesati a kad nam to dovoljno jasno objasne sami ce otici. — eto za to boljeg ne cekajte u maramu leba zavite i puta ka horgosu trazite.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons