Борислав Радовановић: Вучић и муџахединско насеље на мојој земљи

Приликом недавне посете Влашићу остао сам у двоумици да ли сам обишао своју родну земљу или муџахединско насеље изграђено на истој. Можда ће то некога зачудити, али ту дилему морам расправити са својим земљаком – Александром Вучићем.

Село Витовље, смештено у подножју Влашића и у саставу травничке општине, вековима је било етничко српско село. Данас у том селу постоји преко две стотине стамбених јединица насељених афро-азијским муџахединима и њиховим домаћим следбеницима. Чак ни у доба „турског вакта“, па ни кад је Травник био везирски град, у Витовљу није постојала џамија, а данас се издиже као доминантан сеоски објекат.

Можда ме не би лично дотицало ни ово насеље, ни џамија, да све то није изграђено на земљишту чији сам правни наследник. Муџахединско насеље изникло је на земљишту некадашњег пољопривредног добра(делом и на приватним парцелама), иначе национализованом од породице моје баке Љубице и других сродника. Прикладније је рећи да је ово земљиште отето обзиром на начин „национализације“. И како то обично бива: једна неправда производи другу, па је травничка општина то „државно земљиште“ доделила којекаквим Сиријцима, Саудијцима и сличним „заслужним грађанима“ ове земље, који су својевремено са одсеченим српским главама играли фудбал.

Приметно је да не користим данас већ устаљен назив „вехабијско насеље“ иако селом доминира снажна вехабијска заједница и шеријатски облик живљења. Но, када говоримо о вехабитима, селефијама и сличним појавама онда се ту примарно мисли на верске девијације, на секташтво. Још увијек ту појаву не можемо поистоветити са насиљем, злочинима, оружаним формацијама. Овде говоримо о МУЏАХИДИМА, дакле о борцима (дословно преведено), о светим ратницима. Дакле, говоримо о много радикалнијој појави.

Витовље насељавају бивши припадници „Седме МУСЛИМАНСКЕ бригаде“, која је током рата припадала злогласном Трећем корпусу Армије БиХ, заједно са одредом Ел Муџахид (касније је из исте изникао Седми корпус). Дакле, већ у називу ове бригаде приметна је одредница „муслиманска“, каква упућује на наднационално или доминантно верско опредељење бораца. Тим и таквим борцима Алија Изетбеговић је дозволио трајно настањивање на простору БиХ-е, натурализацију и ширење екстремистичких идеја. Тиме је чак прекршио одредбе мировног споразума за БиХ, но, то му је остало „опроштено“.

Поред бораца травничко-муслиманске бригаде Витовље су населили и припадници Ел Муџахида, и то делом одмах по окончању рата, а делом након њиховог прогона из села Доња Бочиња. Господин Џевад Галијашевић данас је познат као експерт за исламски тероризам, а мање је познато да је непосредно после рата као начелник општине Маглај ушао у отворени сукоб са муџахединима Доње Бочиње, те да их је протерао из тог места. Прогнаници су се добрим делом скрасили у Витовљу. Тадашње бошњачко руководство у контексту насељавања Витовља практикује већ устаљену матрицу деловања: насељавају муџахединима рубна ентитетска подручја, противправно запоседају српску имовину, граде дониране куће, заузимају важне стратешке локалитете и ино. За оне неупућене, Витовље се налази на магистралном путу Бања Лука – Сарајево, поред саме ентитетске границе и стратешки се може сматрати првом линијом одбране из правца Бањалуке. Додуше, можемо то перципирати и као полазиште напада у правцу Кнежева и Бањалуке.

 

ГДЕ СИ ПОШАО ЗЕМЉАЧЕ?

Питањима могућих напада према Републици Српској из правца Витовља и десетина сличних муџахединских насеља напокон долазимо до есенције овога текста. Српски премијер Александар Вучић пореклом је из Чупуљића код Бугојна, што значи неких четрдесетак километара удаљености од Травника, и требало би да познаје какву радикално-исламистичку базу представља тај простор. Уосталом, то је недвосмислено демонстрирано у терористичким нападима у Бугојну и Витезу, а о чему сам више пута писао.

Посљедњих месеци више пута сам се похвално изражавао о политичким потезима премијера Вучића, а посебно у контексту настојања српско-бошњачког мирења. Дугорочно посматрано етничка и верска помирења представљају најбоље полазиште у грађењу неких будућих односа. Но, код господина Вучића морамо се запитати колико су његови потези искрени и дугосежни, а колико представљају тек пуко спиновање, политиканство или додворавање великим силама. Неспорно је да је Александар Вучић задњим поступцима побрао лаворике делом Запада, но, запитајмо се: зашто терористички напад у Сребреници нема храбрости назвати тероризмом? Због чега Бакира Изетбеговића амнестира од одговорности за понашање његовог народа (па и чланова странке)? Онај ко је неискрен према сопственом угрожавању тешко да може бити искрен према дугима!

Врло скоро можемо очекивати да политика Александра Вучића разобличи своје право лице. Питање свих питања јесте: да ли ће Србија приступити алијанси против Исламске Државе? Није тајна да Сједињене Државе, као лидер алијансе, прижељкују Србију као савезника и партнера. Није свет преко ноћи променио мишљење о нама Србима, него америчка информациона машинерија ради пуном паром. Тога напросто морамо бити свесни. Но, морамо се запитати и шта нам доноси приступње овом војном савезу, какве опасности повлачи таква политичка одлука, те колико смо уопште капацитирани за „Велике игре“?

Приступање Србије алијанси против Исламске Државе, па чак и на декларативном нивоу, аутоматизмом повлачи реакције овдашњих и глобалних муслиманских екстремистичких организација. И запитајмо се против кога ће та реакција понајпре бити усмерена? Како год то анализирали сигурно је да ће Република Српска морати поднети део терета (можда и највећи). Значи, уколико Србија приступи предметном војном савезу можемо очекивати одмазду према становништву и институцијама Републике Српске. То напросто из разлога што Српска није капацитирана за самоодбрану (као нпр. Србија), па због тактичких разлога, ратних рана, разних накарадних перцепција/стереотипа итд. Неће муџахедини и вехабије из БиХ нападати Београд или Нови Сад, него српски живаљ који им је најближи. Порука је иста, а могућност реализације напада је много реалнија.

Писао сам о томе, али није на одмет поновити. Сједињене Државе и европски „НАТО јастребови“ имају проблема око врбовања Европске Уније за напад на огромни простор Блиског Истока и Сјевера Африке. Да би то постигли непходна им је „шок терапија“ каквом ће Европљане хомогенизовати и инструментализовати за овај будући злочин. Међумуслиманско крвопролиће је већ започето (спољним инструментализацијама), тако да будућа „миротворачка“ акција Запада неће резултирати неуспехом, односно – резултираће запоседањем огромних резервоара природног гаса и других богатстава нападнутог подручја. Само је питање: каква „шок терапија“ је потребна за реализацију овог монструозног плана?

Говорио сам и о томе: највећа опасност произилази из могућег погрома (попут оног на Космету 2004. године) над појединим локалитетима Републике Српске изведеног од стране муслиманских екстремиста. Слике хаоса и злочина врло брзо би обишле свет, шокирале исти и определиле у одлуци о активирању против монструма. Англоамериканци би за неколико дана окупили војну коалицију и припремили оружана дејства, а то понајвише гарантује њихова информациона доминација и „багер политика“. Упроштено, Американци би остварили свој циљ. Питање је: шта ми добијамо тиме? Осим, несреће!

После погрома или сличног тешког злочина над Републиком Српском без икакве дилеме Србија би приступила алијанси против Исламске Државе, а дугорочно и у НАТО, односно одрекла би се свега онога за шта смо опредељени.Александра Вучића би васколики Запад тапшао по рамену и глорификовао до небеских висина, али би то истовремено значило да српски народ постаје „топовско месо“ у рату за туђе интересе, у бесмислу глобализације. Управо те Сједињене Државе су створиле витовљанске муџахедине, створиле Исламску Државу и штокакве сличне монструме. Својевремено су те своје монструозне марионете усмеравале против Срба, баш као што данас нас усмеравају против њих. Каква је разлика? Зар ћемо сад ми постати махните марионете? Дакле, уколико погром треба да уследи бар избегнимо опцију да смо исти ми испровоцирали којекаквим бесмисленим опредељењима.

На крају, рећи ћу да сам био у Витовљу, прошетао, фотографисао. Значи, муџахедини у том месту мирују и истима је могуће прићи. Не бих желео да у неком будућем тексту пишем о томе како у Витовљу играју фудбал са одсеченим српским главама. Ти монструми су то већ чинили и веројатно ће чинити опет, само ако им се укаже прилика. Ратовао сам против тих фанатика и непосредно знам на какво злочинаштво су спремни. Можда Београђани немају представу о опасностима какве вребају из Витовља и сличних насеља, али мој земљак Александар Вучић то би требао знати. Због тога би приликом доношења одлука у свом београдском кабинету требао помислити и на Витовље, и на нас у Републици Српској.

—–

30. 08. 2015. ЦЕОПОМ-Истина, за ФБР приредила Биљана Диковић